Portal pametne poljoprivrede

Duvan sorte „virdžinija“ u porodičnom gazdinstvu Stevice i Svetlane Serdar u ataru Kuzmina je „kao šuma“, pa berba koja je skoro na pola puta obećava izuzetno dobar prinos i žuti list dobrog kvaliteta. Porodica Serdar je u proizvodnji duvana 16 godina, u početku na manjim površinama, a poslednjih desetak godina „virdžiniju“ gaji na 12 hektara i samo je tome posvećena.

– Počeli smo sa tri i po hektara i jednom sušarom, pa smo postepeno povećavali površine tako da sada imamo instalirane tri sušare i površine sa kojih možemo da ih iskoristimo. Od prvog dana smo sa proizvodnjom za fabriku iz Sente i ostvarujemo izuzetno korektnu saradnju sa kompanijom JTI i vrlo smo zadovoljni – ističe Stevica Serdar.

Serdari su se ranije bavili klasičnim ratarenjem, pa su u setvenoj strukturi bili kukuruz, pšenica i soja, držali i nešto krmača, tovili svinje, ali su se preorijentisali samo na duvan. Stevica priznaje da nije našao sebe u priči sa klasičnim ratarenjem, naglašavajući da u proizvodnji duvana zarade ima znanto više nego od drugih useva, ali uz mnogo više posla i ulaganja.

– Početkom marta zasnivamo rasad, negujemo ga u plasteniku, u prvoj polovini maja rasađivanje i dalja nega u polju, dok ne počne berba koja iziskuje dosta vrednih ruku – ukazuje Stevica Serdar. – Na njivi je osam beračica, dvojica nosača i dvojica koji na prikolici pakuju list u ramove, a ja sam za volanom traktora. Ova godina je za duvan bila dosta povoljna, nije bilo potrebe za navodnjavanjem, ali prošle godine na ekstremno visokim temperaturama nije mnogo pomogla veštačka kiša. U malo normalnijim uslovima navodnjavanje puno pomaže da se postignu solidniji prinosi. Na njivi imamo izbušen bunar, svoj agregat i tifon, koji podmiruju potrebe za navodnjavanjem sedam hektara i mogu da kažem da se ulaganje isplatilo.

Zahvaljujući i navodnjavanju u proizvodnji „virdžinije“ gazdinstvo porodice Serdar ostvaruje prosečni prinos oko dve tone suvog lista po hektaru. Stevica kaže da kompanija JTI svake godine koriguje cenu u odnosu na troškove ulaganja u proizvodnju, a takođe i ulaganja kojih ima za sušare i drugu opremu. Porodica Serdar je ulaganja u sušare ostvarila putem operativnog lizinga, koja je pratila kompanija JTI. Stevica kaže da je sa sadašnjom površinom pod duvanom i tri sušare zaokružila potrebe, te da za sada ne planira proširenje, malo i zbog prostora u dvorištu, ali i dok se vidi kakvo će biti opredeljenje sina studenta treće godine mehatronike. 

Uzgoj „virdžinije“ se na području Srema znatno proširio u prethodne dve decenije, u atarima Golubinaca, Kukujevaca, Martinaca i drugih mesta, a u Kuzminu kooperante imaju fabrika kompanije JTI iz Sente i Duvanska industrija Čoka, na oko 70 hektara. Po rečima Serdara, u kuzminskom ataru je bilo i više njiva pod duvanom, ali su proizvođači koji su radili sa drugim kompanijama odustajali iz njima znanih razloga.

Radna snaga i energenti za sušenje lista najveći su trošak u proizvodnji „virdžinije“, dostižu 60 do 80 odsto tekućih ulaganja. Stevica Serdar je za sušenje lista duvana svoje tri sušare adaptirao pa umesto ranijeg korišćenja propan butana sada koristi – koštice breskve!

– Termogeni su prerađeni da bi mogli koristiti koštice i pelet kao energent, rešenje je univerzalno tako da se može ložiti i jedno i drugo, a na to nas je naterala računica. Pošto nemamo zemni gas u početku smo koristili propan butan koji je bio problematičnog kvaliteta, skup i bilo je problema sa dobavljačima, tako da je sve bilo nesigurno i dovodilo u pitanje rentabilnost proizvodnje pa smo morali nešto da promenimo, da bi smanjili troškove. Korišćenjem koštica breskve za loženje, troškove za sušenje duvana smo prepolovili, što nije zanemarljivo kada se ima u vidu da smo za propan butan imali izdatak od oko dva i po miliona dinara. Trenutno su u ponudi koštice od breskve, inače mogu da se koriste i koštice drugog voća. Koštice nabavljamo od prerađivača voća iz Kolara iz okoline Smedereva. Za sezonu potrošimo oko sto tona koštica, njihovo korišćenje iziskuje i više truda za loženje, u odnosu na korišćenje gasa, ali za uštedu koja se postiže vredi uložiti malo truda. Sa ovih sto tona koštica nekada se uklopimo i za grejanje domaćinstva, pošto smo i grejanje za kuću preradili tako da ložimo koštice. Energetska vrednost koštica je u klasi kamenog uglja – objašnjava domaćin Stevica Serdar, koji i vodi proces sušenja, dok je supruga Svetlana zadužena za pakovanje, prebiranje i sortiranje za isporuku fabrici.

Iz državne kase već godinama se ne subvencioniše proizvodnja duvana, što Stevica Serdar, a i drugi proizvođači smatraju lošim potezom, a da „ne piju vodu“ obrazloženja koja su se čula i iz usta jednog od ministara poljoprivrede, da za to nema para.

– Učešće duvana i duvanskih proizvoda u državnom budžetu je značajno, pa mislim da bi neke pare za premije, po hektaru ili po kilogramu proizvedenog lista, morale da se nađu – smatra Serdar. – Ukoliko bi se isplaćivale premije proizvođačima duvana, mislim da bi na taj način suzbili i ugušili crno tržište, pa bi se izdvojeno za premije vratilo u državnu kasu kroz veći prihod od akciza. Proizvođači duvana ne bi imali interes da list prodaju na crno i da završava na nelegalnom tržištu rezanog duvana, ako bi od premija imali dodatni prihod 

Sezonci, nadnice i vaučeri

U proizvodnji duvana se angažuje dosta radne snage, jer je poznato da se po hektaru pod duvanom praktično obezbeđuje jedno radno mesto, a za berbu je neophodna armija sezonaca. U jeku berbe radnici su na njivi čim svane, a branje i pakovanje traje dok se ne napuni sušara, pa je interes radnika i gazde da se posao što pre uradi. Berači u Kuzminu imaju dnevnicu 1.500 dinara, a nosači i radnici na prikolici 1.700 jer odrađuju još istovar i ubacivanje lista u sušare.

U Kuzminu nema puno proizvođača duvana, pa se sezonska radna snaga može obezbediti sa domaćeg terena, za razliku od Golubinaca i Kukujevaca, gde veliki broj sezonaca dolazi sa strane. Na predloge da se angažovanje sezonske radne snage uključi u legalne tokove, putem vaučera, ili drugih rešenja, Stevica Serdar smatra da sezonci ne bi prihvatili sistem vaučera, posebno ako bi imali minimalne satnice pod plaštom neke socijalne sigurnosti, jer sada zarađuju više.

– Mi iz poljoprivrednih gazdinstava bismo možda to i prihvatili, ali uveren sam da sezonski radnici ne bi bili za to ukoliko bi to išlo na uštrb njihovih nadnica. Na drugoj strani, ukoliko bi na sadašnje izdatke mi kao poslodavci imali dodatni trošak, poskupljivalo bi proizvodnju, ukoliko država ne bi na neki način stimulisala gazdinstva koja upošljavaju sezonsku radnu snagu. Trebalo bi tu nađi neku meru i prihvatljivo rešenje, da se taj teret ne prevali samo na teret poljoprivrednih gazdinstava, da se proizvodnje time dodatno ne opterećuje dodatnim troškovima – kaže Serdar.

Milorad Mitrović, Dnevnik