Portal pametne poljoprivrede

Posle dugogodišnje i uspešne karijere u korporaciji, Milica Adamović odlučila je da promeni život i da počne da radi ono što je ispunjava. Edukujući druge, a ujedno i proširijući znanje o ekologiji i zdravom načinu života, ona je ubrzo postala neko ko se ne predaje lako i ko se punim srcem bori da spase našu planetu.

Kroz tekstualne ali i vizuelne objave na društvenim mrežama, Milica je uspela da svoju ideju o uzgajanju voća i povrća u urbanoj sredini, kao i low-waste načinu života približi svima onima koji umeju i žele da slušaju. Na ovaj način ona je inspirisala mnoge i pokazala im da svako može uzgajati svoju zelenu oazu – bilo gde, pa čak i u gradskoj sredini:

„Članica sam Baštališta, urbane baštenske zajednice u Slancima. Moj partner i ja smo iznajmili jednu parcelu i sada testiramo različite metode uzgajanja. Polako učimo kako da uzgajamo određene proizvode, poput paradajza, krastavca, tikvica i paprika… Uzgajanje hrane je u potpunosti promenilo moj odnos ka njoj. Ranije sam mislila da ukoliko se nešto pokvari i baci na kompostiranje, to je onda u redu, jer se vraća kružnim tokom u prirodu. Međutim, sada vidim koliko je truda i resursa potrebno da se iz semena razvije plod i sad se stvarno trudim da iskoristim svaki deo povrćke ili voćke. Često i vadim koštice i semena, da bih pokušala sama da nešto razvijem. Mislim da je baštovanstvo i/ili bilo koja vrsta uzgajanja nečega hobi kojim svako može da se bavi i to je jedna fina ’zen’ aktivnost. Uživam u tome da gledam kako se nešto razvija, nešto što ja negujem od početka i kada probam plodove, mnogo su mi slađi nego kada ih kupim na pijaci“, kaže sagovornica Agrosmarta.

Kompostirati se može i na terasi

Da se ozelenjavanjem planete može baviti bilo ko i bilo gde, garantuje kroz lični primer. Pre nego što je postala članica Baštališta, terasa stana u kom živi u Beogradu predstavljala je njeno zeleno utočište:

„Dok nisam postala članica Baštališta kompostirala sam na terasi! Kompostiranje je proces tokom kog prirodi vraćamo ono što smo joj uzeli. On je vrlo lagan, ali je za uspešno kompostiranje potrebno poštovati njegove osnovne principe poput odnosa zelenog i braon materijala, redovnog mešanja, drenaže… Kompostiranje je važno za sprečavanje slanja organskog materijala na deponiju odakle može da emituje metan, koji je oko 20 puta potentniji gas za stvaranje efekta staklene bašte od ugljen-dioksida“, objašnjava Milica, „za proces kompostiranja nije potrebno mnogo: jedna kanta, ukoliko živimo u stanu, ili komposter ukoliko imamo dvorište. On se može napraviti od drvenih paleta, a može i da se kupi preko različitih sajtova. Dalje, potrebno je malo šumske zemlje, braon materijal poput piljevine ili sena i organski materijal poput ostataka od voća i povrća. Prvi i važan korak je napraviti dobru drenažu. Ukoliko se koristi kanta na terasi, onda je neophodno izbušiti rupe na dnu i staviti neki poslužavnik da bi višak tečnosti istekao iz komposta i da ne bi usvinjio terasu.  Taj kompostni sok se kasnije može iskoristiti za zalivanje biljaka. Takođe je bitno da kanta ili komposter ne budu na mestu koje je stalno izloženo suncu.“

Sloj po sloj, za dva meseca gotov proces

Kako kaže, naredni koraci prilikom kompostiranja jesu izazovniji, ali se uz trud i volju oni lako mogu savladati jer se procesom kompostiranja postižu značajni rezultati kada je reč o pretvaranju otpada u materiju, u ovom slučaju zemlju, koja je ponovo upotrebljiva:

„Nakon postavljanja kompostera, pravi se kompostna gomila i to na sledeći način: na dnu se pravi drenažni sloj tako što se ređaju grane uzduž i popteko u dva sloja, zatim preko drenažnog sloja ide sloj kartona iscepkanog na krupnije komade; jako je bitno da bude ’čist’ braon karton, bez lepkova i farbe, plastificiranog sloja, nakon toga se stavlja sloj braon materijala poput sena, slame, suvog lišća, sitno iscepkanog kartona  ili piljevine. Preko ovog materijala se dalje stavlja sloj šumske zemlje jer je ona bogata mikroorganizmima koji će pomoći da se naš organski otpad što pre pretvori u kompost. Tek posle ovog sloja slaže se zeleni materijal–kore voća i povrća, sveže isečena trava, osušene i izmrvljene ljuske od jajeta, ostaci od čaja i soc od kafe. Nakon ovog sloja, opet se stavlja sloj braon materijala i tom prilikom je važno voditi računa o odnosu braon i zelenog materijala (odnos treba da bude 2:1). Na kraju, sve se poprska vodom i to kišnicom ili vodom koja je odstojala  barem 48 sati.“

Ovako napravljena gomila treba da miruje narednik sedam do deset dana, a zatim ga na svakih sedam dana promešati. Važno je, naglašava naša sagovornica, u komposter ne ubacivati meso, kosti i mlečne masti, ali je dozvoljeno stavljati kosu, nokte, kao i životinjske dlake. Kroz najmanje dva meseca, kompost postaje zreo, a to znači da se zemlja koja je u njemu nastala može koristiti za đubrenje.

Prilikom ovog, kao i tokom drugih „zelenih“ procesa mogu se napraviti greške. Na njih je potrebno redovno ukazivati i ispravljati ih:

„Trudim se da negujem ’kulturu greške’, jer sam i sama grešila, i još grešim, nebrojeno puta i ne želim da se ljudi osećaju loše ukoliko pogreše. Redovno od ljudi dobijam pitanja kako nešto da promene ili mi šalju različite dojave, što je za mene odličan znak  koji mi ukazuje da radim nešto kako treba“, kaže ova zaljubljenica u prirodu i dodaje da je za očuvanje raznolikosti i lepote života važno da zastanemo i oslušnemo šta nam priroda govori, „već duže vreme čovečanstvo je prestalo da sluša zvuke zujanja pčela, žubora reke ili šapata šume i stavilo je cenu na resurse koje je priroda stvarala godinama, decenijama, vekovima… Neophodno je prirodnu prestanemo da posmatramo kao nešto što je izvan nas i samo kao nešto što nam donosi profit.“

Greenwashing ili lažni zeleni marketing

Sa tim u vezi ona naglašava da nam se ponekad određeni proizvodi ili način rada pojedinih kompanija može činiti kao da je u skladu sa etikom zaštite životne sredine, ali da je istina zapravo drugačija. Ovakva pojava naziva se „greenwashing“, a naša sagovornica objašnjava nam koje su njegove karakteristike:

„Greenwashing ili lažni zeleni marketing je pokušaj velikih kompanija da nam se prikažu kao da brinu o životnoj sredini, što u većini slučajeva nije istina. Čest je slučaj da velike kompanije imaju jednu ekološku liniju koja čini 1–3 odsto njihovog celokupnog asortimana i to bezobrazno reklamiraju – otvoreno nam se ’prodaje priča’ da ukoliko kupimo njihov proizvod, mi tako ’pomažemo planeti’. Posebno je izražen u industriji brze mode (pristup dizajnu, kreiranju i promovisanju odeće koji koristi kopiranje trendova, brzu proizvodnju i materijale niskog kvaliteta kako bi javnosti predstavila jeftine i nekvalitetne proizvode). Veliki problem sa modnom industrijom su prava radnika, koji vrlo često rade u užasnim uslovima, u pelenama, bez prava na pauzu, po 12–14 sati, sa platama koje su dovoljne samo za puko preživljavanje. Kada imate kompaniju koja vam govori kako brine o planeti i kako je njihova održiva kolekcija znatno bolja od svih ostalih, ono što uvek izostavljaju su uslovi u kojima ti proizvodi nastaju. A, valjda su i oni deo ove planete, zar ne?“

Borba protiv „greenwashinga“ je dugotrajna i zahteva neprestano informisanje o poreklu materijala koji se koriste u proizvodnji, kao i o uslovima i načinu na koji određene kompanije posluju. Kroz svoje kratke video sadržaje, Reels, naša sagovornica se, pored davanja saveta u vezi sa uzgajanjem bašte, trudi da ukaže na najčešće trikove kojima se kompanije služe kako bi obmanule potencijalne korisnike ili kupce:

„Ukoliko se u marketingu koriste prenaduvane fraze poput ’naše košulje sada su napravljenje od 50 odsto više recikliranih vlakana’, to može značiti  i da se ukupni procenat recikliranih vlakana popeo sa 2 na 3 odsto. Neka kompanija može koristiti izraze poput ’100% prirodno’ ili ’100% organski’, bez ikakvih dokaza i sertifikata izdatih od strane akreditovanih institucija. I arsen i živa su 100% prirodne supstance, da li to znači da i njih treba da konzumiramo?

I na kraju, kompanije mogu sprovoditi simbolične radnje, poput sadnje drveća, a sa druge strane spadati u najveće zagađivače plastikom“, naglašava naša sagovornica.

Međutim, mali ljudski koraci nisu dovoljni u borbi sa velikim proizvođačima i zagađivačima. Prema Miličinom mišljenju, najveću odgovornost u borbi za očuvanje Zemlje imaju velike kompanije i donosioci odluka. Najmanji procenat odgovornosti leži na potrošačima.

Iako ovakvo poređenje zvuči poražavajuće, ono za nju nije razlog da se ponaša bezobzirno. Svaki mali korak, bilo da je on spremanje obroka kod kuće, odbijanje plastičnih kesa u radnji, kupovina u prodavnicama polovne garderobe ili korišćenje povratne ambalaže, postaje velik kada ga više ljudi primenjuje.

U svemu ovome ne treba preterivati ili raditi nešto pod pritiskom. U ekološki svesnom načinu života važno je, kako kaže naša sagovornica, pre svega uživati i voleti:

„Često se ovakav način života vidi kao da neko nama stalno nešto zabranjuje i ’sprečava nas da uživamo u životu’, ali istina je zapravo kompletno drugačija. Kroz ovakav način života, dobijate neke nove perspektive i veštine, širite svoje znanje i povezujete sa ljudima koji razmišljaju na sličan način kao vi.

Treba uživati u njemu! U negovanju novog života kroz uzgajanje sopstvene hrane, u pronalaženju alternativa za neke neekološke proizvode, u preukusnom obroku bez mesa…“

Vanja Velisavljev