banner-image

Primarna poljoprivreda najveći emiter CO2 u atmosferu

Srpski lanac snabdevanja od njive do trpeze emituje šest miliona tona ugljen dioksida na godišnjem nivou, od čega čak 66% dolazi iz primarne proizvodnje, dok sektor prerade generiše 24%, pokazala je Analiza karbonskog otiska i održivosti u primarnoj ratarskoj proizvodnji, koju je inicirao i izradio NALED.  Saradnici na analizi su konsultantska kuća PwC, uz podršku Švedske agencije za međunarodni razvoj i saradnju (Sida), u okviru projekta „Javne nabavke i dobro upravljanje za veću konkurentnost“.

Globalno gledano odnos je nešto drugačiji, gde primarna poljoprivredna proizvodnja generiše polovinu ukupnih CO2 emisija dok prerada i logistika imaju udeo od jedne trećine u ukupnim emisijama.

Istraživanje je uključilo i projekcije potencijalnih ušteda, do kojih bi došlo tranzicijom sa konvencionalne na regenerativnu poljoprivredu, što je prepoznato kao jedan od važnih mehanizama za pripremu ove industrije za rastuće zahteve Evropske unije u oblasti primene ESG standarda. Oni uključuju pitanja životne sredine, društvene odgovornosti i korporativnog upravljanja i njihova primena predstavlja sledeći korak u održivom poslovnom ponašanju i sve više se uvodi u regulatorni okvir širom sveta.

Sa učešćem od 17,8 % u ukupnom izvozu i ostvarenim godišnjim suficitom u spoljnotrgovinskoj razmeni od 1,6 milijardi evra, poljoprivreda i prehrambena industrija predstavljaju jedan od glavnih stubova ekonomske aktivnosti i rasta u Srbiji.

Prema rečima Slobodana Krstovića, direktora za održivi razvoj NALED-a, potrebno je preduzeti konkretne mere kako bi se unapredila održivost sektora, tako da se proizvode dovoljne količine hrane za sve, a istovremeno obezbedi stabilan dohodak za više od 530.000 angažovanih radnika u sektoru poljoprivrede i prehrambene industrije, što čini 20% u ukupnoj zaposlenosti.

– Period prelaska sa konvencionalnog na regenerativni model proizvodnje u proseku traje od pet do sedam godina. Rezultati analize pokazali su da primena regenerativnog modela poljoprivrede može u prve dve do tri godine doneti od 10 do 20% većih prinosa po hektaru, u odnosu na tradicionalni način obrade zemljišta. Takođe, u periodu od 10 godina, odnosno devet ciklusa uzgajanja, ušteda u troškovima proizvodnje u regenerativnom u odnosu na konvencionalni model može dostići i do 47% na godišnjem nivou – navodi Krstović.

Sprovedena istraživanja pokazuju da metode regenerativne poljoprivrede doprinose poboljšanju kvaliteta zemljišta i očuvanju biodiverziteta, kao i ekonomskoj održivosti proizvođača koji se bave ratarskom proizvodnjom. Put ka smanjenom karbonskom otisku vodi preko korišćenja pokrovnih useva, minimiziranju primene azota i sintetičkih đubriva, zamene upotrebe fosilnih goriva alternativnim (biodizel, biogas).

– Ključ održivog sistema proizvodnje hrane jesu prirodni resursi i način na koji njima upravljamo, gde posebno mesto zauzima 3,2 miliona hektara zemljišta pod usevima, kao i kvalitet voda i vazduha. Zemljište ćemo dugoročno zaštiti ako implementiramo inovativne prakse regenerativne poljoprivrede, a istovremeno ćemo unaprediti konkurentost i ostvariti stabilne prinose uz obavljanje manjeg broja agrotehničkih operacija, tretmana zaštite i prihrane useva – ističe Krstović.

NALED je uz podršku Sida pripremio i vodič za prelazak na regenerativnu poljoprivredu za proizvođače koji se bave ratarskom proizvodnjom, kako bi se upoznali sa sistemom principa i praksi za obnavljanje prirodnih resursa, zemljišta, vode i biodiverziteta, a u cilju smanjenja emisija ugljen-dioksida u atmosferu, njegovim vezivanjem u zemljištu.