Ako ne napravimo preokret ostaćemo bez sela i biti sirotinja
Krajnje je vreme da Srbija promeni koncept funkcionisanja poljoprivreda po kome imamo samo hiljadu evra vrednosti proizvodnje po hektaru godišnje, umesto minimum deset hiljada! Ako ne napravimo preokret ostaćemo bez sela i biti sirotinja
Branislav Gulan
Stručnjaci procenjuju da u narednih 15 godina trećina zemljišta neće služiti za proizvodnju hrane. U uslovima kada Srbiji nedostaju goveda i ako se zna da čak tri četvrtine hrane koju trošimo potiče iz zemljišta osiromašenog humusa, domaći agrostručnjaci ponudili su na Agrobiznis forumu u Banji Koviljači nekoliko modela razvoja za narednu deceniju.
Do sada je važilo da je energetski nezavisna zemlja – i ekonomski samostalna. Klimatske promene, nesigurni prinosi, nestabilni lanci snabdevanja, pred ekonomije svih zemalja pored energetske nametnule su i potrebu stvaranja prehrambenog suvereniteta. Postavljeno je pitanje: može li Srbija u uslovima potpuno zatvorenih granica, recimo, to da uradi. Odgovor je – da, može! Zato što proizvodi više nego duplo u odnosu na sopstvene potrebe. Najvažniji zadatak svake države, pa i Srbije, je da osnaži porodice na selu. Republika Srpska je dobar primer prakse. „Dodeljivalje 20.000 evra mladim poljoprivrednicima koji imaju zelenu diploma, diplomu poljoprivrednog, veterinarskog ili tehnološkog fakulteta, koji su spremni da se odreknu posla u javnom sektoru i koji poseduju svoje zemljište“, objašnjava prof dr Tatjana Brankov sa Ekonomskog fakulteta u Subotici.
Kalkulacije pokazuju da bi Srbiji nedostajalo mesa i mleka, đubriva koje bi moglo biti zamenjeno zelenišnim ili stajskim. Da nema nafte Srbija bi za potrebe poljoprivrede mogla na 10 odsto postojećih oranica proizvoditi bilje za nedostajući bio-dizel. Srpski domaćin po hektaru sad ima prihod oko 1.000 evra, a holandski čak 37.000 evra. Mogao bi to i naš domaćin prelaskom sa agrarnog na industrijsko stočarstvo.
„Vi kada oberete ili ovršete pšenicu uskoro u junu 2023. godine, ta zemlja, a ove godine rodiće na više o više od 700.000 hektara, stoji do naredne godine! Zašto se odmah ne proda? Ali kao dobro organizovana nacija vi sada proizvodite tovnu junad, a telad ste proizveli od vaših krava po nekom planu i sistemu i sad on u sistemu silaže prihoduje do sedam tona silaže i vi utovite jedno 15 bikova. Dakle, za 15 bikova puta 2.000 evra to je 30.000 evra, onda to više nije 1.000 evra“, kaže dr Vitomir Vidović, profesor novosadskog Poljoprivrednog fakulteta.
U Srbiji pojedini voćari već zarađuju i do 15.000 evra po hektaru. Nesiguran je plasman, ali i tu postoji rešenje, kao kod proizvođača jabuke u južnom Tirolu. „Gde su proizvođači zapravo akcionari u hladnjačama, gde oni dobiju akontnu cenu u vreme berbe i posle se još u dva momenta isplaćuje i kad se proda, recimo, jabuka, onda se deli ta dobit“, navodi profesor poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu dr Zoran Keserović.
U svetu su proizvođači odavno vlasnici ne samo prerađivačkih, već i trgovačkih kapaciteta, kao i naučno-istraživačkih instituta. Jer greške su u poljoprivredi najskuplje! Zelena agenda EU smanjuje upotrebu pesticida za pola. Precizna poljoprivreda daje domaćinima rešenje.
„Postoji oko 135.000 dronova koji se u ovom trenutku koriste svetu, oni su u 2022. godini uradili tretman na preko 100 miliona hektara“, objašnjava Zoran Stojanović iz Asocijacije za bespilotne sisteme u privredi.
Potreban novi koncept agrara!
Dakle, krajnje je vreme da Srbija promeni koncept funkcionisanja poljoprivrede po kome imamo samo hiljadu evra vrednosti proizvodnje po hektaru godišnje, umesto minimum deset hiljada. Ako ne napravimo preokret ostaćemo bez sela i biti sirotinja. To znači da je Srbiji potreban novi koncept poljoprivrede sa novim kadrovima. A, sela se neumitno gase. Od 4.700 njih u fazi nestajanja je 1.200 naseljenih mesta, odnosno sela. Jer u 1.035 sela manje je od po 100 stanovnika… Na opstanku i ostanku uspešno radi Ministarstvo za brigu o selu Vlade Srbije. I to je dobro. Do sada, proteklih nekoliko godina, na osnovu takvih progama, selo je dobilo oko 5.000 novih stanovnika! To se odnosi, pre svega, na sela koja imaju šanse za opstanak i ostanak, odnosno da se u njima može održati život. I to je dobro.
Međutim, mi u selima imamo praznih 200.000 kuća. Kada će se one popuniti? Ako budemo ovako radili trebaće da prođe nekoliko decenija. Problem je gde pronaći dovoljno novca da se kupe prazne kuće za one koji žele da žive na selu! Jer, selo je uništavano sedam decenija! Sad imamo slučajeve, da je osam miliona ljudi na području bivše Jugoslavije od 1950. do 2000. godine iz sela otišlo u gradove.
Neki ljudi, koji se sad zalažu za novi koncept poljoprivrede Srbije, otišli su u gradove i u socijalizmu živeli kao u komunizmu! Nisu ništa učinili da spreče gašenje i nestajanje tih sela. Čak, umesto da su sprečili gašenje sela i godišnje nestajanje po 100 zadruga, oni su to podsticali. I sad kada su u trećem životnom dobu iz gradova i fotelja, sa novom evuliranom pameću, pokušavaju da podstiču ljude da se vraćaju u sela. Odlaze i sa ovog sveta i ostavljaju nam ruine! Tu akciju za spasavanje sela i države moraće da vode nove vlade i nove generacije, njihovi unuci i praunuci! Jer, to je nasleđe koje im se ostavlja!
Od kakvog je značaja za jednu zemlju kada može da prehrani svoje stanovništvo u kriznim vremenima i ima viškove poljoprivrednih proizvoda jasno je pokazala pandemija kovida 19. Ne čudi zato što je Kina nedavno svojim partnerima u 17 zemalja jugoistočne Evrope poručila da će u narednih pet godina na 170 milijardi dolara povećati uvoz njihove robe sa naglaskom na poljoprivredu i agroindustrijski kompleks.
Od kukuruza može se napraviti 2.005 proizvoda a mi ga izvozimo kao sirovinu
Srbija je zemlja koja je danas od izvoznika mnogih proizvoda, postala uvoznik! To se pre svega, odnosi na uvoz svinjskog mesa. A, sad već daleke 1990, goidine bili smo izvoznik. U svet je iz Srbije prodato izvezeno svinjskog mesa čak za 762 miliona dolara. Tada je to meso išlo i peko okeana, a trošila ga je američka vojska. I Beogada je tad od tih para kupio Lejland autobuse! Kada je agrar u pitanju, lane, 2022. godine smo izvezli ponajviše sirovina za proizvodnju hrane, prema podacima RZS, u vrednosti 4,8 milijardi dolara, a uvezli hrane za 3,1 milijardu dolara. Imali smo suficit od 1,7 milijardi dolara. I to je dobro. Ali, prema mogućnostima Srbije to bi trebalo da bude bar deset puta više!
Ili još jedna primer da izvozimo sirovine za proizvodnju hrane. Jer, od kukuruza, koj izvozimo, može se napraviti 2.005 proizvoda, a mi ga izvozimo kao sirovinu. Na poznatom sajmu hrane u Dubaiju posebno su se raspitivali za naše sveže voće i povrće, posebno zamrznuti program, pre svega, maline, borovnice, jagodičasto voće, ali i za sokove i konditorske proizvode. I to je dobro eto, nam na vidiku i novih tržišta!
Ako nastavimo sa izvozom sirovine ostaćemo bez sela. Procene su da će Srbija, posle setve, ove godine imati više miliona tona kukuruza za izvoz, a to je gotovo celokupna količina koju godišnje uveze samo Egipat. Vidović, međutim, napominje da je najlakše izvesti četiri miliona tona kukuruza, ali da će od toga korist imati pet-šest izvoznika, dok će ostali koji se bave proizvodnjom ostati sirotinja. On kaže da treba učiti od uspešnih, kakvi su Holandija, Danska, što je poslednjih godina radila Rusija koja polako ali sigurno izrasta u poljoprivrednu silu. Od uvoznika mesa, postala je najveći izvoznik svinjetine u svetu, a vrlo brzo će, kaže, postati i ozbiljan izvoznik goveđeg mesa. Primera radi, po njegovim rečima, proteklih godina u Rusiji su izgrađene 564 farme nove farme svinja! Oni će godišnje izvoziti po 62 miliona svinja!
Od njive do trpeze
Zato nova koncepcija agrara Srbije treba da podrazumeva odmicanje od primarne proizvodnje, odnosno zaokruživanje celog ciklusa od njive do trpeze, što podrazumeva prerađivačku industriju. To donosi mnogo veći obrt kapitala. Jer zemlje kojima težimo, koje rade po nordijskom sistemu kapital obrću 52 puta godišnje. Toliko puta, jeru godina ima toliko nedelja i na kraju svake nedelje imaju svež kapital – novac. U Srbiji je to tri do pet puta u godini! U tome se za Srbiju i nalazi ključ uspeha! Naravno ako bi primenili takav princip rada, naravno preko zadruga, u okviru kojih bi se nalazili i prerađivački kapaciteti. Zahvaljujući takvom radu oni imaju i mnogo veću zaradu, što znači i zainteresovanost ljudi za ostanak na selu, ali i drugih da se orijentišu na taj vid biznisa. Tako se radi u nordijskiim zemljama, po zatvorenom sistemu od njive do trpeze.
Da bi se krenulo tim putem, Vidović ističe, da je potrebno napisati nacionalnu stgrategiju agrara sa pravcima razvoja i novom organizacijom zadružnog sistema. Zadruge će u tom slučaju biti privatnog karaktera, i u njih treba da se vrati prerađivačka industrija. Neka je u zadružmni sistem unes kao svoju, oni koji su je privatizovali, Da bi to ostvarili treba da se postigne nacionalni konsenzus i da se po granama i vrstama proizvodnje vidi kako će se funkcionisati po detaljima i da se krene na posao. Ne treba nam ništa više. To bi, kako podvlači, bila samo polazna osnova. Na konstataciju da je poslednjih godina osnovano više od 1.100 novih zadruga, on kaže da nije cilj da imamo samo zadruge koje okupljaju nekoliko domaćina i ne mogu da napune šleper robe nedeljno. Tada će u njima biti i mnogo, više zaposlenih radnika!
To treba sad da se uradi, jer nam sledeće 2024. godine ističe važnost Strategije razvoja poljoprivrede, donete 2014. godine koja važi do 2024. godine. Nju je napisalo 240 naših eksperata. Međutim, ona je validna i danas, ali nije zaživela u praksi. Jer, je predviđala godišnji rast agrarne proizvodnje od 9,1, odnosno u lošijim godinama od 6,1 odsto. Međutim, taj razvoj je je od 2000. godine imao stopu rasta od samo 0,61 odsto!
Dakle, potrebna je i promena koncepta funkcionisanja poljoprivrede kako bismo umesto samo hiljadu evra vrednosti proizvodnje po hektaru godišnje, imali minimum deset hiljada. To je samo za početak. Jer, naši proizvođači, ovako kako danas rade i obrću novac ne mogu biti konkurentni u svetu, gde se kapital obrće 52 puta godišnje! A, kod njih je to oko tri puta!
Neophodne velike specijalizovane zadruge
Koncept koji se predlaže, podrazumeva osnivanje specijalizovanih, velikih izvozno orijentisanih zadruga koje bi okupljale sve zainteresovane koji se bave proizvodnjom u samo jednoj oblasti. To treba da se uradi odmah, da imamo zadruge koje će da zamene nekadašnji ,,Geneks’’, ,,Progres’’ i druge slične firme.
Tako bi, u celoj Srbiji postojala po jedna zadruga specijalizovana za svaku oblast, na primer, za proizvodnju povrća ili voća, koje bi u svom delokrugu imale i kapacitete za njegovu preradu, pa bi u izvoz umesto sirovine išao finalni proizvod. Samo govedarstvom bi se bavila posebna zadruga, treća proizvodnjom svinja i tako redom i sve one bi u svom sastavu imale i prerađivačku industriju. A, nje sada nema jer je u pljačkaškoj privatizaciji, obavljenoj uz pomoć države u Srbiji, posle demoratskih promena 2000. godine privatizovana industrija koju su gradili primarni proizvođači.
Na zapadu, ako ste samo proizvođač samo žita vi državi plaćate rentu jer iscrpljujete zemlju, koliko god da ste njen nominalni vlasnik. Naravno ako nemate, stoke! Ako, pak, proizvodite i stoku koju hranite tim žitom i zemlji vraćate stajnjak i obnavljate sloj humus, pa u okviru zadruga obavezno imate i klanicu i još i prerađujete meso, onda možete da računate i na subvencije. U Srbiji je drugačija situacija. Jer, danas zbog alaramantnog opadanja organske materije, odnosno humusa, pogotovo u Vojvodini, njive bi uskoro mogle da postanu neplodne. Jer, stručnjaci upozoravjau da je nivo humusa u zemljištu već ispod tri odsto, što je na granici optimalnog. Organske materije je, inače, pre početka intenzivne poljoprivredne proizvodnje na vojvođanskim njivama (u drugoj polovoini XX veka) bilo više od pet odsto, a samo u prethodnih 20 godina, taj nivo je pao sa 3,5 na manje od tri odsto! Krajenji je moment da, pre svega, država shvati razmere ovog problema i da reaguje. U suprotnom Vojvodinu uskoro nećemo više moći da zovemo žitnicom ni Srbije, a kamoli Evrope. To znači da Srbiji, a posebno Vojvodini, preti velika opasnost od trajnog siromašenja zemljišta, što može imati nesagledive posledice i na proizvodnju. Negativni efekti već su vidljivi, jer, uprkos tome što se primenjuju kompletne agrotehehničke mere, prinosi opadaju! Nauka je stvorila visokorodne hibride i sorte, ali se oni koriste tek sa 30 pa do 50 odsto!
Oko 75 odsto površine Vojvodine pokriveno je sa dva tipa zemljišta, černozemom i ritskom oranicom, koja je u drugoj polovini prošlog veka imala sadržaj organske materije pet odsto, a danas je ovoliki sadržaj humusa prisutan samo na jedan odsto površina! Problem je i to što rapidno opada stočni fond – u prethdone tri decenije po stopi od dva do tri odsto godišnje, i sad je na najnižim granama od Prvog svetskog rata. U tome i leži odgovor na pitanje zašto se na većini njiva (u Srbiji ima 4,1 miliona hektara obradivih polja) ne koristi stajnjak kao organsko đubrivo, nego mineralna gnojiva.
Činjenica je da u stvaranju BDP u agraru Srbije stočarstvo učestvuje samo sa 28,1 odsto, a u svetu su sve nerazvijeni gde je ispod 60 odsto. Dakle, rešenje problema treba tražiti u oporavku stočarstva i povećanju broja goveda. U tom kontekstu zanimljiv je podatak da četiri najveća tajkuna u Srbiji raspolažu sa više od 120.000 hektara oranica. Kada bi po svakom hektaru imali samo po jedno uslovno grlo goveda, to bi značilo da u stočnom fondu imamo 120.000 junadi. Bilo bilo bi to povećanje u odnosu na 2018. godinu za 10 puta!
Nauka u vlasništvu farmera
Dakle, sadašnji koncept (ne)korišćenja i skupe nauke u poljoprivredi daje slabe rezultate. Treba nam sistem transfera nauke preko instituta čiji su vlasnici farmeri. Ljudi od nauke će farmere „hraniti“ pravovremenim i krajnje konkretnim znanjem koje će moći odmah da primene u proizvodnji.
,,Slikovito objašnjavajući kako to funkcioniše ističe se činjenicama da su taj zapadni sistem preuzeli i u Rusiji. Oni su potpuno primenili nauku u praksi. Školski, baš kako treba, tako su uradili. A, sve je privatno, ništa nije državno. Država tu samo plaća fakultete, ostalo, pa i institute plaćaju farmeri, kako to rade i Danci. Oni od jedne svinje kilogram daju u fond za nauku i za razvoj. Znači 32 miliona svinja – 32 miliona kilograma ide u taj fond. Naravno, pretvoreno u novac iz koga se finansira rad instituta od kojih farmeri dobijaju nalog kako da postupaju u proizvodnji. Koliko sledećeg jutra mogu da dobiju nalog šta da promene u načinu rada, ne čekaju godinama kao mi da primene nauku. Kod nas transefer znanja traje 15 godina, a u razvijenim zemljama nekoliko meseci, ili nekoliko nedelja’’, navodi Vidović.
Kako su Rusi preporodili poljoprivredu
Doktor biotehničkih nauka, profesor Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu Vitomir Vidović, pod čijim mentorstvom su izrasli magistri i doktori nauka koji danas prenose znanja drugima, od Harvarda, preko Nemačke, Švajcarske do Australije, koji je samo u Kini boravio 16 puta i držao predavanja na Poljoprivrednom univerzitetu u Pekingu, a u Holandiji, koja ima obradivih njiva samo 1,7 miliona hektara, koliko ima Vojvodina, ni ne zna koliko puta je boravio stičući konkretna iskustva. Smatra da treba da menjamo i način sticanja znanja.
Učeći od uspešnih, kakvi su Holandija, Danska, Rusija izrasta u poljoprivrednu silu. Od uvoznika mesa, postala je najveći izvoznik svinjetine u svetu. Srednjoškolci, a posebno studenti poljoprivrede i veterine, kaže, tri dana bi trebalo da idu na teorijsku nastavu, a dva dana na praksu, a studenti bi od zadrugara dobijali stipendije i odmah posao kada diplomiraju. Rusi su napredovali jer su prekopirali taj danski i holandski sistem, ističe naš poznati stručnjak dr Vitomir Vidović, koji je na poziv više zemalja radio na podizanju reprocentara za proizvodnju svinja. Prethodnih godina je bio angažovan i na megaprojektu u Vladivostoku gde je prema ugovoru Rusije i Kine napravljen centar za uzgoj prasadi za potrebe Kine.
I kod nas nekoliko primera
On napominje da ima i kod nas nekoliko primera za ono o čemu priča, koji imaju proizvodnju od njive do trpeze gde obrnu kapital 50 puta godišnje i zapošljavaju po 3.000 radnika. Ako samo tovite bika i prodate ga onda taj kapital obrnete samo malo više od jednom godišnje. Zato mi godišnje imamo vrednost proizvodnje sa hektara oko hiljadu evra, a Holanđani preko 24.000 evra, a neki stižu i do 37.000 evra ppo jednom hektaru!
Samo od kukuruza, koji mi prodajemo kao sirovinu, možete da napravite 2005 proizvoda. Holanđani ga kupe za 200 evra po toni i prerade i dobiju paritet 1:8, ističe Vidović. „Ne treba nam mnogo novca za to, a naš BDP bi se multiplikovao, galopirajuće bi išli napred. Kad se zalaufate organizacijski, kada se zalaufa kapital i znanje, onda stvar ide sama po sebi. To nije lak posao, ali u zemljama kao što je Danska umešala se svojevremeno čak i crkva i rekla vladi – ne može narod da bude sirotinja“, napominje Vidović. To bi, kako ističe, s početka morao da bude državni projekat gde bi država pomogla da se napravi moćna prehrambena prerađivačka industrija u okviru zadruga. Ako ne promenimo koncept ostaje nam samo da budemo sirotinja, a narod će i dalje s pravom da napušta sela. Koliko je to, najbolji dokaz je da ćemo tek nešto veći BDP od toga što može da donese sam agrar, u ovoj godini imati u Srbiji. Jer, rast se predviđa od dva do najviše četiri odsto!
,,Da su klaničari bili voljni da kupe utovljene svinje od domaćih farmera pre godinu dana u preradi bi bilo u oktobru 2022. godine obrađeno oko 35.000 tovljenika i za mnoga gazdinstva to bi značilo nastavak bavljenja ovim poslom, a ovako se farme gase, a višea samo u ovom vremenu bez posla je ostalo oko 10.000 ljudi. Ili još jedan priemr za jednu deceniju mi smo u Srbiji zbog loše agroekonomske politike ugasili 62.000 gazdinstava, odnosno farmi. Bilo ih je 630.000, a sad ima 565.00’’, navodi Vitomir Vidović.
Mi iz naše poljoprivrede danas dobijamo u proizvodnji tek 1.000 evra po hektaru. Holandija im do 24.000, a Danska oko 22.000 evra. Samo bi nam agrar donosio proizvodnju vrednu do 100 milijardi dolara! Tada ne bi trebali da tražimo boljitak života od firme poput ,,Rio Tinta’’ i sličnih kompanija i da im prodajemo naše prirodno bogatstvo, kao što sad hoće to da uradi aktuelna vlast. Sve se pravda voljom naroda, a ‘’Rio Tinto’’ je već otkupio na desetine kuća u okolini Loznice, gde namerava da kopa litijum, koga mi imamo samo jedan odsto, ne 10 odsto u svetu, kako govore oni koji prodaju Srbiju. Ali kuće su prodali samo neki koji su otišli. Svi ne žele da idu. Hoće da im deca ostanu na žive u tim prirodnim lepotama. Ako bi se vlasti okrenule agraru kao strateškoj grani, koja to još uvek nije u Srbiji, ta proizvodnja bi donela profit, veći of ,,Rio Tinta“. Taj novac bi ostajao ovde, dok će strane kompanije profit koje dobiju iz našeg prirodnog bogatstva da odnesu uz iz Srbije. Zašto nam to treba, pitaju se analiti;ari u ovoj oblasti.
(Autor je analitičar i publicista)