Neefikasno upravljanje sistemima za navodnjavanje u Srbiji: 58 miliona evra ulaganja, a sistemi van funkcije
Upravljanje sistemima za navodnjavanje u javnoj svojini u Srbiji ostaje jedan od ključnih problema domaće poljoprivrede, uprkos značajnim finansijskim ulaganjima. Prema Izveštaju Državne revizorske institucije o reviziji svrsishodnosti poslovanja, u periodu od 2021. do 2024. godine u infrastrukturu za navodnjavanje uloženo je više od 58 miliona evra, ali deo izgrađenih sistema nikada nije stavljen u funkciju. Iako su pojedini objekti tehnički završeni, oni ne obezbeđuju vodu poljoprivrednicima, što dovodi u pitanje opravdanost ovih investicija i ostvarenje strateških ciljeva u sektoru agrara.
Sistemi za navodnjavanje u javnoj svojini izgrađeni su na oko 105.000 hektara, što predstavlja manje od šest procenata ukupnih poljoprivrednih površina u Srbiji koje imaju povoljne prirodne uslove za navodnjavanje.
Stvarno korišćenje je još niže, jer je značajan deo infrastrukture zapušten, bez redovnog održavanja i jasnog sistema upravljanja. Kao rezultat toga, kapaciteti koji bi mogli da ublaže posledice suša i klimatskih promena ostaju neiskorišćeni.
Dodatni problem predstavlja činjenica da planirani razvoj sistema za navodnjavanje nije pratio realizaciju strateških dokumenata. Akcioni plan za sprovođenje Strategije upravljanja vodama, kao i program navodnjavanja i odvodnjavanja do 2032. godine, i dalje nisu usvojeni, iako su za njihovu izradu obezbeđena značajna bespovratna sredstva. Ovakva kašnjenja direktno utiču na sporost realizacije projekata i onemogućavaju dugoročno planiranje u poljoprivredi.
Revizija je pokazala i da javna vodoprivredna preduzeća ne raspolažu potpunim i pouzdanim evidencijama o postojećim sistemima za navodnjavanje. U registrima vodnih objekata nedostaju podaci o kanalima i crpnim stanicama, a mnogi sistemi nisu preneti na upravljanje nadležnim institucijama zbog lošeg fizičkog stanja ili nerešenih imovinsko-pravnih odnosa. Zbog toga se infrastruktura koja je već plaćena javnim novcem ne koristi u punom kapacitetu.
Poseban značaj u ovom kontekstu ima sistem kanala Dunav–Tisa–Dunav, koji predstavlja jedan od najvećih vodoprivrednih sistema u ovom delu Evrope. Iako se prostire na gotovo 13.000 kvadratnih kilometara i omogućava odvodnjavanje stotina hiljada hektara zemljišta, njegov potencijal za navodnjavanje i dalje je daleko od maksimalnog. Uprkos bogatoj infrastrukturi i dugoj istoriji, savremena poljoprivreda u Vojvodini i dalje se u velikoj meri oslanja na prirodne padavine.
Podaci za 2025. godinu dodatno oslikavaju paradoks domaćeg sistema navodnjavanja. Ukupna navodnjavana površina smanjena je u odnosu na prethodnu godinu, dok je količina zahvaćene vode porasla za gotovo 18 procenata. To ukazuje na neefikasno korišćenje resursa, pri čemu se najveći deo vode crpi iz vodotokova, a dominantan način navodnjavanja ostaje orošavanje, dok su savremeniji sistemi kap po kap i dalje nedovoljno zastupljeni.
Zaključci Državne revizorske institucije ukazuju da problem navodnjavanja u Srbiji nije u nedostatku finansijskih sredstava, već u slabom upravljanju, nepostojanju jasnih planova i neadekvatnom održavanju postojećih sistema. Bez sistemskih promena, funkcionalne infrastrukture i jasne odgovornosti institucija, navodnjavanje će i dalje ostati jedna od najslabijih karika domaće poljoprivrede, a potencijal za stabilnu i konkurentnu proizvodnju ostaće neiskorišćen.
Branislav Gulan