Storyteller: Banatski vetar, tiha pitanja
Na ravnici između Kovačice, Padine i Debeljače, visoke bele turbine vetroparka “Kovačica” pre šest godina postale su novi orijentir pejzaža, ali i simbol podeljenih pogleda. Jedni ih vide kao stubove održive energije, drugi kao nepoznatu silu koja menja ritam tla, života i tišine.
U Srbiji je danas u pogonu blizu 600 MW vetroelektrana, što čini oko 3,3 odsto ukupne potrošnje električne energije, navodi energetski stručnjak Dejan Stojadinović. Najviše vetroparkova nalazi se upravo u južnom Banatu – Alibunar, Kovačica, Kovin i Vršac – gde su i najpovoljniji vetroenergetski uslovi, uz Krivaču u istočnoj Srbiji (Golubac/Kučevo/Veliko Gradište) i mali pionirski projekat u Tutinu.
„Period najvećeg rasta počeo je 2018. i 2019. godine, kada su u pogon ušli najveći projekti poput Alibunara, Čibuka, Kovačice i Košave. Zapravo, dobar vetroenergetski potencijal ravničarskih područja i rubova Karpatskog basena su osnovni razlog za koncentraciju projekata u južnom Banatu“, kaže Stojadinović.
Često možemo čuti da se vetroelektrane nazivaju projekti od strateškog značaja. „Razlog za to je usvojena Strategija razvoja energetike Republike Srbije do 2040. godine, sa projekcijama do 2050. godine, koja insistira na energetskoj tranziciji i većem korišćenju obnovljivih izvora energije, što vetroelektrane – kao i sve druge elektrane koje proizvode energiju korišćenjem obnovljivih izvora čini projektima od strateškog značaja“, objašnjava energetski stručnjak.
Na karti energetskih kapaciteta Banat je tačka vetra, a na karti svakodnevnog života nalaze se polja, oranice, i nečujna pitanja o promenama koje se ne mere u megavatima.
Poljoprivrednici u Kovačici i Padini, kako sami kažu, već nekoliko godina primećuju promene koje ne mogu lako objasniti. Kažu da je zemlja oko turbina drugačija, da je rosa skoro nestala, a da su se gliste iz zemlje oko turbina razbežale. Neki veruju da su to prirodne promene, drugi da vetroturbine utiču na tlo i mikroklimu.
„Da, čuli smo za te komentare i shvatamo ih ozbiljno“, kaže Ljuboslav Lenhart, menadžer za zaštitu životne sredine i društvenu odgovornost i pravni savetnik u kompanije New energy Solutions, koja je na projektu vetroparka „Kovačica“ angažovana još od početne faze razvoja 2012. godine, a od 2019. godine brine i o njegovom svakodnevnom radu i operativnim procesima. „Ali poljoprivreda je složen sistem. Na prinose utiču tip zemljišta, padavine, temperatura, đubrenje, rotacija kultura, a zadnjih godina klimatske promene su itekako primetne i kod nas. Zato je teško izdvojiti vetropark kao jedini faktor.“
U saradnji sa Poljoprivrednim fakultetom, ova kompanija već tri godine sprovodi istraživanje o potencijalnim promenama u prinosima i kvalitetu zemljišta. „Rezultati su za sada preliminarni, ali svi pokazatelji govore da nema negativnog uticaja. U nekim godinama i pri nekim kulturama zabeleženi su i bolji rezultati nego na kontrolnim parcelama“, dodaje Lenhart.
Prema Studiji procene uticaja vetroturbina na produktivnost ratarskih useva u vetroparku Kovačica, izrađene 2023. godine, koju je sačinio tim Poljoprivrednog fakulteta, u toku jedne proizvodne godine, nije uočena značajna razlika u kvalitetu i prinosu između parcela neposredno uz turbine i onih udaljenih oko sto metara. Analiza pokazuje da razlike u kondiciji i ujednačenosti biljaka nisu statistički značajne i da su najverovatnije posledica prirodne heterogenosti zemljišta, a ne rada vetroparka.
Istraživači napominju da je područje pod stalnim uticajem vetra različitih pravaca i jačine, što u letnjim mesecima može doprineti većem isušivanju površinskog sloja zemljišta, naročito pri visokim temperaturama i intenzivnijem ispraivanju — tzv. „fenskom efektu“. Istovremeno, rotacija elisa pokreće vetar minimalne brzine od 5 metara u sekundi, što može uticati na gubitak površinske vlage, ali i na stvaranje specifičnih mikroklimatskih uslova karakterističnih za suvo ratarstvo.
Zaključak istraživanja je da vetroturbine trenutno ne pokazuju meren negativan uticaj na poljoprivrednu proizvodnju, ali stručni tim preporučuje da se monitoring nastavi u dužem vremenskom periodu, tokom najmanje dve do tri vegetacione sezone, kako bi se obezbedili pouzdaniji i reprezentativniji podaci.
Erozija, ptice i njive u vojvođanskoj ravnici
Jedno od pitanja koje često brine meštane i meštanke, kao i ekološke aktiviste i aktivistkinje jeste da li, odnosno kako vetropark menja strukturu tla i ekosistem. Lenhart tvrdi da vetroturbine ne mogu izazvati eroziju same po sebi.
„Ni pre vetroparka tu nisu postojali šumski ili vetrozaštitni pojasevi, zato i ima vetra. Dakle, vetropark nije faktor koji povećava eroziju, zemljište se i dalje može obrađivati kao i ranije“, dodaje Ljuboslav Lenhart.
Vetropark “Kovačica” je izgrađen na poljoprivrednim parcelama, a ne u zaštićenom području. „To ne znači da nema biodiverziteta“, kaže Lenhart, „ali on je uobičajen za ravničarski pejzaž.“ Svaka faza projekta, dodaje, imala je studiju o uticaju na životnu sredinu, a nakon puštanja u rad uveden je sistem monitoringa ptica i slepih miševa.
„Monitoring je sprovođen prve tri godine operacije, u skladu sa uslovima Zavoda za zaštitu prirode, i nalazi su potvrdili procene iz Studije o proceni uticaja – nije bilo odstupanja niti povećanog rizika“, objašnjava Lenhart. Nakon dostavljenih izveštaja, Zavod je procenio da dalji monitoring za postojeći vetropark nije potreban.
Ipak, novi ciklus praćenja već je u pripremi. Kako kaže Ljuboslav Lenhart, deo turbina u sklopu novoizgrađenog vetroparka „Pupin“ ulazi u novu fazu monitoringa, sa posebnim fokusom na ponašanje i migracione rute stepskog sokola, jedne od najvažnijih vrsta u ovom području.
„Do sada nema dokaza o značajnom negativnom uticaju. Broj stradalih jedinki manji je od onoga što su studije predviđale. Pokazalo se da se ptice mikro prilagođavaju, odnosno menjaju putanju, ali ne napuštaju prostor“, objašnjava predstavnik vetroparka “Kovačica”.
U fazi projektovanja vetroparka “Kovačica”, broj turbina je smanjen zbog procenjenog rizika za ptice i slepe miševe, a uvedene su i mere zaštite: izbegavanje seče drveća i radova tokom perioda migracija i parenja, kao i redovan monitoring populacija u okolini turbina.
Ipak, stručnjaci upozoravaju da pojedinačni projekti ne mogu biti posmatrani izdvojeno.
„Evropska unija je uvela tzv. zone ubrzane izgradnje za obnovljive izvore energije, koje se nalaze van osetljivih područja poput Natura 2000 mreže“, objašnjava energetski analitičar Dejan Stojadinović. „Da bi Srbija bila dugoročno održiva, potrebno je jačati javno učešće, dostupnost studija i praćenje kumulativnih efekata – jer stvarna slika ne zavisi samo od jedne turbine ili jednog vetroparka, već od načina na koji svi zajedno utiču na prostor i ekosistem.“
Prema procenama iz studije “Procena uticaja predviđenog vetroparka Kovačica, Srbija na životnu sredinu i društveno okruženje” iz 2013. godine, mogućnost da ptice stradaju od sudara sa turbinama ocenjena je kao mala. Model pokazuje da bi se, u zavisnosti od načina letenja i izbegavanja prepreka, godišnje moglo dogoditi između 0,12 i 6,7 sudara, ali uz pretpostavku da ptice u 98 odsto slučajeva izbegnu turbine, procenjeni broj stvarnih stradanja svodi se na manje od jedne jedinke na nekoliko godina: u proseku oko tri ptice za čitav radni vek vetroparka od 25 godina.
U brojkama, to znači da bi, naprimer, gubici činili oko 0,1 odsto nacionalne populacije stepskog sokola godišnje, što je ispod praga koji se u ornitološkoj praksi smatra značajnim za vrste pod zaštitom. Ipak, autori upozoravaju da bi dugoročno, tokom celog radnog perioda postrojenja, efekat mogao biti „umereno značajan“, pa preporučuju stalno praćenje ponašanja sokola i drugih ptica u zoni vetroparka.
Ravnoteža između vetra i zemlje
Zemljište vetroparka “Kovačica” čini uglavnom obradiva površina – više od 89% teritorije opštine koristi se za poljoprivredu. Sam vetropark zauzima oko 3.700 hektara, od čega je trajno otkupljeno svega 7 hektara (0,18%). Studija navodi da projekat nema trajni uticaj na kvalitet tla – poljoprivreda se nastavlja između turbina, a privremeni efekti tokom izgradnje bili su minimalni. Iako je područje prirodno izloženo vetrovima i eolskoj eroziji, zaključak je da vetropark ne povećava taj rizik.
„Vetroparkovi su generalno kompatibilni sa poljoprivredom“, kaže Stojadinović. „Zahtevaju mali prostor, a promene su reverzibilne – zemljište se može rekultivisati po završetku radnog veka elektrane. Rizik od trajnog gubitka zemljišta za poljoprivredu je nizak – ako se projekat vodi pravilno. Ukoliko se vrši loše projektanje ili dreniranje puteva, sabijanje tla tokom gradnje, ili izostanak rekultivacije po isteku životnog veka – ovaj rizik može da poraste.“
Prema njegovim rečima, države članice EU većinom dopuštaju izgradnju vetroelektrana na poljoprivrednom zemljištu uz poštovanje standardnih uslova: procenu uticaja na životnu sredinu, uslove zaštite prirode, i poštovanje lokalnih planova. Evropska komisija je 2020. godine eksplicitno dala smernice kako „pomiriti“ vetroenergetiku i zaštitu prirode bez isključivanja poljoprivrede.
U Srbiji, Zakon o poljoprivrednom zemljištu čak konkretno pominje „vetrenjače“ kao primer nepoljoprivredne namene za koju se poljoprivredno zemljište može dati na korišćenje (čl. 61a).
Da bi Srbija bila dugoročno održiva, potrebno je jačati javno učešće, dostupnost studija i praćenje kumulativnih efekata – jer stvarna slika ne zavisi samo od jedne turbine ili jednog vetroparka, već od načina na koji svi zajedno utiču na prostor i ekosistem.
Dejan Stojadinović
Inače, podaci o monitoringu dostavljaju se nadležnim pokrajinskim organima u skladu s uslovima iz rešenja. Na pitanje zašto izveštaji nisu javno objavljeni, Lenhart kaže: “Nemamo zakonsku obavezu da ih objavljujemo, ali podaci postoje i mogu se dobiti na zahtev.”
Za lokalno stanovništvo, to je ipak nedovoljno. Oni traže da se izveštaji učine proaktivno dostupnim, transparentno objavljenim na sajtu, kako bi javnost mogla da ih tumači bez posrednika. Između zakonske forme i javnog poverenja, i dalje stoji nepopunjena praznina.
Buka vetroturbina je još jedno pitanje koje povremeno stiže do kancelarije kompanije. Ipak, kako kaže Lenhart, formalnih prijava gotovo da nema. „Nažalost, ne računajući glasine i razgovore ‘u prolazu’, zvanično nam je stigla samo jedna anonimna pritužba“, navodi on.
On kaže da se merenja sprovode po strogoj metodologiji. Prvo se beleži tzv. „nulto stanje“, a zatim se upoređuje buka tokom rada. „Rezultati su ispod graničnih vrednosti. Ako se pokaže povišenje, postoje mogućnosti smanjenja snage ili isključenja“, objašnjava.
Najbliža turbina je manje od dva kilometra od naselja, kažu u ovom vetroparku. „Mreža mernih tačaka pokriva više pravaca – prema Kovačici, Padini, Debeljači i šećerani. Sve su vrednosti ispod propisanih limita“, kaže Ljuboslav Lenhart.
Ali i pored brojki, buka ostaje subjektivna stvar. „Razumemo da ljude nervira ono što ne razumeju ili čega se plaše. Zato smo stalno dostupni. Kancelarija u Kovačici radi svakog radnog dana, ljudi mogu da dođu, pozovu, pišu. Prijave mogu biti i anonimne. Ako neko ima primedbu, izlazimo na teren i proveravamo. U praksi, traktor u njivi često je glasniji od turbine“, kaže predstavnik vetroparka.
Lokalna zajednica: posao, partnerstvo i sumnje
Tokom izgradnje vetroparka, gotovo sve izvođačke firme bile su domaće – iz kruga od tridesetak kilometara. To je, prema Lenhartu, promenilo percepciju da su takvi projekti rezervisani za strane kompanije. „Pokazalo se da domaće firme mogu da odrade složene poslove na visokom nivou. Mnogi su kasnije nastavili da rade i na drugim vetroparkovima“, kaže.
Vetroparkovi “Kovačica” danas prelaze 200 megavata instalisane snage. Dovoljno, kažu, da obezbede struju za 80.000 stanovnika. „To znači energiju za jedno veće gradsko područje“, dodaje Lenhart.
Projekat je, tvrdi on, otvorio i nove oblike zapošljavanja. Dva velika svetska proizvođača vetroturbina otvorila su svoje regionalne centre u okolini, pa lokalni radnici stiču specijalizovana znanja. „Pozitivni efekti su višeslojni – od zapošljavanja i transfera znanja do povećanja ekonomskih aktivnosti u opštini“, kaže Lenhart.
Ipak, kompanija je svesna da projekat nosi i reputacijski rizik. Zato, kaže, ulažu i u društveno odgovorne aktivnosti: edukativne radionice za učenike o zelenoj energiji, donacije školama, vrtićima, udruženjima, kulturnim manifestacijama. „Nijedna donacija nije obavezna niti dolazi odozgo. Poenta nije reklama, nego korist za zajednicu“, kaže Ljuboslav.
Porezi, budžet i tok novca
Deo koristi vidi se i u budžetu opštine Kovačica. Pored poreza i ekoloških taksi, ugovorom je predviđeno da 2% godišnjeg prihoda od proizvodnje električne energije ide direktno u budžet.
„Od početka rada vetroparka 2019. godine, opština je inkasirala više od pet miliona evra kroz različite oblike prihoda“, navodi Lenhart. „Sa uključenjem vetroparka “Pupin” u skorijoj budućnosti, taj iznos će se praktično udvostručiti.“
Na pitanje da li kompanija ima uvid u to kako se taj novac troši, odgovara: „Ne, to nije u našoj nadležnosti. Mi uplaćujemo sredstva, a opština odlučuje o raspodeli. Postoje kontrole i revizije, ali to je stvar lokalne samouprave.“
Ipak, kako objašnjava energetski analitičar Dejan Stojadinović, upravo lokalne samouprave predstavljaju ključnu kariku u lancu poverenja između investitora i građana.
„Opštine nemaju posebnu zakonsku obavezu da poimence i po projektu objavljuju prihode od zakupnina i naknada koje uplaćuju investitori vetroparkova. Ono što imaju obavezu jeste da objavljuju budžetska dokumenta (budžet, rebalanse, završni račun) i „Informator o radu“, a pojedinačne iznosi (npr. prihod od zakupa državnog poljoprivrednog zemljišta, naknade, donacije) mogu se tražiti po zahtevu prema Zakonu o slobodnom pristupu informacijama“, kaže Stojadinović.
„Odluku o davanju u zakup državnog poljoprivrednog zemljišta za vetroelektrane donosi opština, a prihod se deli između Republike (30%), Pokrajine (30%) i lokalnog budžeta opštine (40%). Lokalni deo mora se koristiti za godišnji program zaštite, uređenja i korišćenja poljoprivrednog zemljišta, opštine su dužne da Ministarstvu poljoprivrede dostavljaju izveštaje o uplati i korišćenju tih sredstava. Nažalost, kako je pokazalo istraživanje, ovi prihodi se često nenamenski troše “, dodaje energetski stručnjak.
Dozvole, zakoni i mreža – zelena energija i CO₂ računica
Razvoj vetroparkova u Srbiji još uvek prolazi kroz fazu učenja. „Projekti su složeni, svaki deo zahteva posebne dozvole. Ali napredak postoji – procedure su danas mnogo jasnije nego pre deset godina“, kaže Ljuboslav Lenhart.
Zakonski okvir za obnovljive izvore energije u Srbiji poslednjih godina značajno je promenjen. Energetski analitičar Dejan Stojadinović objašnjava da su izmene imale za cilj ubrzanje izgradnje novih vetroelektrana i uspostavljanje jasnijih pravila na tržištu.
„U proteklom periodu donet je Zakon o korišćenju obnovljivih izvora energije, koji je uveo tržišnu premiju umesto ranijih garantovanih cena, zatim izmene Zakona o energetici i Zakona o planiranju i izgradnji koje su donele digitalizaciju i ubrzale izdavanje dozvola, kao i novi zakoni o proceni uticaja na životnu sredinu i strateškoj proceni koji povećavaju transparentnost“, navodi Stojadinović. „Uvedena je i nova praksa priključenja na mrežu koja daje prednost investitorima koji instaliraju baterijska postrojenja. Sve to doprinosi većoj predvidljivosti i sigurnosti ulaganja.“
Najveći pomak, prema Ljuboslavu Lenhartu, doneli su Zakon o planiranju i izgradnji i Zakon o energetici, koji je uveo aukcijski sistem. „Od pionirskog posla pre deset godina, do ozbiljne industrije danas“, kaže.
Ipak, kapacitet elektroenergetske mreže postaje izazov.
„Trenutno u Srbiji ima više od 700 proizvođača električne energije iz obnovljivih izvora. Mreža ponekad ne može da primi svu proizvedenu energiju, pa su potrebna balansiranja i skladištenje. Sledeći korak su baterijska postrojenja“, objašnjava.
Zelena energija je i etička i društvena kategorija. Ako se radi po pravilima, ako se poštuju standardi, dobijamo energiju koja je zaista zelena. Ako se to ne radi pažljivo, može izazvati štete
Prema rečima Ljuboslava Lenharta, na godišnjem nivou, vetropark “Kovačica” doprinosi smanjenju emisije ugljen-dioksida za oko 250.000 tona CO₂. „To znači da se proizvede dovoljno električne energije da bi se izbegla emisija koju bi proizvela termoelektrana iste snage. U periodu od 25 do 30 godina, to su milioni tona CO₂ manje“, pojašnjava.
Za njega, „zelena energija“ nije samo tehnički pojam. „To je i etička i društvena kategorija. Ako se radi po pravilima, ako se poštuju standardi, dobijamo energiju koja je zaista zelena. Ako se to ne radi pažljivo, može izazvati štete“, smatra Ljuboslav Lenhart.
Najčešće zablude, kaže, ponavljaju se: „Da turbine ubijaju ptice – broj stradalih je zanemarljiv. Da uništavaju prirodu – uticaj je minimalan ako se poštuju propisi. Da vetar nije pouzdan – proizvodnja se balansira kombinacijom vetra, sunca i hidroenergije.“
Kraj životnog veka i pitanje posle vetra
Kada dođe kraj životnog veka turbina, posle 25–30 godina, investitor je dužan da ukloni postrojenje i sanira teren. Materijali poput čelika, aluminijuma i bakra mogu se reciklirati, ali najveći izazov ostaju lopatice napravljene od kompozitnih materijala.
Ljuboslav Lenhart pojašnjava da je obaveza obezbeđivanja finansijskih garancija za „dan posle“ uvedena tek donošenjem novog Zakona o korišćenju obnovljivih izvora energije. „To ranije nije postojalo, pa tako vetropark “Kovačica” nema deponovana sredstva. Ali svi novi projekti danas moraju da obezbede finansijsku garanciju za uklanjanje turbina i rekultivaciju terena po isteku radnog veka“, kaže on.
To je, dodaje, deo politike cirkularne ekonomije i standardna praksa u energetici. „Država mora da bude sigurna da će sve biti vraćeno u stanje pre izgradnje. Zato se sada sredstva obavezno izdvajaju“, pojašnjava predstavnik vetroparka Kovačica.
Većina delova vetroturbine može da se reciklira, ali lopatice su prepoznate kao značajan izazov. Izrađene su od materijala koje je teško preraditi klasičnim metodama. Dok u EU razvijaju tehnologije za njihovo mehaničko usitnjavanje, hemijsku preradu i ponovnu upotrebu vlakana, u domaćim propisima i strategijama tema reciklaže lopatica još nije razrađena, niti ima javno dokumentovanih specijalizovanih pogona.
Na kraju, Ljuboslav Lenhart sumira: „Tri stvari su ključne ako želimo održiv razvoj vetroenergije. Prvo – više transparentnosti i ranog informisanja građana. Drugo – temeljno istraživanje i analiza uticaja, kao i objavljivanje tih podataka. I treće – jačanje saradnje između proizvođača i lokalnih institucija, jer su one najbliže građanima.