Portal pametne poljoprivrede

Loši dispariteti cena su prosto uništili poljoprivrednike u Srbiji. Uvoz po damping cenama urniše našu privredu i dovešće zemlju do toga da bude uvozno zavisna, i to sa mnogim prehrambenim artiklima, jer su naši stvaraoci novih vrednosti uništeni. Jer, u mnogim proizvodima, kao svinjsko meso, svinje i goveda smo već zavisni od uvoza! Na ovo što nam se dešava u tim oblastima država uopšte ne reaguje poput Mađarske, Poljske i Slovačke, koje su zabranile uvoz ukrajinskih žitarica.

Ukrajina izvozi svoje žitarice po damping cenama i luka Konstanca je preplavljena njihovom robom pa je cena pšenice pala na svega 212 dolara po toni. Naša pšenica koju imamo na zalihma po kvalitetu je stočna hrana. Kada bi dobili 170 dolara po toni trebalo bi odmah da je prodamo. Ali, kupaca nema, ona je na nepotrebnim zalihama! Govori se da treba da je proda ekonomska diplomatija u Srbiji. Ona je postojala posle 2000. godine, nije opravdala postojanje, pa su je vlasti koje su dolazile posle toga zvanično i ukinule!

Piše: Branislav GULAN

Zato je bila velika zabrinutost ratara pred jesenju setvu, a danas u toku prolećne, koja treba da se obavi na još 2,5 miliona hektara je još veća.

Ratari rade sa gubitkom od 30 odsto

,,Ratari se pitaju zašto raditi i sejati pod ovim uslovima kad otkupnim cenama pšenice i ostalih kultura, ne mogu da pokriju ni 70 odsto troškova. U startu se u proizvodnji stvara gubitak od 30 odsto, i to odmah posle setve. Oni koji se bave ovim poslom, razmišljaju da obustave proizvodnju. Jer, ako nastave da rade, biće to u korist sopstvene štete dok sasvim ne propadnu. Mnogi su već ušli u propast, jer je za poslednjih 10 godina u Srbiji zatvoreno više od 62.000 farmi. Moraju se uzeti krediti za proizvodnju, a ne mogu se vratiti jer se mnogo više ulaže nego što se dobija za taj proizvod i rad. Kako onda vratiti kredite bankama, pa se ulazi u dužničko ropstvo? Sad smo već svedoci da banke rasprodaju imanja svojih dužnika u bescenje da bi naplatili dugovanja’’, kaže stočar Nenad Radin iz Stapra kod Sombora.

Povratak pariteta cena kao moguće rešenje

U traženju puta za poboljšanje stanja u agraru Srbije poljoprivrednici sve češće pominju povratak pariteta cena koji su nekad postojali u Jugoslaviji, kada je ministar poljoprivrede bio prof. dr Tihomir Vrebalov. Postojali su, zvanično nikada nisu ukinuiti, ali prećutno jesu. Jer, se ne primenjuju. Evo kakvi su tad bili pariteti, kada je poljoprivredi bilo bolje. I danas bi ih uz izvesne korekcije trebalo vratiti.

Naturalni pariteti zaštitno garantovanih cena

1 kg suncokreta – 2,5 kg pšenice
1 kg žive mere svinjskog mesa – 8,0 kg kukuruza
1 kg junetine – 12,0 kg kukuruza
1 kg šećera – 16,0 kg šećerne repe
1 kg žive mere junećeg i ovčijeg mesa – 12,3 kg kukuruza
1 l mleka – 4,3 kg kukuruza + premija
1 kg belog šećera (u maloprodaji) – 20 kg šećerne repe
1 kg hleba – 2,5 kg pšenice
1 l ulja – 2,8 do 3 kg suncokreta
1 kg pasulja – 5,7 kg pšenice
1 kg krompira – 1,5 kg pšenice
1 kg duvana – 13,5 kg pšenice
1 kg jabuka – 2 kg pšenice
1 kg stonog grožđa – 3,3 kg pšenice
1 kg grožđa za vino – 1,7 kg pšenice
Traktor IMT tip 539 – 30 tona pšenice
1 kg đubriva (15:15:15) – 1,7 kg pšenice
1 kg đubriva (KAN) – 1 kg pšenice
1 kg đubriva (urea) – 1,6 kg pšenice
1 tona pšenice – 300 litara nafte

Ove paritete je decembra 1995. godine predložio tadašnji savezni ministar za poljoprivredu SFRJ prof dr Tihomir Vrebalov, nakon obimnih preračunavanja ekonomista i proizvođača hrane, kao deo reforme poljoprivrede.

Bilo je predviđeno da jednom utvrđeni pariteti važe do prvo do 2015. godine i da se na osnovu njih određuju zaštitne cene agrarnih proizvoda i ublažavaju tržišne razlike. Verujemo da su ti pariteti bili pomno proučeni i da su tada odražavali realne odnose na tržištu. Posle su se poremetili i pitanje je da li bi se i neki drugačije uspostavljeni održali na duži rok, govorio je tada Vojislav Stanković, iz tadašnjeg Institituta za spoljnu trgovinu.

Tiho umiranje proizvođača

Zato su poljoprivrednici svesni da u ovim uslovima više ne mogu raditi, jer daljom setvom idu u samoubistvo. I dok se tako radi, država je po strani samo posmatra tiho umiranje proizvođača ne pokazujući nikakvo interesovanje za spas ratara.

,,Rezultat lošeg angažovanja države je da je stvorila velike zalihe žitarica. I dok se u svetu hrane novac obrće 52 puta godišnje (koliko ima i nedelja u godini) u Srbiji je to 0,0 do 1,5 puta! Ovo ukazuje na činjenicu da je proizvođačima sirovina za hranu i hrane bilo mnogo bolje u vreme planske privrede sa čvrstim ekonomskim paritetima cena koje je država sprovodila’’, kaže vlasnik stada ovaca u Čeneju kod Novog Sada Svetozar Murgaški.

Problem paora i tržišnih odluka

Domaći paori su u velikim problemima, ali država nije jedina kriva za takvo stanje. Paori su često rod zadržavali čekajući više cene pa su tako i stvarali veći debalans nagomilavanja dodatnih viškova robe.

,,Država je u sklopu odluka koje je donosila prošle i pretprošle godine zaslužna za prelazne zalihe pšenice koje imamo od roda iz te godine, a za sve ostale viškove zaslužne su pogrešne tržišne odluke vlasnika robe…’’, navodi Sunčica Savović, direktor „ŽitoSrbije“.

Srbija će imati dovoljno pšenice

Analitičar, autor ovih redova, kaže da je Srbija 2023. godine proizvela više od 3,4 miliona tona pšenice, ali da su ratari ostali na gubitku jer je cena koštanja onih koji su imali pet tona po hektaru bila 33,30 dinara po kilogramu, a sada se prodaje za 19,5 dinara.

Po njegovim rečima Srbija ipak ne treba da brine za pšenicu, jer će je imati uvek dovoljno. Kada se proseje na 300.000 hektara uz prinos od pet tona po hektaru, za 6,6 miliona stanovnika Srbije žita će biti dovoljno.

Ipak, problem sada predstavljaju zalihe, ali pala je i potrošnja hleba po stanovniku. Dok se 2017. godine trošilo godišnje po stanovniku 83 kilograma hleba u Srbiji, danas je to (hleba i peciva) samo 59 kilograma.

Strategija razvoja agrara bez rezultata

Po svemu ovome izgleda da se ratara i farmera u Srbiji vlast seti samo kada protestuju ili uoči izbora.

Strategija razvoja poljoprivrede, koju je Vlada usvojila jula 2014. godine, predviđala je da će se do 2024. godine agrar Srbije razvijati po stopi od 9,1 odsto godišnje, odnosno 6,1 odsto u lošijim godinama.

Međutim, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, desetogodišnji rast bio je samo 1,7 odsto, odnosno svega 0,17 odsto godišnje.

Realna vrednost poljoprivredne proizvodnje danas je manja nego u vreme usvajanja strategije.

U Srbiji ima oko 1,15 miliona ljudi koji se direktno bave agrarom, dok u selima živi oko 2,7 miliona stanovnika. Domaća poljoprivredna udruženja ističu da je poljoprivreda devastirana i traže hitno ispunjenje obećanja koja su data proizvođačima.

(Autor je analitičar i publicista)