Portal pametne poljoprivrede

U atarima Vajske, sela u opštini Bač, godinama unazad pojedine grupacije lokalnih žitelja spaljuju velike količine otpada kako bi na najbrži način dobili bakar koji potom preprodaju. Meštani kažu da se zbog toga nad selom neretko nadvije crni dim koji je, kako stručnjaci kažu za VOICE, izuzetno kancerogen. Da je stopa kancera u selu na visokom nivou, potvrdili su nam i meštani Vajske.

Ka mestu na kojem neodgovorni pojedinci pale otpad a koje se nalazi desetak kilometara od centra sela, krenuli smo putem koje meštani zovu „crni put“ jer je doslovno garav. Ubrzo počinje da se oseti smrad paljevine. Tamo nas vodi Milan Adamović, mladi meštanin Vajske koji nas pita da li smo poneli maske za lice. Mi odgovaramo potvrdno ali naglašavamo da imamo samo dve. On odrično klima glavom i kaže – ja sam navikao.

Dolazimo na lokaciju, ekološki genocid kako je naziva Adamović. Crna praznina pored poljskog puta prečnika tridesetak metara. Garavi smrad se meša sa trulim mirisom otpada. Ima ga raznog – od elektronike, preko obuće pa do bakra, zbog kojeg je ova crnina i nastala. Stavljamo maske. Teren je neravan, na pojedinim mestima se nakupilo toliko taloga da je garež „uzdignuta“,

Adamović kaže – nakupilo se tu svega i po nekoliko metara ispod površine. Na tom „uzdignuću“ skorena plastika od toplote i dalje je mlaka. „Nedavno su palili“, konstatuje Adamović. Smrad se probija kroz masku. Ovaj mladi meštanin Vajske kroz smeh dobacuje – zamislite tek kako smrdi kada se zapali, a pali se, dodaje on, gotovo svakodnevno. Oko nas se nalaze gole, jesenje njive. Deluju uobičajeno kao da ih ne dodiruje ova crna pustoš koja ubija ljude u selu. Tako je spolja. Šta se dešava pod zemljom, naša kamera ne može da snimi.

Vraćamo se u selo. Četvrtak je u Vajskoj pijačni dan. U centru sela nalazi se desetak tezgi. Prelo. Retko „živo“ selo. „Danas oni dolaze na pijacu, verovatno neće paliti“, kaže nam Adamović. I nisu palili.

Potom odlazimo na drugu lokaciju gde se pali otpad. Ova je nešto bliže selu. Nepregledna divlja deponija. Iz nekoliko mesta izbija tanak dim. Garež. „I ovde su nedavno palili“, zaključuje Adamović.

Po toj otrovnoj i još vrućoj crnini šeta žena sa maramom na glavi. Pitamo je šta radi. Odgovara da skuplja gvožđe. Ovde su palili, kaže ona, pa sada skupljam šta je ostalo. U ruci drži plastičnu kesu. Kaže da kilogram gvožđa košta trideset dinara. U kesi je ova starija žena u papučama imala ne više od 100 grama ove sirovine – 3 dinara. Ruke su joj crne a garež se primeti i na licu.

Pitamo baku da li zna da je ovo opasno. Ma znam, šturo odgovara, ali šta ću, išla sam do sada u nadnicu, u papriku, ali prestalo. Pitamo je da li je tačno da ljudi u selu masovno umiru od raka. Samo od raka, odgovara ona. Nakon što je ispitala ko smo odlazi dalje, do drugog vrućeg i crnog mesta iz kojeg izbija sitan dim.

Da ljudi u Vajskoj masovno oboljevaju od raka za VOICE su potvrdili svi meštani kojima smo postavili ovo pitanje.

Adamović nam je rekao da se nada „odlučnijoj reakciji države jer je stopa kancera u selu na visokom nivou“.

Grupacije koje zagađuju Vajsku mahom pale kablove, odnosno izolaciju, kako bi „prečicom“ došli do bakra za koji se po kilogramu dobija između 600 i 700 dinara.

Paljenjem plastične izolacije oslobađaju se neka od najkancerogenijih i najtoksičnijih jedinjenja koja su izuzetno opasna za čoveka, objašnjava za VOICE profesorka toksikologije na Prirodno-matematičkog fakultetu u Novom Sadu dr Ivana Teodorović.

„Oslobađaju se dioksini i furani. Oni su zbog svoje toksičnosti i kancerogenosti uključeni u Stokholmsku konvenciju kojom se regulišu perzistentni organski polutanti. Temperature otvorenog plamena su značajno niže od temperatura koje se postižu u incineratorima za bezbedno spaljivanje hazardnog otpada (radne temperature preko 1000 C), pa se ove supstance, pogubne za zdravlje ljudi, nažalost oslobađaju pri neadekvatnom spaljivanju plastičnog otpada“, kaže profesorka Teodorović.

Po toj otrovnoj i još vrućoj crnini šeta žena sa maramom na glavi. Pitamo je šta radi. Odgovara da skuplja gvožđe. Ovde su palili, kaže ona, pa sada skupljam šta je ostalo. U ruci drži plastičnu kesu. Kaže da kilogram gvožđa košta trideset dinara. U kesi je ova starija žena u papučama imala ne više od 100 grama ove sirovine – 3 dinara. Ruke su joj crne a garež se primeti i na licu.

Pitamo baku da li zna da je ovo opasno. Ma znam, šturo odgovara, ali šta ću, išla sam do sada u nadnicu, u papriku, ali prestalo. Pitamo je da li je tačno da ljudi u selu masovno umiru od raka. Samo od raka, odgovara ona. Nakon što je ispitala ko smo odlazi dalje, do drugog vrućeg i crnog mesta iz kojeg izbija sitan dim.

Da ljudi u Vajskoj masovno oboljevaju od raka za VOICE su potvrdili svi meštani kojima smo postavili ovo pitanje.

Adamović nam je rekao da se nada „odlučnijoj reakciji države jer je stopa kancera u selu na visokom nivou“.

Grupacije koje zagađuju Vajsku mahom pale kablove, odnosno izolaciju, kako bi „prečicom“ došli do bakra za koji se po kilogramu dobija između 600 i 700 dinara.

Paljenjem plastične izolacije oslobađaju se neka od najkancerogenijih i najtoksičnijih jedinjenja koja su izuzetno opasna za čoveka, objašnjava za VOICE profesorka toksikologije na Prirodno-matematičkog fakultetu u Novom Sadu dr Ivana Teodorović.

„Oslobađaju se dioksini i furani. Oni su zbog svoje toksičnosti i kancerogenosti uključeni u Stokholmsku konvenciju kojom se regulišu perzistentni organski polutanti. Temperature otvorenog plamena su značajno niže od temperatura koje se postižu u incineratorima za bezbedno spaljivanje hazardnog otpada (radne temperature preko 1000 C), pa se ove supstance, pogubne za zdravlje ljudi, nažalost oslobađaju pri neadekvatnom spaljivanju plastičnog otpada“, kaže profesorka Teodorović.

Kao što je ranije rečeno otpad se spaljuje desetak kilometara od sela, u ataru. Tu lokaciju okružuju njive na kojima se uzgajaju razne kulture koje na kraju završe u ljudskoj ishrani. Profesorka Teodorović ističe da toksične materije koje se oslobađaju spaljivanjem mogu da dospeju i u zemljište gde se dugo zadržavaju jer ne podležu biodegradaciji.

„Tako je moguća i lokalna i šira kontaminacija zemljišta ovim jedinjenjima, posebno ako je emisija na lokalitetu konstantna, ponovljena. Moguće je da pod takvim okolnostima ova jedinjenja precipitacijom dospeju u tragovima na useve i zasade“, naglašava ona.

Kako su mediji ranije pisali, ima dosta primera da ljudi u poslednje vreme kupuju po selu napuštene kuće koje adaptiraju. Oni se bave otkupom sekundarnih sirovina, putuju po celoj zemlji i prodaju otpad Joci Petroviću koji u Vajskoj drži firmu Otpad za otkup i preradu sekundarnih sirovina Navodno, od otpada se zidaju i kuće.

Milan Adamović nam govori da u Vajskoj postoji imaginarni „Berlinski zid“, odnosno, da se jasno raspoznaje razlika između materijalno stabilnijih i manje stabilnijih porodica, u šta smo se i sami uverili. On nam je i potvrdio da je mnogo porodica u ovom selu uspelo da izgradi raskošne kuće sredstvima dobijenim od prerade i prodaje sekundarnih sirovima.

Jedna od materijalno stabilnijih porodica je upravo porodica pomenutog Joce Petrovića.

Petrović je 2006. godine osnovano firmu  „DOO JGP Petrović otpad“. Pretežna delatnost firme je trgovina na veliko otpacima i ostacima. U Agenciji za privredne registre je kao vlasnik upisan Jocin sin – Goran Petrović.

Koliko firma Joce Petrovića ima potencijala u Vajskoj, najbolje ilustruje njihov prošlogodišnji poslovni prihod koji je iznosio gotovo pet miliona evra. Iz godine u godinu poslovni prihod je rastao. Stoga je očigledno da selo „zida kuće“ od otpada i da najveću kuću ima Joca Petrović kod koga završava najveća količina sirovina.

Jocina kuća, odnosno parcela na kojoj se nalazi firma „JGP Petrović“, nalazi se u neposrednoj blizini osnovne škole u Vajskoj – na svega nekoliko desetina metara. Odnosno, kako opisuju meštani ovog sela, „mirisu“ koji se oseti kao u „radionici“, svakodnevnno su izložena deca iz osnovne škole. „Ja stvarno ne znam kako to može biti po zakonu“, prokomentarisao nam je jedan meštanin Vajske koji je želeo da ostane anoniman.

Adamović tvrdi da je Petrović važan „šraf“ Srpske napredne stranke u Vajskoj. Joca Petrović bio je na nekoliko javnih funkcija u Opštini Bač a 2016. godine bio je i kandidat za odbornika ispred SNS-a.

Na snimcima koji su dostavljeni VOICE-u a koji su zabeleženi na mestu gde se pali otpad, čuje se kako je jedan meštanin „izvođače radova“ upozorio da to ne smeju da rade na šta mu je odgovoreno da im je to „dozvolio Zoran Petrović“, jer, kako kažu, „svi mi glasamo za opštinu i to je opštinski urađeno“.

Meštani su nam rekli da i kada pozovu policiju zbog paljenja otpada, pripadnicima MUP-a treba mnogo vremena da dođu iz Bača, jer se do ove lokacije stiže uglavnom poljskim putevima, pa „izvođači radove“ pobegnu. Međutim, kažu nam da to više i ne rade jer je „uzaludan posao“.

I okolna mesta ugrožena 

Treba naglasiti da se lokacija na kojoj se pali otpad nalazi nekoliko stotina metara od granice sa Hrvatskom. Stoga je neminovno da su i meštani ove susedne države ugroženi.

U blizini se nalazi još nekoliko naselja – Bogojevo, Karavukovo, Deronje… Međutim, kako za VOICE objašnjava profesorka Ivana Teodorović sa PMF-a, razmera problema je znatno šira.

„Dioksini, furani i ostala organohlorna, ali i ugljovodonična jedinjenja koja se oslobađaju spaljivanjem plastike spadaju u veoma perzistentna organska jedinjenja. Dospevši u atmosferu, mogu da se transportuju na velike udaljenosti, jer su intertna, gotovo ne podležu degradaciji u atmosferi“, kaže Teodorović.

Adamović, ali i drugi meštani Vajske su nam potvrdili da se otpad ne pali samo na gorepomenutim lokacijama, već i u dvorištima kuća u selu.

I ovaj problem traje poprilično drugo, rekli su naše sagovornici iz ovog sela.

VOICE nema saznanja da je do sada, ovim povodom, bilo ikakvih reakcija nadležnih organa, što jasno i ilustruje vruća, tek spaljena plastika na garavoj plantaži.

Petar Alimpijević (VOICE)