Portal pametne poljoprivrede

Otkako je uvedeno obavezno penzijsko osiguranje za poljoprivredne delatnike u Srbiji davne 1986. godine, naši poljoprivrednici i cela država se bori sa sistemom koji u svojoj suštini nije funkcionalan i samoodrživ. Iznos poljoprivrednih penzija na mesečnom nivou oduvek je bio nizak i nedovoljan za zadovoljenje osnovnih životnih potreba.

Na drugoj strani, dug za uplatu doprinosa za penzijsko osiguranje sve je veći. Kako zbog neredovnih i nedovljno visokih prihoda, tako i zbog nedovoljne stimulacije od strane države, poljoprivrednici nisu u stanju da pokriju dug za doprinose koji u ovom trentuku iznosi oko dve milijarde evra. Država je doduše preduzela određene korake ka rešenju problema, no konkretne odluke i odgovarajući akti još uvek nisu doneti. Problem i dalje „lebdi u vazduhu“, dok poljoprivredni penzioneri danas suočeni sa dugovima primaju penziju u iznosu od 13.725 dinara, sa kojom se u uslovima inflacije i teške ekonomske krize ne može puno učiniti. U trenutnim uslovima poljoprivredna penzija njenom korisniku ili korisnici ne predstavlja nagradu za mukotrpan dugogodišnji rad, već više izvesnu vrstu nezvanično priznatog socijalnog davanja.

Je li moguće preseći Gordijev čvor?

Prema važećem Zakonu o penzijskom i invalidskom osiguranju, poljoprivredni penzioner može biti nosilac ili član poljoprivrednog gazdinstva koji nije osiguran po drugom osnovu. Pod poljoprivrednim gazdinstvom podrazumeva sa bilo kakvo imanje, minimalne veličine od 0,5 hektara, na kom se obavlja ratarska, stočarska, povrtarska ili bilo koji drugi vid poljoprivredne proizvodnje. Pravo na poljoprivrednu penziju pojedinac može ostvariti ukoliko ima 45 godina radnog staža ili navršenih 65 godina starosti i 15 godina radnog staža. Ovde već nailazimo na prvi problem, jer pojedinac, ukoliko je i redovno plaćao sve doprinose, ne može da uživa penziju samo na osnovu radnog staža pošto 45 godina od uvođenja zakona 1986. godine još uvek nije prošlo. Ako ostvari pravo na osnovu godina starosti i radnog staža, pojedinac nema pravo da prevremeno uplati doprinose za tih 15 godina, već mu se iznos duga odbija od iznosa penzije, pri čemu je zakonski propisano da se maksimalno može uzimati trećina penzije na ime duga.

Kada uzmemo u obzir da je trenutno iznos poljoprivredne penzije 13.725 dinara, trećina koja se uzima za otplatu duga predstavlja značajan odbitak. A sam iznos penzije nalazi se nešto iznad apsolutne linije siromaštva koja je prema podacima Fiskalnog saveta Republike Srbije procenjena na 12.495 za jednu osobu. Razlog za ovako nizak iznosi penzije leži u tome što je ona „vezana za posedovanje poljoprivrednog zemljišta od pola hektara, a ne za mogućnost rada i prihoda koje poljoprivredno gazdinstvo pruža“ kako navodi resorno Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede u saopštenju za portal Biznis.rs. Zbog toga poljoprivrednici plaćaju najnižu osnovicu za doprinose koja postoji u sistemu PIO fonda, manju od zakonom propisane minimalne zarade, što utiče na visinu penzije koju će korisnici dobiti kada na nju ostvare pravo. Međutim, za mnoge poljoprivrednike i takav iznos uplate za doprinose predstavlja veliko finansijsko opterećenje.

Dug za uplatu doprinosa narastao je na cifru od dve milijarde evra, a poljoprivrednih penzionera u Srbiji je sve manje. Prema podacima PIO fonda, 2002. godine u Srbiji bilo je 212.778 poljoprivrednih penzionera, da bi 17 godina kasnije u 2019. godini njihov broj pao na 170.582, a u 2021. godini bilo ih je registrovano 150.601. Dok se godinama broj korisnika konstantno smanjivao, udeo države u finansiranju penzija postajao je sve veći: 2002. godine udeo davanja iz budžeta iznosio je 81 odsto, a u 2021. godini iznosio je 95 odsto. No, cifra prihoda od uplaćenih doprinosa za 20 godina je skoro ostala ista – 2002. godine je uplaćeno 1,3 milijarde dinara, a u 2021. godini 1,2 milijarde dinara – dok se rashodi postojano uvećavaju.

„Jako malo može da se uradi od penzije“

Da bismo više saznali o problemima sa kojima se poljoprivredni penzioneri suočavaju u svojoj svakodnevici, i kako sa njima izlaze na kraj, razgovarali smo sa Svetozarom Murgaškim, uzgajivačem ovaca iz Čeneja kraj Novog Sada.

Naš sagovornik smatra da je trenutni iznos koji poljoprivredni penzioneri dobijaju na ime penzije „sramota“, da je to mali novac koji je dovoljan za kupovinu jednog rezervoara goriva ili kupovinu drugih svakodnevnih potrepština. Osim što prima nisku penziju, Svetozaru država stvara problem zbog neisplaćenih subvencija za uzgoj ovaca, zbog čega ne može da plati stočnu hranu i naknadu za zemlju uzetu u zakup. Ističe da je hrana za ovce izrazito skupa, a subvencija nema, zbog čega je ovakvo stanje neodrživo i proizvodnja ne može da funkcioniše na ovakav način.

Smatra da država uopšte uzev nema sluha za probleme poljoprivrednika i da ona sama treba da reši problem penzija, ali i da se ozbiljnije bavi drugim problemima u poljoprivredi. Njemu kao proizvođaču i penzioneru ne znače mnogo jednokratne mere, poput dobijenog besplatnog boravka u banji, jer one ne rešavaju sistemski problem nedovoljnog ulaganja u poljoprivrednu proizvodnju, što bi omogućilo i njemu i drugim poljoprivrednicima da zarade novac koji bi mogli da utroše na boravak u banji ili nešto drugo. Sa druge strane, smatra da sami poljoprivrednici ne treba da ćute, već treba da iskažu svoje nezadovoljstvo kako bi se trenutna situacija u poljoprivredi popravila.

Koje korake su do sada nadležni republički, pokrajinski i lokalni organi uprave preduzimali za rešenje problema ?

Jednu od prvih inicijativa za rešenje problema nagomilanih dugova na ime doprinosa pokrenula je Kancelarija lokalnog ombudsmana Grada Subotice, koja je stala u zaštitu interesa poljoprivrednika sa severa Bačke, o čemu je pisao i portal VOICE 2019. godine. U saopštenju za naš portal, kancelarija subotičkog zaštitnika građana navela je da je „dana 3.8.2014. godine održan zajednički sastanak Saveza samostalnih sindikata Grada Subotice, Zaštitnika građana Grada Subotice i poljoprivrednika sa severa Bačke u vezi dospelih dugovanja (sa kamatama) po osnovu doprinosa za PIO i zdravstvo, kao i zbog lošeg socio-ekonomskog položaja poljoprivrednika. Nakon održanog sastanka usvojeni su sledeći predlozi koji su upućeni nadležnim državnim organima: traži se moratorijum na prinudnu naplatu dospelih potraživanja po osnovu obaveznog doprinosa za PIO, zdravstveno osiguranje i vodoprivredu do donošenja novih zakonskih propisa ili najmanje godinu; da osiguranje poljoprivrednika bude dobrovoljno; da se period neplaćanja obaveznih doprinosa izuzme iz penzijskog staža, a ne da se vrši prinudna naplata tj. da se starosna penzija određuje srazmerno uplaćenim doprinosima; da se vrši povezivanje staža osiguranja na isti način kao u privredi, što je izvršeno u više preduzeća; da se izvrši revizija svih utvrđenih dugovanja po osnovu napred navedenih obaveznih doprinosa zbog više slučajeva pogrešnog knjiženja utvrđenih obaveza.“

Iz Kancelarije su nam rekli da je povodom ovih predloga formirana radna grupa za njihovo razmatranje, ali da nemaju informacija šta se dalje dogodilo.

U izjavi za list Politika 2017. godine tadašnji ministar poljoprivrede Branislav Nedimović obznanio je da Ministarstvo planira da sačini predlog izmene Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju u delu koji se tiče poljoprivrednika „tako što bi paori imali mogućnost da spram ekonomske vrednosti koju proizvedu na svom gazdinstvu biraju nekoliko grupa kako će plaćati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje“, a problem duga bi bio rešen tako što bi poljoprivrednicima bili otpisan dug na ime kamata i doprinosa za zdravstveno osiguranje, dok bi plaćanje glavnice duga bilo obavezno. Navedeni predlog izmene zakona koji bi obezbedio optimalno rešenje za poljoprivrednike i državu Ministarstvo poljoprivrede je trebalo da se u saradnji sa Svetskom bankom izradi do kraja 2021. godine, ali taj predlog u 2022. godini još uvek nije gotov, o čemu detaljnije piše portal Nova ekonomija.

Prema njihovom pisanju, Ministarstvo je navelo da „osnovna teza novog modela ogleda u tome da će osnovica za utvrđivanje doprinosa biti zasnovana na radu, odnosno na dohotku koji svaki poljoprivrednik ostvaruje srazmerno površini poljoprivrednog gazdinstva i intenzitetu korišćenja poljoprivrednih resursa“, pri čemu će na visinu penzije uticati dužina staža odnosno broj godina tokom kojih su uplaćivani doprinosi, što bi stvorilo pravedniji model gde će svaki korisnik uplaćivati doprinose prema svojoj ekonomskoj snazi.

U međuvremenu, u septembru 2022. godine, Fiskalni savet je u okviru svog predloga mera za smanjenje nejednakosti u društvu i umanjenje rizika od siromaštva u Srbiji izneo ideju da treba proširiti pravo na primanje novčane socijalne pomoći poljoprivrednicima koji poseduju do 10 hektara imanja, a ne samo onima koji poseduju do 1 hektara kao što je trenutno slučaj.

Prema analizama Saveta, u Srbiji opšta stopa rizika zapadanja u siromaštvo za 2020. godinu iznosila je 21,7%, što je više od proseka za zemlje Evropske unije (16,6%) i zemlje centralne i istočne Evrope (16,5%). Stopa rizika siromaštva za populaciju stariju od 75 godina je još veći od opšteg proseka za celu zemlju i iznosi 25,2%.

Prema procenama Saveta u Srbiji 24 hiljade osoba starijih od 65 godina nema nikakva penzijska primanja, od čega 16 hiljada ne prima novčanu socijalnu pomoć, što zbog neaktivnosti i/ili neznanja u pogledu prava na ostvarivanje pomoći, što zbog restriktivnog imovinskog cenzusa gde osobe koje poseduju više od 1 hektara imovine nemaju pravo na pomoć. A upravo u ruralnim sredinama živi, prema njihovoj proceni, dve trećine osoba starijih od 65 godina koji nemaju nikakva primanja. Osim njih, ugroženo je još 21 hiljada lica starijih od 65 godina koji imaju penzijska primanja, ali koja su toliko niska da spadaju u ugroženu grupu stanovništva.

Stoga Savet predlaže da se imovinski cenzus podigne na 10 hektara, čime bi pravo na socijalnu pomoć dobilo između 14 i 28 hiljada lica, u zavisnosti gde se postavi starosna granica (67, 68 ili 70 godina), pri čemu se predlaže i da se novčana socijalna pomoć poveća za 10 do 15% (trenutni iznos novčane socijalne pomoći za jednu osobu iznosi 9.580 dinara). Takođe se predlaže da se ukine obaveza plaćanja doprinosa za poljoprivredno penzijsko osiguranje onima koji poseduju do 10 hektara zemljišta, gde bi im bila ostavljena mogućnost da dobrovoljno uplaćuju navedene doprinose.

Prema mišljenju Saveta, ukidanjem obaveze plaćanja doprinosa za navedenu grupu poljoprivrednika priznaće se „faktičko stanje da obavezni sistem penzijsko-invalidskog osiguranja poljoprivrednika zapravo nikada nije zaživeo na održiv način i da nije racionalno nastaviti funkcionisanje sistema gde naplaćeni doprinosi pokrivaju svega pet odsto poljoprivrednih penzija (bez realnih mogućnosti unapređenja u narednom periodu)“. Sistem penzijsko-invalidskog osiguranja treba razdvojiti od sistema socijalnih davanja, jer „PIO osiguranje poljoprivrednika nikada nije istinski zaživelo kao sistem socijalnog osiguranja već zapravo predstavlja prikriven, i neefikasan, sistem socijalne zaštite – pri čemu se na ovaj način urušavaju principi socijalnog osiguranja koji decenijama relativno uspešno funkcionišu u slučaju penzijsko-invalidskog osiguranja radnika“.

Na adresu Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Republike Srbije uputili smo pismo sa ciljem da saznamo koje su trenutne aktivnosti i planovi koje Ministarstvo sprovodi da bi rešilo problem nagomilanog duga za penzione doprinose, ali do trenutka završetka rada na tekstu odgovor nismo dobili.

Rešenje treba tražiti u izmeni Zakona, primerima dobre prakse i sistemskom ulaganju u poljoprivredu

Sagovornici sa kojima smo razgovarali na ovu temu imaju veoma slično viđenje problema, ali različite poglede na njegovo rešavanje. Pavle Kujundžić, poljoprivredni proizvođač iz Subotice, smatra da je problem penzija i duga za doprinose teško rešiv i da predstavlja „začarani krug“ iz koga država teško može da izađe jer nema dovoljno novca, a želi da postigne maksimalne rezultate bez mnogo ulaganja.

Ukidanje davanja za penzije od strane države dovelo bi do izvesne „socijalne katastrofe“, kaže on.

„Ali isto tako nema smisla da onaj koji ima prihod od na primer 70 hiljada dinara i onaj koji ima prihod od sedam miliona dinara plaća isti iznos za doprinose da bi dobio penziju koja je relativno niska i sa kojom čovek ne može da uradi ništa.“

Ipak, Kujundžić priznaje da bi donošenje novog zakona na osnovu predloga novog modela obračuna penzija, o kojem je bilo već reči, predstavlja značajan korak ka rešenju problema.

Agroekonomista, redovni profesor na Poljoprivrednom fakultetu Univerziteta u Beogradu i poslanik u Narodnoj skupštini Republike Srbije Miladin Ševarlić u komentaru na ovu temu izjavio je:

„Bilo bi dobro kada bi država Srbija bila u finansijskoj mogućnosti da svim poljoprivrednicima barem do tri hektara odobrava penziju u visini socijalne pomoći, ali mislim da stalni deficit u Budžetu RS to ne omogućava“.

Smatra da su od uvođenja sistema penzijsko-invalidskog i zdravstevnog osiguranja za poljoprivrednike učinjene brojne greške među kojima posebno ističe sistem iste osnovice za uplatu doprinosa bez obzira na ekonomsku moć porodičnih poljoprivrednih gazdinstava, automatsko prebacivanje radnika preduzeća u likvidaciji u status poljoprivrednih osiguranika ako su posedovali makar 0,5 hektara zemljišta često bez njihovog znanja i bez obračunatih doprinosa dok su bili u nepoljoprivrednom statusu osiguranika, nepostojanje mogućnosti tzv. dokupa staža do minimalnih 15 godina radnog staža, izuzetno visoke kamatne stope na ime duga za doprinose, kao i obračunavanje duga za doprinose za zdravstveno osiguranje „i u vreme kad im zdravstvene knjižice nisu bile overene i nisu mogli da koriste besplatne zdravstvene usluge i čak i naplata kamata na te iznose, a zdravstvene usluge se ne mogu retroaktivno koristiti.“

Profesor Ševarlić navodi da „država je namerno izbegavala otpis kamata da ne bi povećalia budžetski deficit za preko milijardu evra a time i kreditni rejting, jer već plaćamo danak veštačkom održavanju nerealnog deviznog kursa iz istog razloga, mada je kupovna moć evra prepolovljena u poslednjem desetogodištu“. Posebno ističe da se javljaju veliki problemi kod plaćanja dugova za doprinose nakon smrti poljoprivrednog osiguranika „jer područne PIO službe čak i živim penzionerima zahtevaju potpisivanje sporazuma sa polovinom a ne maksimalno trećinom penzije da otplaćuju dugovanja sa kamatama, a od živih naslednika zahtevaju da izvrše isplatu duga takođe sa enormnim kamatama“.

Sa druge strane, sociolog, specijalista za polje ruralnog razvoja i redovni profesor na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu Srđan Šljukić smatra da je problem ruralnog siromaštva u Srbiji veoma star, a da su poljoprivredne penzije oduvek bile niske i nedovoljne za pristojan život, a niti blizu onima koje dobijaju osiguranici koji se bave drugim delatnostima.

„De facto poljoprivredne penzije su oduvek predstavljale neku vrstu socijalne pomoći“, naveo je. Stoga pozdravlja predlog Fiskalnog saveta „jer stvari naziva pravim imenom“, kao i ideju da se sistem socijalnih davanja faktički razdvoji od sistema penzijsko-invalidskog osiguranja. Slaže se sa idejom da treba granicu imovinskog cenzusa za dobijanje novčane socijalne pomoći podići na 10 hektara, jer ta površina zemlje pogotovo u ratarskim krajevima poput Vojvodine nije dovoljna za ostvarenje značajnijih prihoda. Smatra da predlog adekvatno ukazuje na problem dugotrajnog ruralnog siromaštva „koji naročito pogađa starije stanovništvo koje ima malo zemlje, nema aktivnu radnu snagu u domaćinstvu, nema mehanizacije i prinuđeno je da zemlju daje u zakup.“

Podržava ideju da se ukine obavezno plaćanje doprinosa za poljoprivredne penzije, jer poljoprivrednici nemaju stimulaciju da plaćaju doprinose zbog svojih neredovnih i nevelikih prihoda. Istovremeno, smatra da bi za dugoročno rešenje problema penzijskog osiguranja poljoprivrednika trebalo potražiti u primerima drugih država gde je to adekvatno rešeno.

Na poslednje reči profesora dodali bismo da studija koja se bavi komparacijom različitih funkcionalnih modela penzijskog osiguranja poljoprivrednika u različitim zemljama Evropske unije već postoji i delo je ekonomiste Boška Mijatovića pod nazivom „Penzijsko osiguranje poljoprivrednika“.

Na primere dobre prakse u Evropi svakako se treba ugledati, no kako Pavle Kujundžić ističe „u evropskim zemljama je sistem ulaganja u poljoprivredu dovoljno razvijen i uređen, da je ekstremni slučaj da jedan poljoprivrednik bude ostavljen da živi isključivo od penzije.“

„U zemljama, poput Nemačke na primer, stručnjaci su izračunali koliko je novca potrebno za subvencionisanje poljoprivredne proizvodnje kako bi proizvođač imao životni standard kao ostali građani i toliko se novca daje. Tom sistemu treba i mi da težimo.“, zaključio je naš sagovornik.

Stefan Vilotić 

Napomena: Ovaj tekst je nastao uz finansijsku podršku Evropske unije. Stavovi izrečeni u tekstu pripadaju isključivo autoru Stefanu Vilotiću i ne predstavljaju zvaničan stav Evropske unije