Portal pametne poljoprivrede

U svim budućim projektima razvoja Srbije poljoprivreda mora postati strateška grana. Znači, zvanično a ne samo deklarativno kao do sada! To znači da treba da dobijemo realnu dugoročnu strategiju, nacionalni ili akcioni program, nazovimo ga kako god hoćemo, ali da živi u praksi

Branislav Gulan

Sadašnja Strategija razvoja poljoprivrede Srbije, doneta je jula 2014. godine i važi do 2024. godine. Predviđala je godišnji rast proizvodnje od 9,1 odsto, ili 6,1 odsto, u otežanim uslovima. To je bila nerealna i netačna strategija, štetna po državu i to se pokazalo tačnim. To je prognozirao dr Koviljko Lovre, nekadašnji savezni ministar poljoprivrede. Nju je napisalo 200 naših eksperata na 145 strana. Ništa se nije ostvarilo pozitivno. Jer, je već prve godine njene primene 2015. godine bio pad proizvodnje od osam odsto, zatim rast od osam odsto u 2016. godini, pa je 2017. godine suša odnela trećinu proizvodnje u vrednosti od 1,5 milijardi dolara. Tada država nije priznala elementarnu nepogodu, jer nije malo toliko novca da nadokadi, već je od oka odredila pad proizvodnje od 10,7 odsto. U 2018. godini je država proglasila rast od 18 odsto, u 2019. godini bio je pad od 0,1 odsto,  dok je u 2020. godini korone proglašen sumnjiv rast od 4,6 odsto!?  Potom već u 2022. godini Republički zavod za statistiku Srbije je javio da u 2021. godini imamo pad proizvodnje u agraru od pet odsto! Za protekle tri i po decenije agrar ima rast od samo 0,45 odsto! Sadašnje stanje pokazuje da su nam pune mesare, ali prazne staje i obori. To je veoma opasno i kritično. Jer, su mesare jedino pune posle bojkota seljaka i pokolja stoke, ili uvoza zamrznutog mesa iz EU. Stoke je sve manje u oborima i stajama, a stočarstvo kao što je bilo na nivou Prvog svetskog rata. Po tonama mesa i broju goveda. Srbija je od izvioznika mesa, postala zavisna od uvoza!

Sekretar Udruženja za stočarstvo Privredne komore Srbije Nenad Budimović kaže da najviše uvozimo svinjskog mesa iz Španije, a da je u Evropi dozvoljena upotreba GM sojine sačme, čime se te svinje hrane. Naša zemlja ne zna da li je neko i ko je upotrebljavao ovo meso, i da li je imao problema. U prva tri meseca 2021. godine uvezli smo 61.000 komada prasadi, a svinjskog mesa u vrednosti od 18,8 miliona evra. Proizvode od mesa, trajne i polutrajne platitli smo iz uvoza 18,5 miliona dolara. Živi prasići najviše stižu iz Danske i Holandije. Procenjuje se da je proizvodnja svinjskog mesa u Srbiji u provm kvartalu 2022. godine manja za 48,2 odsto u odnosu na isto vreme 2021. godine. Ovu godinu smo dočekali samo sa 160.000 krmača, a pre nekoliko godina ih je bilo čak 1,1 milion! U pokolju matičnog stada se i nalaze uzroci zašto su nam obori pusti i u punim i u praznim kućama. Rezultat toga je brojka koja kaže da je desetogodišnja proizvodnja svinja smanjena za 6,5 odsto. Zato sad i važi preporuka potrošačima da kupuju domaće proizvode, a to važi za meso koje je proizvod naših seljaka i stočara, a ne iz uvoza. Jer, sigurno nije GMO proizvod. Jer je u Srbiji zabranjen uzgoj, promet i prodaja bilo čega što ima veze sa genetičkom modifikacijom.

Kada je reč o uvoznicima, prerađeivne najviše uvoze trgovinski lanci, a meso klaničari za preradu. Prasad uvoze farmeri za dalji tov. Samo u prošloj godini pošto u Srbiji nema prasića, uvezeno je oko 300.000 za dalji tov. Naša zemlja mora da uvozi, jer inače ne proizvodimo dovoljno svinja, čitaj prasića, za naše potrebe. A, daleke 1866. godine Srbija je u priozvodnji svinja bili ispred SAD. Tada je u Srbiji na 1.000 stanovnika bilo 1.300 svinja, a u SAD na isti broj stanovnika je bilo tek 800 svinja. Ili još jedno poređenje 1990. godine je iz Srbije bilo u svet izvezeno svinjskog mesa u vrednosti 762 milina dolara. Vojska SAD se hranila konzervama iz Srbije. Danas se smatra da srednje razvijena zemlja mora da ima svinja koliko i stanovnika. Razvijena Danska na jednog stanovnika ima šest svinja. A, nerazvijena Srbija tek na tri stanovnika ima samo po jednu svinju!

Meso i žive svinje moramo da uvozim jer nam uvek nedostaje oko 10 odsto od potreba. A, naročito sad, kada nemamo dovoljan broj ni prasadi ni krmača! Sve ovo ukazuje na stanje u kome se nalazi Srbija koja je od izvoznika postala uvoznik svinjskog mesa! Jer, godišnje prosečno proizvodimo oko 270.000 tona, nekada to bude i 330.000 tona. Više mesa imamo samo kada nezadovoljni stočari u znak protesta pokolju svinje. Tada trenutno prividno budu punije mesa, ali kasnije se to nadoknadi samo uvozom, za koji je u 2021. godini potrošeno 64 miliona dolara.

U naprednim i agrarno razvijenim zemlјama postoji ombudsman za hranu, koji je nadležan za zaštitu primarne i prerađivačke proizvodnje, ali i potrošača. Ova institucija je, zapravo, moralno poslovni korektor u sektoru hrane. Iako postoji opravdanje za uvođenje ombudsmana u našoj zemlјi i dobri primeri u EU, ideja ne nailazi na podršku, jer je u celom sektoru previše korupcije. Najbolјi loš primer je uvoz svinjskog mesa ovih dna, u trenutku kada naši farmeri zbog niskih cena gase proizvodnju. Ili slučaj: dozvola na uvoz živih svinja 100.000 tovlјenika po potrebi klaničara. 

Napomena: Od 15. decembra 2019. godine u Srbiji je posle tri decenije čekanja ukinuta vakcinacija protiv svinjske kuge. Za uvoz vakcina godišnje se trošilo oko 25 miliona dolara. Zbog vakcinacije Srbiji nije bio dozvoljen pa nije ni dans izvoz svinjskog mesa u EU. I ne smo izvoz, nego i transport svinjskog mesa preko zemalja EU, izuzev ako ono nije prerađeno na temperature iznad 72 stepena. To je koristilo jakom uvozničkom lobiju, pa nijedan ministar nije smeo to da im ukine. Konačno je to pošlo za rukom 13. ministru agrara od 2000. godine Branislavu Nedimoviću. On je posle ukidanja vakcinacije odmah u javnsoti saopštio da će Srbija krenuti sa izvozom svinjskog mesa u EU. Ali nije rekao da mora da prođe najmanje  četiri pa do sedam godina da nestane i poslednja svinja iz Srbije koja je bila vakcinisana.  Tada je preućtao ili nije znao činjenicu da u EU svakog trentuka postoji višak od 50 miliona svinja, a pa da meso koje bi stiglo iz Srbije ne bi bilo konkurentno. Međutim, i posle toga se povremeno pojavlјuje svinjska i afrička kuga (registrovane su obe u blizu 300 sela), pa nema ni izvoza svinjskog mesa u EU, kako je narodu obećavano. Ali, i da nema kuge, a da ima svinja za izvoz, pitanje je da li bi bili konkuretni, jer u EU ima viškova mesa od 50 miliona svinja!

Uvoz obara cene

U Srbiji je u prvom kvartalu 2022. godine opao uzgoj tovljenika za 48,2 odsto u odnosu na isti period 2021. godine, kaže Nenad Budimović, sekretar Udruženja za stočarstvo Privredne komore Srbije. Kako se navodi, više od 25.000 krmača je poklano, tako da je 875.000 prasadi manje za uzgoj. Dotovljači nemaju više gde da kupe prasad. Zbog to sad je ogroman pritisak zainteresovanih za uvoz danskih prasadi do 25 kilograma težine, navodi Vladimir Kovačević, predsednik pokreta ,,Da se struka pita“. Po njegovim rečima debalans u uzgoju i konverziji pojedine hrane prema kilogramu žive mere je tako veliki da bi sa cenom stočne hrane od 40 dinara po kilogramu, koja je danas na tržištu, tovljenik prve klase morao biti najmanje 280 dinara po kilogramu. Današnja tržišna cena, zahvaljujući nekontrolisanom uvozu, iznosi 250 dinara po kilogramu žive mere i destimulira proizvođače da tove svinje.

Eto, gde se nalaze uzroci smanjenja broja svinja na manje od dva milion grla u Srbiji. Sad već daleke 1984. godine u oborima je bilo 5,4 miliona grla. Loše mere agroekonomske politike dovele su do pokolja stoke pa su nam prazni obori u Srbiji, a mesare su pune zbog uvoza zamrznutog mesa i pokolja svinj u znak protesta stočara. U Srbiji se godišnje poslednjih decenija proizvodi oko 270.000 tona svinjskog mesa godišnje, a kada bude pokolj svinja u znak protesta stočara bude ga i do 330.000 tona. Prosečna potrošnja po stanovniku kreće se oko 17 kilograma.

Da bi se ovo stanje promenilo, u Srbiji se mora stvoriti novi koncept agrara u kome će se proizvoditi i donositi profit, umesto gubitaka. Mora se bolje koristiti bogatstvo od 4,1 miliona hektara obradivog zemljišta. Sad se koristi 3.476.000. Nužno je da se poveća godišnja vrednost agrarne proizvodnje novčano i u tonama. Sad se njena vrednost već decenijama kreće između četiri i pet milijardi dolara godišnje. Ima izuzetaka, ali su retkost, kao što je bila 2021. godina kada je vrednost bil 5,6 milijardi dolara. Vrednost proizvodnje po hektaru je samo 1.000 dolara. Takva poljoprivreda nije konkurentna. Vrednost proizvodnje po hektaru mora biti najmanje 10.000 dolara! Jer, u Holandiji je 24.000, a u Danskoj 17.000 dolara! Tek kada sa novim konceptom krenemo u njegovu realizaciju i stignemo do najmanje 10.000 dolara po hektaru, možemo da se nadamo boljitku! Za boljitak je potrebno i da obrt kapitala u Srbiji godišnje bude bar 50 puta, koliko je to u zemljama kojima težimo.  On je sad u Srbiji dva do tri puta. Ima i u Srbji, ali se mogu izbrojati na prste jedne ruke, onih koji rade kao u zemljama kojima težimo. Ali, oni imaju njivu na kojoj proizvode hranu za stoku, u stajama i oborima svoju stoku, pa imaju svoje klanice, prerađivačku industriju i na kraju – svoje prodavnice iz kojih dobiaju svež novac na kraju svake radne nedelje.

Mogućnsoti, a ne želje

U svakoj delatnosti mora se stvoriti realna mogućnost, a ne plan želja. U 2021. godini izvoz sirovina za proizvodnju hrane iz Srbije bio je 4,9 milijardi dolara. Decenijama se izvoze sirovine za proizvodnju hrane. Mi to ne zovemo pravim imenom.  Primera radi nalazimo se među deset izvoznika kukuruza u svetu. Sa tim se i hvalimo! To je godišnje između tri i četiri miliona tona. U 2021. godini to je donelo u zemlju 557 miliona dolara. Ali, kada se bolje razmisli, to je za odgovornost, a ne za pohvalu. Jer, od kukuruza može da se proizvede 10.000 različitih proizvoda, pa tada bi imali mnogo veću vrednost u izvozu finalnih proizvoda! Agrar učestvuje u BDP zemlje sa oko 10 odsto. Mnogo više nego u razvijenim zemljama. Priemra rydi, to je u Slvceonijiu samo jedna odsto. Subvencije u agraru su u 2022.godini su oko 62 milijarde dinara. Vlasti kažu nikada veće… Ali i sada ispod zakonskih pet odsto državnog budžeta. Ako se dobro rasporede i kontroliše potoršnja novca, mogu doneti pomak u agraru. A, tek decenijama kada bi bilo tako, i rezultate. Ali, ništa se ne radi po zakonu pa novac koji je namenjen stočarima ugalvnom ne stiže do njih. To je utvrdio i državni revizor da nestane novac, ali da nema rezutlata na terenu.

Subvencije za agrar Srbije po hektaru nedavno su povećane sa 4.000 na 8.000 dinara po hektaru! To je oko 70 evra po hektaru.  U EU one su od 480 pa do 900 evra po hektaru. Agrar Srbije sa tim subvencijama ne može biti konkurentan u proizvodnji sa zemaljama EU. Sada kada se moramo uklapati  i politiku EU, i to se mora izjednačiti. U novom programu o subvencijama mora se narodu i reći gde je ,,nestalo“ 54 milijarde dinara namenjenih (28 milijardi stočarstvu plus 26 za ruralnom razvoju) u vremenu od 2016.do 2020. godine. To su pare od 457 miliona evra. Utrošene su ili nestale, ali nisu donele nikakve rezultate za šta su bile namenjene. Nema para, a ni povećanja proizvodnje u stočarstvu, ali ni boljeg života na selu! Kolika je to vrednost samo da se zna da je u 2021. godini agrarni budžet Srbije bio u vrednosti od oko 400 miliona evra. On ove godini iznosi 62 milijarde dinara ili 525,4 miliona evra.

Da su namenjene pare, odnosno subvencije stigle do stočara, sigurno bi ova grana, koja se nalazi na izdisaju, osetila boljitak i danas bi drugačije izgedala! Stočari ne bi tražili pravdu na ulici, gde je jedino sad dobijaju, bar prividno, ali I utvrde da ih njihvoa država vara. Na to je ukazala prilikom kontrole i Državna revizorska institucija Srbije u svoja dva izveštaja. Ona je prilikom, kontrole utvrdila da nema rezultata u stočarstvu, u povećanju broja grla, kvalitetu, stoke, povenjau u tonama proizvodnje i izvoza mesa…  A, navodno je uloženo 28 milijardi dianra (ili 237 miliona evra). Slično je utvrđeno i prilikom kontrole trošenja novca od 26 milijardi dinara za ruralni razvoj (što je oko 220 miliona evra) u vremenu od 2018. do 2020. godine. Dakle, nema rezultata, ali ni para. I taj novac, koji je navodno upućen iz Ministarstva poljoprivrede Vlade Srbije, da je stigao u sela,  ona bi imala kanalizaciju, vodovode, domove kulture, fudbalska igrališta, bila bi privlačna mesta za život. Ovako nisu, osim u izuzetnim prilikama. Ovako nisu, a dokaz  je da od 4.709 sela u Srbiji nesataje ili se i gassi njih 1.200 ili svako četvrto selo nestaje.

Samo gašenje požara

Ima dosta problema i sa mlekom, posebno kad su subvencije u pitanju. Zvanično  po statistici u stajama imamo oko 891.055 grla stoke. U stvarnosti to je mnogo manje, ne više od 500.000 grla stoke!  Odtoga jke tek oko 200.000 krava mlekulja, tvrdi stočar Zlatan Đurić iz okoline Sremske Mitrovice.  Proizvodi se oko 1,5 milijardi litara mleka, ali sa manjim brojem grla, jer je povećana mlečnost grla. Ali, od toga je tek oko 800 miliona litara u redovnim kanalima, a ostalo u sivoj emisiji. Proizvođači mleka su nezadovoljni, država im premije poveća za tri dinara. Sad je posle protesta oberćanej da će biti 15 dianra po litru.  Neće biti boljitka u ovoj oblasti sve dok je mineralna voda skuplja od mleka. To se dešava već decenijama. Inače, da je obezvređean cena mleka dokaz je I to da je u 2021. godini proizvodnja manja za 100 miliona litara. Pored toga u 2021. Godini stoačri su sa 100 milioan ltiara melka hranili praće je rim je to bilo jeftiniej od skueop stočne hrane. Problemi se ne rešavaju sistemski, već se samo uredbama gasi požar. Rešavanje problema na taj način nikada nikome nije donelo dugoročni boljitak.