Regenerativna poljoprivreda: Ekonomična i ekološki prihvatljiva
U vojvođanskom selu Padina, porodica Pavela Brezine već godinama unapređuje svoje poljoprivredne prakse.
Umesto tradicionalnog pluga, od 2006. godine koriste gruber za obradu zemljišta. Ova mašina omogućava redukovanu obradu, što je, kako Pavel objašnjava, ne samo ekonomičnije već i ekološki prihvatljivije.
“Kada smo otac i ja odlučili da zamenimo plug gruberom, vodili smo se željom da smanjimo troškove, ali i da unapredimo kvalitet zemljišta”, kaže Pavel. Redukovana obrada, kako kaže Pavel, pomaže u očuvanju vlažnosti i plodnosti zemlje, što je posebno važno u sušnim godinama kada može značajno uticati na prinos.
“Upotrebljavajući gruber, smanjili smo troškove proizvodnje, uštedeli vreme i gorivo, a istovremeno zaštitili zemlju od erozije. Ova poljoprivredna mašina omogućava plitku obradu, čime se čuvaju hranljive materije i vlažnost u zemljištu. Vremenom smo shvatili da je ovaj pristup i ekološki održiv, što je dodatni benefit”, dodaje poljoprivrednik iz Padine.
Poljoprivreda, posebno njen intenzivni oblik, značajno doprinosi zagađenju životne sredine. Prema podacima Ujedinjenih nacija, proizvodnja hrane odgovorna je za jednu četvrtinu emisije gasova staklene bašte. Posebno zabrinjava podatak da velike industrije mesa i mleka su največi zagađivači.
Upotrebljavajući gruber, smanjili smo troškove proizvodnje, uštedeli vreme i gorivo, a istovremeno zaštitili zemlju od erozije. Ova poljoprivredna mašina omogućava plitku obradu, čime se čuvaju hranljive materije i vlažnost u zemljištu. Vremenom smo shvatili da je ovaj pristup i ekološki održiv, što je dodatni benefit.
Maja Budimir iz udruženja “Eko-inovacija na Balkanu”, koje je deo Saveza za regenerativnu poljoprivredu Srbije, ističe da ovaj podatak ukazuje na ogroman uticaj celog lanca, od proizvodnje do potrošača, na životnu sredinu. Iako tačan podatak o ukupnom zagađenju iz poljoprivrede nije dostupan, njen uticaj je nesumnjivo značajan, smatra ona.
“Ovi podaci dosta osciliraju, od izvora do izvora, zato je teško doći do jedne brojke koja pokriva sav uticaj poljoprivrede na životnu sredinu. Pre svega, taj uticaj ne dolazi samo od primarne proizvodnje, on se širi na čitav lanac vrednosti, sve do samog kupca”, kaže Budimir za portal Storyteller, naglašavajući da je taj uticaj prepoznat u strateškim međunarodnim dokumentima, a ujedno su predložene i mere delovanja da se štetni uticaj smanji.
“Mi smo potpisnici tih dokumenata, među koje spada Zelena agenda i razna druga međunarodna dokumenta, koji prepoznaju taj uticaj i definišu jedan od ciljeva, a to je smanjivanje štetnog uticaja od osnovne proizvodnje hrane, po njenu distribuciju do samog korisnika. Srbija je takođe potpisnica Zelene agende za Zapadni Balkan”, kaže Maja Budimir.
U poljoprivredi postoje različite mere za zaštitu životne sredine, poput izbegavanja prekomerne proizvodnje i podsticanja lokalne proizvodnje hrane. U ratarstvu se te mere primenjuju direktno na njivi, a jedan od pristupa je upravo regenerativna poljoprivreda.
Maja Budimir iz Saveza regenerativne poljoprivrede Srbije ističe da to nije nova vrsta poljoprivrede već drugačiji pristup proizvodnje hrane.
“Za razliku od organske proizvodnje, koja je jasno definisana i sertifikovana, regenerativna poljoprivreda se definiše kroz praksu. Te prakse zavise od lokacije, klimatskih uslova i uzgajanih kultura”, objašnjava Budimir.
Ona naglašava da u regenerativnoj poljoprivredi nema univerzalnog recepta, za razliku od klasične poljoprivrede gde je proces jednostavan: “poseješ, đubriš, žanješ”.
“Svako poljoprivredno gazdinstvo ili farma ima svoj poseban način proizvodnje. Regenerativna poljoprivreda zahteva više planiranja, ali manje fizičkog rada u poređenju sa klasičnom poljoprivredom. Princip regenerativne poljoprivrede je minimalna obrada zemljišta, odnosno setva bez prethodne obrade. Na taj način, zemljištu se daje prostor da se samo regeneriše, što je naročito važno za iscrpljena zemljišta. Cilj je da se usevi posade posebnim sejalicama za direktnu setvu”, objašnjava Budimir.
Osim minimalne obrade zemljišta, druga važna praksa regenerativne poljoprivrede je plodored, odnosno promena kulture koja se seje na jednoj njivi svake godine. Nakon žetve, seju se pokrovni usevi kako zemljište ne bi ostalo golo. Budimir objašnjava da izbor pokrovnih useva zavisi od prethodno uzgajane kulture, a najčešće se koristi mešavina različitog semena.
“Ove prakse nisu nove, ali ih je nauka sada prepoznala kao korisne i dodatno istražila. Zemlja je iscrpljena od masovnog uzgoja monokultura. Naši poljoprivrednici to znaju i zato menjaju useve. Kombinuju se različite prakse zavisno od tipa zemljišta i uzgajanih kultura”, kaže naša sagovornica.
Na početku puta ka regenerativnoj poljoprivredi, Pavel Brezina i njegova porodica su planirali da koriste gruber isključivo za uklanjanje strništa sa njiva.
“Tada smo uglavnom sejali pšenicu, a posle žetve ostaje strnište – ostaci biljaka koje je potrebno ukloniti. Čak i ako se zatrpaju površinskim slojem zemlje, sledeće godine ponovo izrastu, a sa njima i korov. Gruber nam omogućava ekološko uklanjanje korova i sprečava njihovu pojavu u proleće. Plitka obrada zemlje gruberom je ekološki prihvatljivija jer čuva strukturu zemljišta. Ranije smo korove uništavali herbicidima, a sada to radimo mehanički”, objašnjava Brezina.
Vremenom su unapredili zaštitu zemljišta, prvo setvom u trakama specijalnom sejalicom, a potom i uvođenjem pokrivnih useva.
Pavel ističe da prelazak na regenerativnu poljoprivredu podrazumeva promenu mehanizacije, što predstavlja izazov za mnoge poljoprivrednike. Brezina, međutim, ukazuje na potencijalne finansijske benefite takve promene.
“Preko posebnog softvera i satelitskih snimaka pratili smo smanjenje emisije ugljen-dioksida korišćenjem mehanizacije za minimalnu obradu zemljišta. U Engleskoj, poljoprivrednici dobijaju karbon kredite za smanjenje emisija, koje mogu zameniti za subvencije ili jeftinije seme. Kod nas je takav program bio eksperimentalan, i dok smo učestvovali u njemu, dobijali smo seme za pokrovne useve”, kaže naš sagovornik iz Padine.
Nakon završetka projekta, Brezina je, zbog nedostatka državnih subvencija za regenerativnu poljoprivredu, prestao da seje pokrovne useve. Na svojih 350 hektara i dalje uzgaja pšenicu, uljanu repicu, suncokret i soju, primenjujući plodored kao standardnu praksu. “Smena kultura koje sejemo na njivama je praksa svakog dobrog poljoprivrednika, i to smo oduvek radili, a ne zato što je to deo regenerativne poljoprivrede”, objašnjava.
Prelazak na regenerativnu poljoprivredu nije jednostavan, potvrđuju iz Saveza za regenerativnu poljoprivredu Srbije. Iako ova promena donosi smanjenje troškova proizvodnje, pre svega za gorivo, i manje vremena provedenog na njivama, javljaju se i novi troškovi, poput nabavke semena za pokrovne useve i prilagođavanja mehanizacije.
Prema Maji Budimir, računica na kraju ipak ide u korist regenerativnoj proizvodnji. Ona objašnjava da su u prvim godinama prelaska sa klasične na regenerativnu poljoprivredu prinosi manji, ali se nakon pet godina uspostavlja ravnoteža i postižu stabilni prinosi.
“Iako se smatra da je potrebno sedam godina da se zemljište potpuno regeneriše, već nakon pet godina ono se stabilizuje i prinosi postaju stabilni, čak i u sušnim periodima. Zdravo zemljište može se bolje odupreti klimatskim promenama. Regenerativna poljoprivreda dozvoljava i đubrenje, i prirodnim i veštačkim đubrivom, ali su potrebe za đubrenjem manje iz godine u godinu”, kaže Budimir.
Ona ističe da poljoprivrednici mogu početi sa primenom regenerativnih praksi na delu njive, a vremenom postepeno preći na celu površinu.
Za prelazak na regenerativnu poljoprivredu, poljoprivrednicima je pre svega potrebno znanje o ovim praksama. Takođe je neophodna promena mehanizacije, koja nije velika, ali sejalica za direktnu setvu može biti skupa. Ipak, poljoprivrednici se snalaze i mogu da je pozajme jedni od drugih, a u početku bi država mogla da pruži podršku.
Savez regenerativne poljoprivrede nema tačan broj poljoprivrednika koji se bave ovom vrstom proizvodnje, ali primećuju porast interesovanja poslednjih godina, posebno zbog suša koje su podstakle poljoprivrednike da traže rešenja.
“Država još uvek ne prepoznaje regenerativnu poljoprivredu kao poseban način proizvodnje, za razliku od organske. Iako nema jasne definicije, ona se prepoznaje kroz svoje prakse. EU podržava ove prakse u skladu sa ciljevima održive poljoprivrede i klimatskim promenama, dok kod nas samo deo njih dobija podršku, bez direktnih subvencija”, kaže Budimir.
Ona dodaje da poljoprivrednici mogu nabaviti mehanizaciju uz pomoć IPARD fondova, ali mnogi ne koriste ovu mogućnost.
“Nova IPARD III Mera 4 nudi subvencije za agroekološke mere, ali one nisu u potpunosti prilagođene potrebama regenerativne poljoprivrede. Samo dve komponente su primenjive, a IPARD još nije aktivan. Nadamo se da će budući programi pružiti veću podršku regenerativnoj poljoprivredi”, ističe Budimir.
Voćari iz makedonskog grada Resena kažu da već godinama primenjuju agroekološke mere za zaštitu životne sredine,koje se sastoje od kontrolisanog đubrenja zemljišta, korišćenja otpada za biomasu umesto bacanja, kao i kontrolisane upotrebe pesticida za zaštitu od štetočina.
“Već godinama radimo agrohemijske analize zemljišta i prema tim podacima ne đubrimo ogromne količine, već samo onoliko koliko je potrebno. Zatim, grane koje ostanu nakon rezidbe više ne spaljujemo, a trule jabuke ne bacamo u jezero,nego ih ostavljamo u voćnjacima i koristimo za dobijanje biomase. Imamo i službu za prognozu i signalizaciju koja nam šalje informacije kada da primenimo mere za zaštitu voćaka od bolesti i štetočina”, kažu iz Udruženja voćara iz Resena i dodaju da ove agroekološke mere sprovode još od 2006. godine.
Neadekvatna primena mineralnih đubriva, spaljivanje strništa i biljnog otpada, kao i nestručna upotreba pesticida, glavni su uzroci zagađenja životne sredine iz poljoprivrede, ističe pofesorka Emilija Simeonovska sa Poljoprivrednog fakulteta Univerziteta “Sv. Ćirilo i Metodije” u Skoplju.
“Đubrenje se često vrši stihijski, bez uzimanja u obzir potreba zemljišta i njegovih karakteristika. Posledice su zagađenje vode, degradacija zemljišta i izostanak željenih prinosa”, upozorava profesorka Simeonovska.
Rešenje ovog problema vidi u redovnoj kontroli plodnosti zemljišta i konsultacijama sa stručnjacima.
Profesorka Simeonovska smatra da je rešenje problema sa spaljivanjem strništa u nabavci i primeni savremene mehanizacije koja olakšava usitnjavanje ostataka useva i pripremu zemljišta za sledeću setvu.
“Potrebno je olakšati poljoprivrednicima pristup takvoj mehanizaciji”, naglašava naša sagovornica, ističući važnost upravljanja biljnim otpadom, odnosno njegove prerade u biogas ili kompost umesto spaljivanja.
Simeonovska Dodaje i to da neadekvatna i nestručna primena pesticida takođe zagađuje životnu sredinu. “U Severnoj Makedoniji se pripremaju nove zakonske regulative koje bi trebalo da reše problem neadekvatne primene pesticida, ali je neophodna i edukacija poljoprivrednika”, napominje profesorka Simeonovska.
Ministarstva poljoprivrede u Srbiji i Severnoj Makedoniji ističu da se godišnje izdvajaju značajna sredstva za unapređenje poljoprivredne proizvodnje i smanjenje njenog štetnog uticaja na životnu sredinu.
U Srbiji, Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede je kreiralo poseban set mera za podršku organskoj proizvodnji hrane. “Podsticaji po hektaru za organsku biljnu proizvodnju veći su za 250% u odnosu na konvencionalnu proizvodnju i iznose 63.000 dinara, dok su podsticaji za organsku stočarsku proizvodnju veći za 40%”, ističu iz Ministarstva.
I u Severnoj Makedoniji, Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede naglašava da je podrška države organskoj poljoprivrednoj proizvodnji jedna od ključnih investicionih politika koja direktno doprinosi smanjenju uticaja poljoprivrede na životnu sredinu. Prema njihovim podacima, podrška organskoj proizvodnji u 2024. godini je značajno povećana u odnosu na direktna plaćanja za konvencionalnu proizvodnju. “Podrška organskoj proizvodnji ove godine veća je za 30% za krmno bilje, 50% za ratarske kulture, stočarstvo i pčelarstvo, 70% za voćarstvo i vinogradarstvo i duplo za hortikulturu”, navode iz Ministarstva.
Podsticaji za poljoprivrednike u Srbiji omogućeni su kroz nacionalne mere podrške ruralnom razvoju i IPARD program. “U okviru javnog poziva za podsticaje u stočarstvu za kvalitetne priplodne mlečne krave za prošlu godinu, subvencionisano je 39.198 zahteva za 214.057 grla sa po 40.000 dinara”, kažu iz srpskog ministarstva i dodaju da je ova mera, koja se sprovodi godinama, dovela je do povećanja mlečnosti kod goveda simentalske rase u centralnoj Srbiji.
Novi IPARD 3 program u Severnoj Makedoniji obezbeđuje dodatno veći procenat javnog sufinansiranja investicija kroz meru za agroekologiju, klimu i organsku proizvodnju. “Mera predviđa finansiranje seta agroekoloških mera i organske proizvodnje, uključujući prelazak sa konvencionalne na organsku proizvodnju. Akreditacija ove mere za IPARD 3 program predviđena je za 2025. godinu”, ističu iz makedonskog ministarstva.
Uslov za dobijanje podrške je da se svi korisnici poljoprivrednih subvencija pridržavaju uslova dobre poljoprivredne prakse i zaštite životne sredine.
Konsultantkinja za fondove za poljoprivredu Slađana Gluščević smatra da bi, uz dosledno poštovanje zakona i propisa, poljoprivreda u Srbiji mogla biti jednako ekološki odgovorna kao i u zemljama Evropske unije. Ona ističe da su srpski propisi u oblasti poljoprivrede uglavnom usklađeni sa evropskim, a ključ je u njihovoj primeni.
“Često obilazim poljoprivredna gazdinstva i primećujem da, iako je manji broj onih koji se ne pridržavaju propisa o zaštiti bilja, dobrobiti životinja, zaštiti životne sredine i emisijama, problem i dalje postoji”, kaže Gluščević.
Ona ukazuje na neregulisano odlaganje ambalažnog otpada od pesticida, neadekvatno ispiranje atomizera i prekomernu upotrebu hemijskih sredstava. Takođe, mnoga stočarska gazdinstva nemaju odgovarajuće objekte za prikupljanje stajnjaka i skladištenje životinjskih izlučevina.
“Nije odgovornost samo na poljoprivrednicima. Potrebna su značajna ulaganja da bi se sve dovelo u red, a svaka proizvodna godina je sve teža. IPARD program pruža finansijsku podršku, ali je zahtevan i nije namenjen malim poljoprivrednicima. Država bi trebalo da omogući veću podršku i njima”, ističe Gluščević.
Ona naglašava da poljoprivredna gazdinstva koja žele da koriste IPARD fondove moraju ispunjavati stroge uslove u oblasti zaštite životne sredine, zdravlja bilja i sredstava za zaštitu bilja.
“Investicije poljoprivrednih gazdinstava moraju biti u skladu sa propisima EU o zaštiti životne sredine, kao i sa usklađenim propisima Republike Srbije. Isto važi i za oblast zdravlja bilja i sredstava za zaštitu bilja. IPARD program je namenjen većim poljoprivrednicima, onima koji poseduju ili obrađuju veće površine ili imaju značajnije investicije. Država bi trebalo da pruži veću podršku malim poljoprivrednicima kako bi i oni mogli da usklade svoja gazdinstva sa propisanim standardima”, izjavila je Gluščević.
Evropska komisija u svojim izveštajima o napretku Srbije redovno upozorava na probleme u oblasti veterine, upotrebe i kontrole pesticida.
“U poslednjem izveštaju, na primer, navedeno je da je implementacija postojećeg nacionalnog zakonodavstva za održivu upotrebu pesticida i dalje niska”, zaključuje Slađana Gluščević.
Izvor: Storyteller