Kraljica ratarstva uvek slatka
Setva šećerne repe na vojvođanskim poljima počinje za koji dan, a uprkos krizi koja pogađa domaću i globalnu slatku industriju, paori koji su ostali verni ovoj ratarskoj kulturi čekaju da toplije vreme omogući ulazak u njive.
Procene su da će pod slatkim korenom biti zasejano 55 do 60.000 hektara, što je znatno više nego prethodne godine u kojoj je pod repom bilo najmanje površina u prethodnih deceniju i po, svega oko 40.000 hektara.
– Proizvodnjom šećerne repe bavim se već tri i po decenije i uverio sam se da je uvek bila i ostaće kraljica ratarstva – uveren je ratar Erne Vajda iz Kanjiže. – Naročito se to prethodnih godina potvrdilo, čak i kada malo zagorča. Mi na severu Bačke imamo različitih uslova u pogledu padavina i mogućnosti za navodnjavanje, što jako utiče na prinose i računicu, ali pokazalo se da sušni periodi najmanje utiču na repu, a znatno više znaju da pogode kukuruz, suncokret i druge useve. Repa uvek donese neki profit, bez obzira na vremenske uslove, jer ako su povoljni bude rekordnih prinosa.
Vajda uzgaja repu na 50 hektara, pa i većim površinama, u zavisnosti od plodoreda, u suvom ratarenju postiže prinose u proseku oko 55 tona, ali bilo je sezona i sa rodom od preko 80 tona po hektaru.
– Bitni su plodored, slušati reč stručnjaka i primenjivati punu agrotehniku, da bi postigli nivo proizvodnje kao u zemljama sa najrazvijenijom proizvodnjom. Nismo daleko sa prinosima, ali tendencija je da uz povećanje prinosa treba da postižemo veću digestiju, da po jedinici površine proizvodimo više saharoze i šećera, pa ako slasti bude više biće više koristi za ratare, a i naš šećer biće konkurentniji na tržištu – smatra Vajda.
Branislav Šorak iz Banatskog Velikog Sela se dugo baktao sa proizvodnjom repe, ali kada je jedne neuspešne sezone bilo problema sa njenim vađenjem i prijemom, skoro deceniju nije je uvrštavao u setveni plan. Tu prethodnu priču, kada se zbog repe sakupilo puno gorčine ne želi da pominje, ali zato ukazuje da joj se pre tri godine ponovo vratio i povećava površine, tako da će je čim vreme dozvoli zasejati na 14 hektara.
– Karakteristično je da smo u prethodne dve godine po jutru imali četiri vagona plative repe po katastarskom jutru, što je izuzetno lep rezultat. Repa se ponovo vratila na svoje mesto koje joj pripada, pa sa dobrom agrotehnikom i našim radom donosi najviše prihoda i može da zadovolji proizvođače. Imamo dogovor sa šećeranom o zajedničkom ulaganju, da oni pomažu sa obezbeđenjem repromaterijala, tako da u principu može da se podnese, jer ono što mi ulažemo je naš rad i negovanje useva. Naše prošireno porodično gazdinstvo u kome su praktično tri spojena, otac, ja i sestrić obrađujemo oko 50 hektara. Pored repe koja je površinom najzastupljenija, najveći ulog i donosi najveću dobit, sejemo još pšenicu, kukuruz i suncokret.
Prethodne dve sezone su bile različite, pretprošla kišovita, sa visokim prinosima, dugom kampanjom i problemima sa vađenjem pa i isplatom, lanjska je bila skromna, a Šorak napominje da poučen iskustvom od ranije, da je jedini uslov kod ugovaranja proizvodnje sa šećeranama, da se krene sa vađenjem repe 15.septembra, u prvoj turi na početku kampanje.
– Znam da bi bilo bolje sačekati sa vađenjem malo kasnije, jer ranije vađenje ide na uštrb nepovoljnije računice u moju korist, jer bi sa čekanjem od mesec dana dobio na prinosu i digestiji, ali je veliki rizik da u slučaju nepovoljnih vremenskih prilika repa ostane neizvađena. Dve godine sam ugovarao proizvodnju sa šećeranom u Kovačici, ali sam se ove godine priklonio fabrici iz Sente. Do ove godine ugovaranje je išlo preko posrednika, a ove godine sve sam precizirao direktno sa senćanskom fabrikom. Mislim da je najbolja direktna veza nas ratara i šećerane, da nam nisu neophodni posrednici, ako se zna šta su čije obaveze i ko šta treba da ispuni – kaže Šorak.
Od stotinak hektara koliko obrađuje u svom gazdinstvu Duško Perkučin iz Novog Kneževca deceniju proizvodi repu na desetak hektara, uglavnom za šećeranu iz Sente. On ukazuje da je jedino lane ugovarao proizvodnju sa fabrikom iz Crvenke, da to iskustvo nije bilo dobro u pogledu plaćanja, pa se na kraju sve rešavalo tužbama, pa se ponovo okrenuo senćanskoj fabrici koja se pokazala korektna.
– Lane sam pod repom imao 10 hektara i po hektaru imao plative repe 71.600 kilograma, što je donelo oko 300.000 dinara bruto prihoda po hektaru, a kada se ima u vidu da su troškovi oko 30 odsto, zarada je evidentna, tako da je repa i prošle godine bila najprofitabilnija ratarska kultura. Za razliku od drugih ratarskih kultura, za repu bar imamo ugovor, cena je izvesna, mada smo pre dve godine i tu imali neprijatno iznenađenje, kada se desilo da su šećerane jednostrano izmenile ugovore pred samu kampanju i umanjile cenu i pored toga što je sve bilo ugovoreno. Činjenica je da su svi ostali ratarski proizvodi nenormalno pojeftinili tako da kod drugih useva ne vidim neke velike izglede za dobit, a za repu bar znamo neke osnovne parametre – predočava Perkučin.
Ratar iz Novog Kneževca čeka da iduće nedelje stigne seme repe, pa da krene u brazdu za finalnu pripremu oranica, ali veli da sa setvom neće žuriti dok se zemlja malo ne ugreje.
– Vidimo da šećerana sve više stimuliše one koji imaju konstantnu proizvodnju i one koji povećavaju površine pod repom – primećuje Perkučin. – Sebe sa ugovorenih 12 hektara računam u manje proizvođače, imam neki limit jer kod nas u banatskom ataru ne možemo sejati van plodoreda, što se radi u Bačkoj pa zbog toga bude i problema sa štetočinama i bolestima. Mi smo toga pošteđeni i zato što u novokneževačkom ataru nema mnogo repe, pa uspevamo da ispoštujemo plodoret i zato imamo relativno stabilne prinose i u sušnim uslovima, kakvi su bili lane. Nemam uslove za navodnjavanje, ali pojedine kolege se spremaju i za to, jer sa veštačkom kišom prinosi i računica mogu da se znatno poprave.
Imre Gortva iz Bečeja, predsednik je Komisije za pregovore i vođenje poslovne politike Asocijacije primarnih poljoprivrednih proizvođača „Vojvodine Agrara“, proizvodnju šećerne repe je preuzeo u nasledstvo od dede i oca, prenosi je i na sina, uveren da vredi uložiti mnogo truda da se sačuva srpska industrija šećera. Gortva svake sezone pod repom seje oko 200 hektara, od oko 1.000 hektara koliko obrađuje, pa ukazuje da isplativost proizvodnje repe mnogo zavisi od tržišta šećera, pa ako se sve uzme u obzir treba izvoditi kalkulacije i sagledavati mogućnosti profitabilnosti proizvodnje na našim njivama, gde su troškovi prilično zamašni.
– Ostvarivanje profita u proizvodnji šećerne repe nema sa prinosom ispod 60 tona plativog slatkog korena po hektaru, koliko treba ostvariti da bi se pokrilo ulaganje u proizvodnju od 2.000 po hektaru. Ako želimo nešto zaraditi moramo ostvarivati minimum prinose 75 tona po hektaru. Mi to u našoj proizvodnji ostvarujemo sa prosečnim prinosom 78 do 80 tona repe, ili oko 11 tona šećera po hektaru. Ubeđen sam da su proizvođači odavno shvatili i da se trude da sve urade i znaju raditi da bi došli do profita, jedino su uslovi malo nezgodni u našoj državi gde nema državnog podsticaja za proizvodnju šećerne repe, vremenski uslovi mogu da budu veoma nepovoljni i kvalitet repe nije odgovarajući, tako da ne možemo očekivati da šećerane budu blagonaklone prema nama kada je cena šećera u pitanju..
U Asocijaciji „Vojvodina Agrar“ procenjuju da će ove godine pod šećernom repom biti zasejano oko 55.000 hektara, jer Gortva misli da ratare koji su prestali da proizvode repu teško je nagovoriti da je ponovo seju.
– Naša asocijacija posluje sa sve tri kompanije iz šećerne industrije koje su prisutne na našem tržištu. Ja lično sam usmeren na Sentu pošto imamo naše rukovodstvo koje raspoređuje ko gde se delegira, mada se tu uvažavaju i naše želje. Generalno želimo da na srpskom tržištu ostanu sve tri kompanije u Srbiji, italijanski „Sfir“ u čijem vlasništvu je fabrika u Senti, kao i kompanije „Sunoko“ i „Helenik šugar“ sa svojim šećeranama. U prethodnim kampanjama bilo je svakakvih problema, ali ipak moram reći da smo postali solidno dobro stojeći ljudi zahvaljujući šećernoj repi. Sada je repa i odnela nešto tog kapitala, ali strpljivo čekamo povratak starih dobrih vremena – poručuje Gortva.
Samo Rumunija ispod nas
Suočeni sa krizom u slatkoj industriji menayment Fabrike šećera „TE-TO“ u Senti traže rešenja kako da joj se doskoči, zaključivši da je uz sve negativne tendencije koje pogađaju i druge, u Srbiji prisutan i veliki problem što se u proizvodnji šećerne repe ne postiže zadovoljavajuća količina saharoze i šećera u odnosu na druge.
Generalna direktorka Šećerane „TE-TO“ Teodora Deak i direktor sirovinskog sektora Vinčenco Morone predočavaju da je na sirovinskom području te fabrike proizvodnja saharoze u prošloj kampanji bila sedam do osam tona po hektaru, što je veliki zaostatak u odnosu na druge šećerane u Evropi, čak i u zemljama u okruženju, te da je cilj da se u naredne dve godine postigne proizvodnja repe sa sadržajem 12 tona saharoze. Po proizvodnji šećera po jedinici površine, kako je predočava Morone, Srbija je samo iznad Rumunije, a svi ostali nas daleko nadmašuju, ali da je vreme za „buđenje“ i da je moguće postizati postavljeni cilj, potvrdili su rezultati na oglednim poljima u tri regiona.
– Prepoznali smo zadatak i mogućnost da zajedno sa poljoprivrednim proizvođačima utičemo da implementiramo najbolju dostupnu tehnologiju proizvodnje šećerne repe prisutna u evropskim zemljama, da bi dostigli taj nivo proizvodnje. Zadatak je jako težak, iziskuje zahtevan i dug proces da postignemo nivo proizvodnje u okruženju. Svesni smo da šećerana i proizvođači šećerne repe jedino imamo zajedničku budućnost ako povećamo efikasnost proizvodnje šećerne repe na prihvatljiv nivo, da to bude profitabilno i za šećeranu i za ratare. Za postizanje strateškog cilja angažovali smo najbolje stručnjake u zemlji i inostranstvu da bi pospešili kvalitetniju proizvodnju repe – naglašava Teodora Deak.