Portal pametne poljoprivrede

Katarina Labatova – žena koja na leđima nosi sedamdeset i sedam leta, i koja ceo život provodi u srcu bačkopetrovskih polja – oličenje je mnogih starijih žena u Srbiji i u Vojvodini, koje se bave poljoprivredom.

Od rane mladosti osećala je duboku vezu sa zemljom, a rad u polju bio je njena strast i pre nego što je udajom došla u poljoprivrednu porodicu. Njen život, kao i živote mnogih drugih žena, obeležen je napornim radom, velikim odricanjima i prevazilaženjem prepreka.

Katarina je udajom došla u porodicu, koja je isto živela od poljoprivrede. Međutim, njen muž nije bio zemljoradnik, dok je ona posle rođenja sina i muževljevog oboljenja tražila način da živi punim plućima a da istovremeno pobegne od svakodnevne brige, koju je imala usled teške bolesti svog muža.

„Ja sam zapravo obična žena koja je svoj život proživela na poljima i na njivama. A tako sam vaspitala i svog sina. Nisam obraćala pažnju da li me neko popreko gleda, samo sam išla za svojim ciljem,“ ispoveda se i dodaje: „Suprug je u međuvremenu oboleo a ja sam tražila „izduvni ventil“. Na dnevnom nivou morala sam barem na trenutak da se isključim, jer je veoma teško neprekidno biti sa bolesnom osobom. Zato sam odlučila da kupim traktor, iako je moj muž bio protiv toga“.

Reakcije okoline bile su različite. Neki su joj se divili, drugi su joj zavideli, neki ismevali, ali Katarina je sledila svoj cilj. Radila je vredno, često bez pauze za ručak, a često je kasno dolazila kući – tek kada je obavila sve isplanirane poslove.

Među onima koji su se divili Katarini bio je i Pavel Hansman, sada već penzionisani novinar. U to vreme pisao je o njoj za novine – fasciniran njenom nesalomljivom voljom i ljubavlju prema zemlji. Njegova sestra se godinama družila sa Katarinom, a Hansman se dobro seća vremena kada su zajedno brali letinu, skidali ili krunili kukuruz – učeći se poštovanju prema zemlji i trudu koji daju plodove. Uvek je bio dirnut njenom neumornom energijom i strašću, koje je sa pažnjom posvećivala svojim njivama.

„Katarinu Labatovu, devojački Kišovu, prvi put sam upoznao tada još kao devojku u „Vrbari“. Vremenom sam počeo da je upoznajem kao suprugu, kao snajku, ali i kao majku – zahvaljujući mojoj sestri koja se sa njom družila, kasnije i sarađivala. A najbolje sam je upoznao kao poljoprivrednicu,“ kaže Pavel Hansman.

U prošlosti, kada je život na selu tekao sporijim tempom, poljoprivredni poslovi nisu bili samo obaveze, već društveni događaj. Čitave porodice, komšiluk, brojni meštani sela su se udruživali i zajedno obrađivali zemlju, ubirali plodove rada, gradili kuće ili su se uzajamno brinuli o stoci. Ovi trenuci zajedničkog rada bili su ispresecani smehom, obogaćeni pesmama i razgovorima – tako su se jačali međuljudski odnosi stvorivši onaj poseban osećaj pripadnosti. Tako je bilo i u Bačkom Petrovcu, gde Katarina Labatova do danas živi i radi.

„Katarina je bila na čelu svih poljoprivrednih poslova i da je u okolnostima, u kojima je radila i živela, prodala ili dala u zakup deo zemlje koju su ona ili njen suprug imali u vlasništvu, niko joj to ne bi zamerio. Ali zemlju nije ni prodavala, niti je dala u arendu, nego je kupila sebi traktor!,“ dodaje ovaj penzionisani novinar.

Katarina je veoma mlada ostala udovica. Ostala je sama sa sinom nakon što je njen muž, kvadriplegičar, okončao svoje muke. Iako ju je gubitak slomio, morala je da stane na noge. Posao je bio težak, ali istovremeno i lekovit.

Godine su tekle kao reka – nezaustavljivo i neumoljivo. Njen sin je odrastao, otišao je da potraži svoju sreću vani, ali Katarina je ostala odana svojim poljima.

U težim poslovima joj pomaže sin Rasćislav, koji već nekoliko godina živi u Slovačkoj. Međutim, Katarina i dalje voli rad na poljima i ne želi da odustane. Zemlja joj znači sve, a rad na njivama je ispunjava, pomaže joj da zaboravi svoju bol.

„Još uvek rado sedam u traktor a zemlja mi mnogo znači,“ govori Katarina Labatova i dodaje: „Kada odem na njivu, ništa me ne boli – a kada sam kod kuće, uvek me ponešto zaboli.“

Ali, nije sve tako idilično kao što se na prvi pogled čini.

Kao i većina mlađih poljoprivrednica, tako i starije žene na selu se suočavaju sa manje–više sličnim problemima, kao što su: nedostatak prava na posedovanje zemljišta, nedostatak finansijskih sredstava koja bi im obezbedila veći prihod ili pouzdane izvore prihoda, ograničen pristup što se tiče prevoza, ograničen pristup zdravstvenim i socijalnim mogućnostima, kao i mogućnostima brige o starima i deci. Ulazak na tržište rada predstavlja posebnu prepreku za žene na selu. U posebno teškoj situaciji su žene starije od 50 godina koje su u međuvremenu izgubile posao ili nikad nisu bile zaposlene, jer s jedne strane nemaju ponude za posao, a sa druge strane nemaju potrebne kvalifikacije za novi posao.

„Izuzetno ugroženu grupu čine žene starije životne dobi na selu preko 80 godina, kojih prema poslednjem popisu stanovništva u poljoprivredi u Srbiji ima 74.000, i koje uglavnom žive u takozvanim samačkim domaćinstvima. One su skoro nevidljive za društvo i izložene su riziku na više načina – suočavaju se sa siromaštvom, jer izuzetno retko imaju redovna primanja ili penziju, ne uživaju u potpunosti socijalna i zdravstvena prava, a često se suočavaju sa diskriminacijom, a u nekim slučajevima i nasiljem, jer ih društvo ne prepoznaje kao relevantne aktere koji mogu uticati na donošenje bilo kakvih odluka u porodici ili zajednici,“ priča Bojana Vujičić, koordinatorka Fondacije „Ana i Vlade Divac“.

Starije žene koje žive u ruralnim područjima izložene su različitim oblicima diskriminacije. Tradicionalno, od njih se očekivalo da budu majke, domaćice, da rade na poljima i rade druge poslove vezane za život na selu.

Pavel Hansman se takođe seća ovog perioda.

„Kada smo krunili kukuruz, i kada je kukuruz već bio u korpama na šupi, muškarci su izlazili gore na šupu, dok su žene ostajale u prašini. Žena je još od praistorijskog vremena bila u većoj prašini od muškarca! I to je tako čak do danas, uprkos tome što se klupko polako odmotava – kada je u pitanju položaj žena. Ali mene ljuti onaj buketić cveća za 8. mart, jer je to čisto izigravanje ravnopravnosti – i to bez šale, a opet paradoksalno: žena je i dalje inferiorna. Bilo da je u pitanju zemljoradnica u pravom smislu te reči – poput Katarine Labatove, ili neka učiteljica, inženjerka,“ objašnjava on.

I u Pokrajinskom sekretarijatu za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo ističu da veoma mali broj žena starijih od 65 godina ima na svoje ime otvoreno poljoprivredno gazdinstvo, jer su poljoprivredna zemljišta najčešće u vlasništvu muškaraca: „Pošto one nisu nosioci poljoprivrednih gazdinstava, već u većini slučajeva su samo njeni članovi, nemaju pravo na penzijsko osiguranje.“

Situacija se za ove godine polako menja, tako da i mlađe poljoprivrednice postaju nosioci poljoprivrednih gazdinstava, poseduju ili daju u zakup poljoprivredno zemljište, vlasnice su stočnog fonda, a često se registruju i za agroturizam u ruralnim sredinama, informišu iz Pokrajinskog sekretarijata za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo.

Katarina je primer snažne i nezavisne žene koja nije odustajala ni u teškim vremenima. Ona je dokaz toga, da žene mogu biti podjednako uspešne u poljoprivredi kao i muškarci, i da njihov rad zaslužuje podjednako poštovanje. Sličan primer, ali uz udružene snage, su pletilje iz zlatiborskog Sirogojna.

„Najbolji primer – koji pokazuje kako su žene sa sela, a pre svega starije žene, u potpunosti i sa svojim postojećim znanjem i veštinama uključene u razvoj ne samo jedna grane poljoprivrede, već i cele zajednice i regiona Srbije – jesu pletilje iz Sirigojna, koje su se 60. godina 20. veka udružile u okviru Zemljoradničke zadruge u Sirogojnu,“ prepričava inspirativan primer Bojana Vujičić.

Koristeći svoje veštine pletenja, ove žene su po prvi put uspele da samostalno zarade novac ne zanemarujući svoje obaveze na imanjima i domaćinstvima. Udruženje pletilja u okviru zadruge su zahvaljujući korišćenju svojih veština, koje već poseduju, stvorile dodatnu vrednost: ove žene su uspele da ostvare promene ne samo u svojim domaćinstvima, već su postavile temelje za razvoj samog Sirogojna i celog Zlatiborskog okruga.

„Navedeni primer pokazuje da i starije žene mogu značajno doprineti ekonomskom, kulturnom i turističkom razvoju zajednice i regiona. Kreatori politike treba da budu svesni značaja socijalnog aspekta politike poljoprivrede i ruralnog razvoja, a prilikom kreiranja javnih politika treba da obezbede maksimalno uključivanje ne samo ove, već i svih drugih „ranjivih“ kategorija ruralnog stanovništva, jer svako društvo je onoliko snažno, koliko su jaki njegovi najslabiji članovi,“ ističe Vujičić.

Poboljšanju položaja žena u oblasti poljoprivrede doprinosi i pomenuti sekretarijat Autonomne pokrajine Vojvodine, koji dodeljuje bespovratna sredstva registrovanim poljoprivrednim gazdinstvima.

„Sredstva se dodeljuju putem javnih poziva, a na svakom konkursu žena, koja je nosilac poljoprivrednog gazdinstva, u bodovanju dobija više poena – u odnosu na druga gazdinstva, a veći je i procenat bespovratnih sredstava za zadruge, u kojima je žena vlasnica poljoprivrednog gazdinstva,“ objašnjavaju u ovoj pokrajinskoj instituciji dodajući i to, da su uveli novu meru: podršku nepoljoprivrednim delatnostima u privredi, kojom se podržava razvoj turizma u gazdinstvima, koja su registrovana kao seoske turističke smeštajne jedinice.

Ali na selu je i dalje izražen neravnopravan položaj žena i patrijarhalni model, a starije žene u poljoprivredi i dalje pokušavaju da ispune očekivanja drugih time, što se odriču nasledstva u korist sinova, čak i uprkos niskim primanjima nastavljaju da finansijski izdržavaju svoju decu i unuke, brinu o domaćinstvu i rade van njega, a vrlo često svojim radom ne mogu da obezbede stalnu zaradu.

„Teško je reći da se ceni njihovo znanje i doprinos, jer se u društvu koje je tradicionalno uslovljeno rodnim ulogama, takvo ponašanje od njih očekuje – čak i direktno zahteva,“ zaključuje Bojana Vujičić, koordinatorka Fondacije „Ana i Vlade Divac.“ „Ne možemo očekivati da promene dođu odozgo i isključivo od kreatora javnih politika. Svako od nas je individualna pokretačka snaga i nosilac promena. U trenutku, kada se promene naši stavovi, kao i očekivanja od starijih ljudi uopšte – same promene će doći postepeno i prirodno.“

Izvor: Storyteller