Portal pametne poljoprivrede

Sve manje stočarstvo u Srbiji ima velike negativne posledice. Potrošnja mleka u svedena na 200 kilogama po stanovniku godišnje. Najteže je to što se iz godine u godinu snižava kvalitet najboljeg poljoprivrednog zemljišta. Za održavanje kvaliteta potrebno je godišnje upotrebiti najmanje 15 tona stajnjaka po hektaru. Opada proizvodnja i potrošnja mleka, a time i sira. Godišnja proizvodnja sira je oko 60.000 tona. Ugroženo 150.000 porodica

Piše: Branislav Gulan

Stočarstvo u Srbiji je na niskim granama. Sve manje je stoke u oborima, smanjuje se i proizvodnja junećeg mesa koja se kreće oko 76.000 tona godišnje (potrošnja po stanovniku je potrošnja oko četiri kilograma godišnje). Proizvodnja mleka se bila stablizovala na oko 1,5 milijardi litara zahvaljujući povećanju proizvodnje po jednom grlu. Međutim, pošto je smanjen i broj grla počela je da opada i proizvodnja ,,bele reke“.  Samo u 2021. godini manja je proizvodnja za 100 miliona litara. U legalnim tokovima je manje od 800 miliona litara mleka. Razlog su loše mere agropolitike i skupa stočna hrana. Jer, vlasnici stoke sa mlekom hrane i sva manji broj prasića u oborima. Prasići godišnje popiju oko 100 miliona litara mleka! Razlog smanjivanja proizvodnje i pada broja broja grla je što je cena litra mleka manja od cene litra vode! Vlada povremeneo reaguje, pa kroz subvencije poveća, recimo cenu za tri dinara, pa ona stigne do 37 ili ponegde 40 dinara po litru. To ne rešava probleme i predstavlja samo ,,gašenje požra“. . Jer, uredbe nikada nisu donele dugoročno rešenje problema. Tokom 2002. godine prema zvaničnim podacima u Srbiji bilo je 1,2 milona grla krava i junica. Danas ih je tri puta manje jer se njihov broj konstantno smanjuje. Procena je da ih ima manje od 400.000 grla u stajama i u tovu.  Ozbiljno opada proizvodnja mleka, a time i sira je sve je manje.  Godišnje se proizvodi oko 60.000 tona. Nema ni mladih poljoprivrednika u ovom poslu. Mlečno govedarstvo je zahtevno i traži punu posvećenost. Zato rada na farmi nikad ne manjka.

Ugrožena prioizvodnja

Proizvodnja mleka u Srbiji, a smim tim i prerađevina od njega, jedna od od najznačajnijih poljoprivrednih grana. Potrošnja mleka po glavi stanovnika, sa svim prerađevinama,  iznosi oko 180 do 200 kilograma godišnje. U Finskoj je to oko 300 litara, a u Danskoj čak 900 kilograma ili litara!

Potencijal za veću potrošnju mleka i mlečnih prerađevina postoji u Srbiji, ali tako niska potrošnja rezultata pada standarda velikog broja građana, a samim  tim i pada broja krava. Veliku broj proizvođača napustio je proizvodnju mleka zbog niske otkupne cene. Više se stimulišu veći proizvođaći mleka, dok mali proizvode gubitke i često zbog raznoraznih kriterijuma ne uspevaju da ispune uslove. Pored toga prisutna je i nedovoljna zaitneresovanost lokalnih i državnih organa za čestu komunikciju sa stočarima.

Znatan udeo u proizvodnji mleka ima i veliki broj farmera koji ima manji broj grla krava, obično samo do deset krava. Proizvodnju su smanjili oni koji to nisu želeli, jer im uslovi koje je država stvorila nisu to omogućili. Prvo za unapređenje proizvodnje mleka neophodno je da se masovnije preuzmu adekvatne mere za poboljšanje rasnog sastava krava, stalno praćenje njihovog zdravstvenog stanja, ishrana i nega stoke, takođe i primena novih biotehnologija u proizvodnom procesu. Svega toga nema jer stočari ističu da do njih nisu stigle namanjene subvencije od 28 milijardi dinara koje su im navodno bile upućene od Ministarstva poljoprivrede od 2016. do 2018. godine. Zbog takvog odnosa države danas je gotovo nemoguće da opstane veliki brohoj malih farmera (sa grilma do deset krava muzara) u uslovima prekomernog uvoza i niske otkupne cene mleka.

Malih farmera ima svuda u zemlji i kada bi ih podržala država, gotovo svaki region u zemlji bi imao mlečni proizvod zaštićen geografskim poreklom. Pozitivan primer postoji za Homolje, malu geografsku oblast u istočnoj Srbiji koja neguje višedecenijsku tradiciju proizvodnje homoljskog sira od kravljeg mleka, kao i homoljski sir od ovčijeg kozijeg mleka sa zaštitom oznake geografskog porekla. Mali proizvođači mleka izloženi su teškoćama u plasmanu sirovog mleka, često dobijaju nižu cenu i ostanu bez premije za mleko jer ne mogu svaki mesec da prodaju po 1.000 litara. Velike mlekare u budućnosti vršiće pritisak na mere da povećaju proizvodnju sirovog mleka jer će nastaviti sa podizanjem iznosa minimalnih količina koje se mogu otkupiti od stočara.

Prognozira se da će u budućnosti doći do smanjenja broja malih mlekara i da će se izdvojiti one koje će po kvalitetu mlečnih prerađevina moći da opstanu kako na damaćem tako ina stranom tržištu. U budućnosti kako se u velikom broju budu stvarala udruženja proizvođača mleka koja će se okreknuti preradi, Minstarstvo poljoprivrede trebalo bi da pomogne subvencijama i do 90 odsto. Ako ne bude subvencionisanja opreme za male mlekare, biće potrebno i organizovanje otkupne mreže sireva ili kajmaka koja je proizvedena u domaćoj radinosti.

Opstanak u otvaranju sirara

I tako sve se negativno se odražava na stročarstvo koje danas u Srbiji u BDP agrara učestvuje samo sa 29 odsto! To je karakteristika najnerazvijenijih zemalja sveta. Sve što je ispod  60 odsto je na nivou subsaharskioh zemalja! Male mlekare mogle bi da opstanu kroz proizvodnju raznih vrsta sireva, ali, pod uslovom da se osnuju zadruge koje će im pomagati u prodaji i izvozu. Ako bi se ugledali na Evropu, u njoj već jednu deceniju postoji trend otvaranja malih zadružnih sirara koje prerađuju od 500 do 5.000 litara mleka na dan sa svojih i drugih farmi proizvođača mleka. Međutim, i pored niza sitnih proizvođača mleka i prerađevina u Srbiji ne postoji nijedna specijalizovana radionica u kojoj se isključivo proizvode sirevi. Razlog je u tome što je broj mini mlekara kapacitgeta do 5.000 litara mleka na dan sa 5.000 u Srbiji smanjen na manje od 100 aktivnih. Razlog je loša agroekonomska politika prema stočarstvu, smanjenje broja muznuh grla za nekoiliko stotina hiljada, pad proizvodnje mleka i poećan broj staračkih domaćinstava.

Direktor Institituta za ekonomiku poljoprivrede u Srbiji dr Jonel Subić kaže da je do 2019. godine ukupan broj muznih  grla bio samo 427.000 krava, 106.000 ovaca i 99.000 koza. Tada je bilo pomuzeno I 1,5 milijardi litara kravljeg mleka, 11 miliona litara ovčijeg i 31 milion kozjeg mleka godišnje. Po njegovim rečima bilo je otkupljeno od proizvođača 5.089 kilograma svih sireva, kačkavalja, trapista i slično i mekih sireva – beli sir u kriškama 44.845 kilograma. Na zelenim pijacama prodato je 39.160 kilograma maslaca (butera), 2.138.221 kilograma kajmaka (skorupa), 11.781.831 kilogram svih vrsta sireva i 1.280.540 kilograma ostalih mlečnih proizvoda. On podseća da je u 2019. godini ukupno uvezeno 84.966.735  kilograma mleka i pavlake, mleka u prahu, kiselo – mlečnih proizvoda, surutke, maslaca i mlečnih namaza, sira i urde u vrednosti od 95,45 miliona evra. Dakle, te godine je uvezeno 7.769.571 kilograma sira i urde za šta je plaćeno blizu 30 miliona evra! Istovremeno je iz Srbije izvezeno 99,9 miliona litara mleka i mlečnih prizvoda u vrednosti od 84 miliona dolara. Tada je izvoz sira i urde bio dostigao 15,8 miliona kilograma u iznosu od 47,6 miliona evra.

Inače, nekada Srbija viškove mleka, mlečnih napitaka, namaza, kremova i sira plasirala u druge republike bivše Jugoslavije. Od osamostaljivanja, viškove, oko 43 odsto ukupne proizvodnje, izvozimo, najviše u Rusiju i Makedoniju. Mada inostrani trgovački lanci u Srbiji na policama dominantno drže uvozne mlečne proizvode, nisu uspeli da naruše pozitivan saldo srpskog mlekarstva. Ipak, jasno je da pristrasnom trgovačkom politikom dosta to ometaju. Uvoz je u stalnom porastu. Uzroke treba tražiti u istraživanjima analitičara koji tvrde da je broj mlekulja u stalnom padu, od 2010. godine kada je sa 472.000 sao na manje od 400.000 na početku 2000. godine.

Šansa u udruživanju

Ministar za brigu o selu Milan Krkobabić, naglašava da je proizvodnja sireva velika razvoja šansa, ali samo ako se proizvođači udruže u zadruge.

Srbija godišnje proizvodi oko 60.000 tona svih vrsta sireva, dodaje dr Branislav Vlahović, profesor na novosadskom Poljoprivrednoim fakultetu. Od toga u zemlji se pojede po 10 kilograma po jednom stanovniku godišnje. Recimo u Grčkoj je to potrošnja po stanovniku po 30 kilogram. Od ukupne proizvodnje iz Srbije se sad izvozi 15.600 tona sira, a ponajviše u Rusku Federaciju, a ostatak u zemlje u okruženju. Od izvoza sira Srbija dobije godišnje 55 miliona dolara. Istovremeno se za njegov uvoz potroši oko 53 miliona dolara. To znači i da uvezemo blizu 12.000 tona sira. Najviše uvozimo iz Nemačke, Poljske i Hrvatske. Za razvoj ovdašnjeg mlekarstva naročito je važno da se uveća kupovina najprofitnijih prerađevina, sira, u čiojioj proizvodnji se utroši između sedam do 12 litara mleka za litar li kilogram prerađevina. Za početak bi to moglo biti topljeni i polutrajni, kasnije i trajni, najprofitniji sirevi, navodi Vlahović.

Slaba kupovna moć građana Srbije je uticala da se kod nas samo 25 odsto primljenog sirovog mleka usmerava u preradu sira. Kod vodećih evropskih država u mlekarstvu na ovu, najprofitniju proizvodnju usmerava se čak 43 odsto sirovog mleka, dodaje Vlahović. Time evropski proizvođači postaju mnogo profitniji i nametanjem oštrih pravila igre, učestalim snižavanjem cena, recimo, pokušavaju da slome lokalne prerađivače širom Starog kontinenta. Jasno je da je za opstanak proizvodnje mleka naročito značajno što više uvećati prodaju sira. Potrebno je i stalno uvećavati domaću potrošnju. Stoga bi možda i dalekosežnije i većeg efekta bila osmišljena kampanja uvećanja konzuma, slično akciji kada kroz školsku užinu đaci svaki dan jedu sir. Bila bi to izvanredna podrška i mlekarama i seljacima.

Domaću proizvodnju sira prati niz sistemskih nerešenih problema u stočarstvu. To su problemi prerađivača koji se suočavaju sa visokim troškovima proizvodnje, nskim primanjima kupaca i nedostatkom specijalizovanih prodavnica. Osim toga proizvođači nisu nisu baš upućeni da bez promocije nema ni značajne prodaje. Malo to rade, a za te namene nemaju dovoljno ni znanja ni novca. Na domaćem tržištu dominiraju meki sirevi zbog niske cene koja je prilagođena našem tržištu, navodi Vlahović. Srbija nema proizvodnju mekih i tvrdih sireva sa plesnima jer su skupi. Za tu proizvodnju treba puno novca.

Potreban novi koncept proizvodnje

Dakle, potreban nam je novi koncept agrarne politike zasnovan na zadružnom udruživanju, ali u kome će uticaj imati proizvođači, od početka proizvodnje, prerade, pa sve do prodaje. Odnosno oni moraju postati vlasnici prerađivačkih kapaciteta. Sve to moraće da se obavlja preko zadruge u koje će biti ukljuečna nauka. Kada tako budemo radili i imali obrt kapitala najmanje 50 puta godišnje i u ovoj oblasti će moći da se očekuje boljitak. Tako radi stoačrska zadruga u Celju u Sloveniji. Jer, u Srbiji znaju da napprave sir  još odavno.  Sir je nekada rađen za porodoičnu ishranu, a pojavom tržnih viškvao išao je na pijace kojih imamo danas 400 u Srbiji. Ako bi sve išlo preko zadruga to bi bilo dobro jer ona se može organizvoati prema vrsti tretiranoh mleka, mestu primarne proizvodnje i asortimanu gotovih proizvoda, naveo je profesor Mihailo Ostojić u izjavi za javnost.  Kako je istakao, za održivu proizvodnju poljoprivrednog gazdisntva potrebno je preraditi najmanje 1.000 litara kravljeg mleka dnevno (proizvodnja oko 50 muznih krava) od čega se dnevno može dobiti oko 140 kilograma sira u kriški ili oko 100 kilograma polutvrdog sira (kačkavalja) ili godišnje 36,5 tona sira.

Država da obezbedi uslove

Moraju se obezbediti uslovi da se u Srbiji za svakog stanovnika obezbedi bar po 400  litara mleka godišnje, zatim da u staji svakog stočara da bude najmanje 20 pa do 40 krava muzara smatra profesor dr Milan St. Tošić, iz Zemuna. Proizvodnja mleka, potrebe i korišćenje u Srbiji ne bi trebalo da se razlikuju od onih u Evropi.

Po prirodnim uslovima proivodnja mleka u Srbiji je čak u boljem položaju. Srbija ima odlične uslove za proizvodnju kukuruza kao osnovne hrane i bar slične uslove za proizvodnju trava, sena i silaže za stoku. Po tradiciji i iskustvu u govedarstvu naša zemlja takođe je visoko cenjena. Na osnovu svega toga bi mogla lako da obezbedi sopstvenu proizvodnju mleka za svoje potrebe od najmanje 400 litara po stanovniku, računajući i sve potrebe od proizvoda mleka. Time bi Srbija u velikoj meri doprinela kod održavanja kvaliteta obradivog zemljišta preko vraćanja većih količina organskog đubriva, direktno povoljno uticala na povećanje radnih mesta i održavanje industrije prerade mleka. Umesto svega toga, Srbija je u Evropi pala među države koje su prisilejne da mleko ili njegove proizvode delom i uvoze, navodi u javnosti Tošić.

To znači i da se prosečna mlečnost krava mora povećati sa 5.000 na najmanje 7.000 litara mleka godišnje. Nije legenda, niti mit, podatak koji su otrkili istraživači iz britanske kraljevske bolnice u Glosteru, a to je da nacije koje konzumiraju puno mleka i mlečnih proizvoda imaju tendenciju da među stanovništvom imaju više nobelovaca nego ostali. U oba slučaja – Skandinavci dominiraju. Očigledno neka veza postoji!

Zemlje u kojima stanovnici najviše konzumiraju mleko i prerađevine:

1. Danska……………..900 kilograma godišnje;
2. Finska………………….361,19 kilograma godišnje;
3. Švedska…………….355,86 kilogramaq  godišnej;
4. Holandija…………..320,15 kilogtrama godišnje;
5. Švajcarska………….315,78 kilograma godišnje;
6. Grčka……………….314,69 kilograma godišnje;

To će onda omogućiti i veću proizvodnju svih vrsa sireva. U proizvodnji ovčijeg sira  neophodan je minimum 500 grla muznih ovaca sa maksimalnom proizvodnjom oko 250 litara mleka i 40 kilograma sira dnevno. Za održivu proizvdonju, kozjeg sira potrebno je stado od 200 koza sa proizvodnjom 80 litara mleka i proizvodnjom od osam do 10 kilograma sira dnevno. U sve tri varijante vraćanje uloženog novca može se očekivati za tri do pet godina, što zavisi od toga da li proizvođač sira ima svoj zapat ili otkupljuje mleko. Po njegolvim rečima objekti za izrazdu sira mogu da budu zanatske radionice, (porodična varijanta, mini mlekare (kada se prerađivač nebavi proizvodnjom mleka, već ga otkupljuje od kooperanata) i zadružna mlekara (kada zadrugari udružuju kapital sa osnovnim stadom i proizvedenim mlekom sa objektima koji odgovaraju za tu namenu).  Srbija raspolaže sa respektibilnom industirjiom za proizvodnju mlekarske opreme.

Prevladavanje krize

U novom budućem konceptu agrara Srbije seljaci i mlekari bi morali mnogo toga da učine u prevladavanju krize koja će, sasvim izvesno potrajati, naovi profesor stoačarstva na novosadskogm Poljoprivrednom fakutletu dr Vitomir Vidović. Možda je upravo sada pravo vreme da se paori uključe u suvlasništvo nad mlekarama, kakva je česta praksa u Danskoj i Holandiji, te da seljak ne prodaje mleko prerađivaču, već na tržište izlaze zajedno, a profit dele prema unapred utvrđenoj srazmeri. To je veoma bitno i zbog toga što je u ovom segmentu poljoprivrede direktno uključeno oko 150.000 porodica. To će da reši mnoge probleme jer su se mlekari našli u svojevrsnim ,,makazicama’’ između sve skupljih troškova proizvodnje i slabe prodaje.

Neugodnu situaciju dodatno su otežali vodeći svetski proizvođači, u želji da nadomeste opadajući profit sa najvažnijih tržišta znatnijim snižavanjem cena su napali i manje važna tržišta, među njima i srpsko. Naravno, da ovdašnji uzgojitelji mlekulja i proizvođači mleka žestoko ispaštaju. Na osnovu zaliha iz prethodnih dve deceneije, još uvek opstaju isčekujući da se globalna situacija što pre vrati u normalu. Ali, rezerve uzgajivača su na izmaku i ukoliko ne stigne pomoć kraj može biti blizu, ističe Sanja Bugarski, predsednik Udruženja proizvođača mleka iz Vojvodine.

Ali, pitanje je koliko država ima uticaja na prerađivače, posebno koliko će se država upuštati u eventualno pritiskanje mlekara. Razlog je strah da bi sličnu intervenciju mogli zatražiti i drugi proizvođači iz prerađivačke industrije. Nasuprot tome, nevolja države Srbije je što je u pregovorima sa Evropskom unijom 2007. godine uspela da podigne prilično skromnu visinu subvencionisanja u proizvodnji mleka. Holandija, Danska, Austrija, Nemačka, Francuska su o ovom pitanju daleko izdašnije. Stoga je na budućoj vladi da iznađe mogućnosti ozbiljnije podrške mlekarstvu, novcem ali i na druge načine.

Srbija ima šanse da u ovoj industriji mnogo više proizvodi, prodaje i izvozi. Ali, opet se vraćamo na početak potrebno je podignuti stočarstvo da bi imali mleka. A, već imamo oznake geografskog porekla sireva, a to su Homoljski (kozji, kravlji, ovčiji), Svrljiški, Staroplaninski, Sjenički, Pirotski, Simborski, Zlatarski…

Govor brojki

Prema podacims Republičkog zavoda za statistiku početak 2022. godine Srbija je dočekala sa manjim broje goveda za tri odsto, svinja za 3,9 odsto, i koza za 3,6 odsto u odnosu na prethodnu godinu. Rast je zabeležen za 0,6 odsto kod ovaca i 0,7 odsto kod živine. Goveda se najviše gaje u Regionu Šumadije i Zapadne Srbije (45,6 odsto), a svinje Regionu Vojvodine (42,3 odsto). U odnosu na desetogodišnji prosek (2011-2020), ukupan broj goveda manji je za 5,1 odsto, svinja za 6,5 odsto, koza za 6,7 odsto i živine za 9,5 odsto, a veći je broj ovaca za 1,8 odsto. Tekuću 2022. godinu Srbija je, po podacima RZS, dočekala sa 895.514 goveda, u oborima je imala 2.868.121 svinju, 1.695.408 ovaca, zatim 195037 koza, 1.348.293 živine… Prema podacima nauke trebala bi da ima najmanje 1,6 miliona goveda, 6,5 miliona svinja, trebala bi da ima 3,5 miliona ovaca oko 250.000 koza i više od 26 miliona živine.

Složen problem

U Srbiji je pokrenut složen problem kroz pitanje u vezi s cenom sirovog mleka i odnosom proizvođača, prerađivača i države, smatra prof. dr Milan St. Tošić. Uz to ide i mišljenje udruženja proizvođača mleka da se podsticaj države ,,sliva u tuđe džepove’’. Tvrdi se da je ta oblast na dnu, sa strahom za opstanak proizvodnje mleka i mesa.

,,Pre samo tri deceenije Srbija je bila pozitivan i ugledan primer za oblast govedarstva u Jugoslaviji i u Evropi. l ta ista Srbija danas predstavlja negativan primer. Neverovanto je mali broj krava – jedva 1,5 na 100 stanovnika, dok je u Evropi oko četiri. Slično je i s brjem krava na hektar poljoprivredne površine – samo 0,3 dok je taj broj u Nemačkoj oko 1,4, a u Holandiji čak 2,5. Govedarstvo je simbol stočarstva i cele poljoprvirede. Treba navesti da goveda koriste kabastu stočnu i hranu najnižih vrednosti, a daju mleko i meso kao hranu za ljude. Smanjeno i sve manje stočarstvo u Srbiji ima velike negativne posledice. To je smanjenje broja radnih mesta i u velikoj meri propadanje industrije prerade poljoprivrednih proizvoda. Najteže je svakako to što se iz godine u  godinu snižava kvalitet najboljeg poljoprivrednog zemljišta. Za održavanje kvaliteta potrebno je godišnjhe upotrebiti najmanje 15 tona stajnjaka po hektaru. To ravničarski deo Srbije već godinama nema, pa je kvalitetit zemljišta opao na jedva polovinu.

Na osnovu samo delom iznetih podataka jasno se vidi da govedarstvo kao glavni deo stočarstva zaista predstavlja veliki problem Srbije. Sve državne subvencije za ovu oblast nisu ni blizu dovoljne da bar zaustave pad, a još manje da usmere dalji razvoj na naekadašnje stanje. U tom pogledu Srbija spade u države Evope, koje zaista imaju najbolje uslove upravo za govedarstvo: brdsko –planinsko područje za veću proizvodnju mleka i odgoj teladi, a ravničarski kraj za tov na bazi kvalitetne silaže kukuruza’’, navodi Tošić.

(Autor je analitičar i publicista)