Portal pametne poljoprivrede

Ukupna količina proizvodnje hrane u svetu je teško uhvatlјiv fenomen jer imamo primarnu proizvodnju i preradu, koriste je lјudi i životinje. Ovde su izvučeni neki osnovni podaci iz baze FAOstat i nisu uklјučeni riba, većina žitarica i industrijskih bilјaka kao i proizvodi prehrambene industrije. Osnovni cilј je bio da se dođe do redova veličina i gde je Srbija u odnosu na svetske proseke.

Piše: Branislav Gulan

Svetska populacija humanoida koji sve više postaju androidi mogla je da se povećava isklјučivo zahvalјujući rastu proizvodnje hrane i to je proces koji je započeo u 19. veku a eksplodirao u dvadesetom. Rast produktivnosti u polјoprivredi i povećanje polјoprivrednih površina omogućili su ovaj rast svetske populacije lјudi (sve više androida).

,,U periodu od 1961. do 2020. broj stanovnika planete povećan je 2,5 puta, sa 3,1 na 7,8 milijardi. U istom periodu je proizvodnja pšenice, povrća, voća, mesa, mleka, pirinča i kukuruza povećana četiri puta, sa 1,5 na 5,9 milijardi tona. Prosečna proizvodnja po stanovniku povećana je sa 474 na 766 kilograma. Ako bi smo tome dodali ribu i druge proizvode došli bi do više od jedne tone koju bi onda trebalo umanjiti za stočnu potrošnju. Rast dostupne odabrane hrane povećan je za 62 odsto po stanovniku. Najviše je povećana proizvodnja  povrća, za 130 odsto,  a najmanje mleka za samo dva odsto. Srbija je 1918. godine identitetski zalutala u Kralјevinu SHS i sve do 2006. godine je bila članica različitih država da bi od tada ponovo bila Srbija, ali je identitetski možda u mnogo većoj magli nego u periodu do 1918. godine. Kada je bila velika glad u Austro-ugarskoj monarhiji 1917-1918. godini pa su  vojnici i kolonijalni upravnici su dovodili porodice u okupiranu Srbiju jer je u njoj i tada, bez muške radne snage, bilo viškova hrane. Za Srbiju postoje podaci u bazi za 2020. godine i ona je imala 15,4 miliona tona odabranih proizvoda od kojih je više od jedne polovine bila proizvodnja kukuruza’’ navodi Miroslav Zdravković analitičar i istraživač.

Udeo Srbije u svetskom stanovništvu (bez stanovnika KiM) bio je 0,089 odsto a u svetskoj proizvodnji odabrane hrane 0,26 odsto. Srbija je proizvodila 2,9 puta više hrane po stanovniku od svetskog proseka.

Kada se isklјuči kukuruz, Srbija je proizvodila za 77 odsto više hrane od svetskog proseka. Jedini „manjak“ u proizvodnji bio je kod povrća, gde smo proizvodili za 35 odsto manje (97 kilograma prema 148) od svetskog proseka, ali to nije bio problem jer smo uvozili ove proizvode iz Albanije (i S. Makedonije, u većini) u neograničenim količinama. Srbija je najviše odstupala u proizvodnji kod kukuruza i pšenice, pa kod voća i mleka a najmanje (+72 odsto) kod mesa, mada i njega neograničeno uvozimo, ali iz drugog pravca: iz Španije, Hrvatske i Nemačke i drugih zemalјa zapadno, a ne kao kod povrća sa juga. Ukoliko bi se podaci za Srbiju pronašli za ranije periode to bi bio razlog za nezadovolјstvo, koliko smo više odstupali od svetskih proseka. Ovako nam pad broja stanovnika delom održava relativnu prednost pri stagnaciji polјoprivredne proizvodnje.

Prosečna potrošnja mesa na globalnom nivou u svetu je oko 43 kilograma po čoveku. Ukupna proizvodnja mesa raste mnogo brže od stope rasta stanovništva. Prema ocenama agroekonomista, ishrana stanovništva i proizvodnja hrane na održivi način u svetu spadaju među najvažnije i najveće izazove u narednim decenijama. Meso u tome igra važnu ulogu, jer predstavlja važan deo ishrane za mnoge stanovnike širom sveta. Globalna tražnja za mesom raste, tokom poslednjih 50 godina proizvodnja mesa se više nego utrostručila, i sada iznosi oko 340 miliona tona svake godine. Sa druge strane, proizvodnja mesa ima veliki uticaj na životnu sredinu – povećanje emisije gasova staklene bašte, uticaj na poljoprivredno zemljište i korišćenje slatke vode. Zato je jedan od najvećih globalnih izazova proizvodnja i konzumiranje mesa, mlečnih proizvoda i drugih proteinskih proizvoda na način koji smanjuje njegove uticaje na životnu sredinu.

,,Godišnje se radi direktnog konzumiranja mesa iskoristi oko 80 milijardi životinja, i to oko 69 milijardi pilića, 1,5 milijardi svinja, 656 miliona ćuraka, 574 miliona ovaca, 479 miliona koza, a za proizvodnju goveđeg mesa 302 miliona goveda. Posmatrano na globalnom nivou svaki stanovnik u proseku potroši oko 43 kilograma mesa. Najveća potrošnja, veća od 100 kg je u SAD i Australiji do samo pet kilograma u Indiji. Kako se navodi, trenutno se na globalnom nivou proizvodi oko 800 miliona tona mleka svake godine, što je 2,5 puta više nego pre pedeset godina’’, ukazuje Miroslav Zdravković, analitičar iz Beograda.

Evidentno je da će hrana postati nova krizna bomba u Evropi u veoma skorom roku. Globalna dinamika rasta stanovništva, posebno u dvadesetom veku doprinosi i bržem rastu ukupne proizvodnje mesa, i dodaje se da je potrebno ukazati na promene potrošnje mesa posmatrane po glavi stanovnika, a ovi trendovi se mogu gledati kao vremenski. Kao globalni prosek, potrošnja mesa po glavi stanovnika porasla je za približno 20 kilograma od 1961. Porast u trendovima potrošnje mesa po stanovniku govori da ukupna proizvodnja mesa raste mnogo brže od stope rasta stanovništva. Rast potrošnje mesa po glavi stanovnika najizraženiji je u zemljama koje su prošle snažnu ekonomsku tranziciju – potrošnja po glavi stanovnika u Kini porasla je približno 15 puta od 1961. godine, a u Brazilu se gotovo učetvorostručila. Glavni izuzetak od ovog obrasca je Indija gde dominantna laktovegetarijanska preferencija znači da je potrošnja mesa po glavi stanovnika trenutno gotovo potpuno ista kao 1961. godine sa manje od četiri kilograma po osobi.

Potrošnja mesa najveća je u zemljama sa visokim dohotkom (najveća u Australiji, koji troše oko 116 kilograma po osobi). Prosečni Evropljanin i Severnoamerikanac troše skoro po 80 kilograma, odnosno više od 110 kilograma. Međutim, promene u potrošnji u zemljama sa visokim dohotkom bile su mnogo sporije. Većina je stagnirala ili čak opadala tokom poslednjih 50 godina. Trendovi potrošnje širom Afrike su različiti – neke zemlje troše samo 10 kilograma po osobi, oko polovine kontinentalnog proseka. Zemlje sa višim prihodima, poput Južne Afrike, troše između 60-70 kilograma po osobi.

Kada se pogleda potrošnja po vrstama mesa, kao globalni prosek, potrošnja svinjskog mesa po glavi stanovnika najveća je među mesnim proizvodima – i to oko 16 kilograma. Zatim sledi živina sa 15 kilograma, goveđe meso sa devet kilograma, a ovčije i kozije meso po dva kilograma po glavi stanovnika. Takođe se ukazuje da se trendovi potrošnje značajno razlikuju od zemlje do zemlje. Na primer, u Kini svinjsko meso čini oko dve trećine potrošnje mesa po glavi stanovnika. U Argentini dominira meso govedine i bivola, koje čine više od polovine potrošnje. Novozelanđani imaju mnogo jaču preferenciju od ovčijeg i kozjeg mesa u odnosu na globalni prosek, konzumirajući skoro 20 kilograma.

Samodovoljnsot pod znakom pitanja?

Situacija u svinjarstvu u Srbiji je jako loša. Domaći proizvođači i dalјe su u velikoj krizi, a tome su doprinela i globalna kretanja, poput pandemije, poskuplјenja inputa i rata u Ukrajini, kao i očigledna nezainteresovanost države da pomogne ovom sektoru, ocenjeno je na sastanku u Privrednoj komori Srbije održanom u Novom Sadu, kojem su prisustvovali uzgajivači svinja, predstavnici komorskog sistema i stručnjaci iz ove oblasti. Rečeno je da Srbija ne proizvodi dovolјno mesa i da zvanične podatke o tome da samodovolјnost Srbije za svinjetinom iznosi oko 90 odsto treba uzeti sa rezervom.

Dokaz svinjske krize i ukupne krize mesa, je da činjenica da je za devet meseci  2022. godine Srbija je uvezla 213.000 prasadi i 31.000 tona svinjskog mesa! Cene svinja bile su, nakon ekstremnog pada u Srbiji bile, dovedene u normalu ali u poslednje vreme ponovo idu naniže. Prosečna prodajna cena tovlјenika u prvih šest meseci bila je 156,5 dinara po kilogramu žive mere. Pritom, poskupeli su drastično svi inputi u proizvodnji, kukuruz je imao i loš prinos i loš kvalitet, a javio se i problem aflatoksina.

Proizvođači svinja ukazali su na propuste u radu nadležnog ministarstva. Navodno u Srbiji imamo 75.000 umatičenih krmača. Možda još 20 do 30 odsto neumatičenih. Ukupna proizvodnja tovlјenika je oko 1,2 miliona, kad se odbije broj zaklane prasadi od ukupnog broja. Ako nam treba pet miliona tovlјenika jasno je da smo u velikom problemu i kao farmeri i kao država, rekli su proizvođači. Podsetili su da je pre nekoliko  meseci u razgovorima sa nadležnim dogovoreno da će cena tovlјenika prve klase, po kilogramu žive mere, biti 260 dinara, a sada je 200 ili 210 dinara. Naglašeno je da ograničenje cena buta traju već 11 meseci, a da po zakonu može samo šest meseci! Ko to uvodi, i sprovodi, naglasili su i odmah odgovorili stočari  – neznalice u vlasti, čulo se na skupu. Mesare su  nam još pune jer svakodnevno u zemlju stiže više desetina šlepera punih mesa iz uvoza. Dobar deo tog mesa je od svinja koje su hranjene GMO. U prodavnicama kada se kupuje na njemu to ne piše. Svuda po marketima i prodavnciama uglavnomm stoji da je proizvedeno u Srbiji, što nije tačno, rekli su stočari.  

 Uredbe gase požare

Sve ovo što se dešava sa stočarstvom, mlekom i konkretno sa svinjama. Rezultat je da Vlade koje nemaju sistemska rešenja za ove probleme, a po takvom readu se istakla ova kojoj  je sad izašao mandat, da je probleme reševala uredbama. To je samo ,,gašenje požara’’. A, rešavanje problema uredbama. Poznavaoci priliak ui stočarstvu privredni analitičari ističu da takav rad nikad nije doneo dugoročno rešavanje problema. To se vidi  u poraksi jer vrednost proizvodnje po hektaru u Srbiji je samo 1.000 do 1.200 evra. U srednej razvijenim zemljama je to preko 20.000 evra po hektaru. U njiamse capital obrće najmanej 50 ptua godišnje, adok je to u Srbiji dva do tri puta.

Profesor stočarstva na novosadskom Poljoprivrednom fakultetu dr Vitomir Vidović je istrako da smo pre jednu deceniju u oborima ima 1,1 miliona krmača, a da sad nezvanično imamo samo 130.000 trla. Rezultat takve brige za državu i stočarstvo (koje u BDP agrara učestuvje samo sa 29 odsto) pa i narod je činjenica, da sad uglavnom jedemo meso iz uvoza. Poslednja velika isporuka svinjskog mesa u svet iz Srbije  bila je sad već daleke 1990. godine.  Tada je otpremljeno svinjskog mesa u svet u vrednosti od 762 miliona dolara. Dobar deo tog mesa je otišao i za vojsku SAD. Posle toga Beograd je kupio ,,Lejland’’ autobuse koji su decenijama krstarili ulicamna glavnog Jugoslavije. Posle toga stigli  su ratovi, pa sankcije, zabrana izvoza zbog vaqkcinacije protiv svinjskog zatim f agričkog gripa… Rezultat je da ni gram svinjskogt mesapa nije otišao u Evropsku uniju niti je mogao da se transportuje preko zemalja EU, ukoliko nije prerađeno na temperaturi iznad  72 stepena.

Koncept od njive do trpeze

 ”Farmeri bi morali bi da se organizuju u veliko udruženje, da budu pravno lice, da imaju pečat. Tamo imamo šanse sigurno da izvozimo razne voćarske kulture kao što su borovnica, malina, trešnja, višnja, kajsija, šlјiva, i naravno neka alkoholna pića“, ističe dr Vidović. Nordijske zemlјe prepoznale su Srbiju kao mesto gde se proizvodi biološki i nutritivno vredna hrana. O tome svedoči struktura izvoza. Najviše iz Srbije uvoze zamrznuto voće i povrće, mada stručnjaci kažu da bi moglo mnogo više od sadašnjih količina. Ono čime su zadovolјni je med. Za prvih osam meseci ove godine izvezeno je oko 300 tona meda u vrednosti od dva miliona evra. Vlade Danske, Finske, Norveške i Švedske usvojile su 2021. plan nazvan ”Vizija 2030.“ kojim je predviđeno da njihove države budu ekološki, proizvodno i socijalno održive.

”Da bi svinjarska proizvodnja bila profitabilna, socijalno odgovorna i ekonomski opravdana, jedini način je da se zatvori krug od njive do trpeze. To znači da nam je potreban novi koncept polјoprivrede u Srbiji. Znači da farmeri moraju da imaju svoju zemlјu, da udruženi farmeri imaju klanicu i da uz veleprodaju imaju i maloprodajne objekte i da imaju svoju banku, svoju zadrugu…”, kaže Vidović.