Ko ne poseje pšenicu kajaće se
Posle četiri sukcesivne godine obilatog roda pšenice na celom Globusu, mnogi procenjuju da će predstojeća sezona biti izrazito skromna, te će berzanske cene eksplodirati.
Ipak, veliko je pitanje koliko će ratari uvažiti ovakva predviđanja. Kalkulacija, naime, već četvrtu godinu zaredom pokazuje minimalnu zaradu na uzgoju najvažnijeg useva za ljudsku prehranu.
Kako se u nas pšenica ne razvrstava po klasama kvaliteta, naročito je teško realizovati plasman na inostrano tržište. Stranci naše žito tretiraju kao stočno, najniže klase, što znači za 15- 20 odsto nižu cenu, pa ovdašnja roba donosi profit samo u sezonama kada su berzanske cene jako visoke. Mnogo češće, reč je o minimalnoj zaradi ili takozvanom „poslovanju na pozitivnoj nuli“.
Briga usled odličnog roda
Veliko je pitanje koliko je rekordni rod od 3,2 miliona tona letošnje pšenice požnjevene sa oko 590.000 hektara obradovao paore. Jeste da je 5,15, u Vojvodini 6,25 tona po hektaru retko ostvariv prosečan prihod, ali cena je pala na 14,50 dinara za kilogram, pa je kalkulacija neizvesna.
Domaće tržište je toliko zasićeno da je poslednjih dana praktično prestao promet preko Produktne berze, dok je izvoz zastao zbog niskog vodostaja i otežane plovidbe donjim Dunavom na deonici dužine stotinak kilometara. Zbog usporenog kretanja i znatno umanjene tonaže transportnih plovila, trgovci ratarskim proizvodima su se usredsredili na izvoz veoma kvalitetnog kukuruza iz Vojvodine, dok pšenicu našeg kvaliteta nabavljaju u Ukrajini i Bugarskoj i mnogo lakše dovoze do Konstance, matične stanice svih izvoznika iz istočne i jugoistočne Evrope za prekomorsku trgovinu.
Niske berzanske cene
Poslednjih godina, od kako su Ukrajina i Rusija posle decenija i decenija ponovo postale značajni izvoznici, Crnomorski basen je od Meksičkog zaliva preuzeo lidersku poziciji u trgovini žitom i razmena na crnomorskim tržištima odlučujuće utiče na formiranje berzanskih cena. Tako je ovog leta Rusija po prvi put postala vodeći snabdevač severnoafričkih zemalja, najvećih kupaca žita, a prvi put se desilo da Meksiko sve potrebe ne zadovolji kupovinom američkih izvoznih viškova, već se snabdevao i iz Australije i Rusije.
Kakvi su izgledi da se srpski proizvođači ovajde od dobrog roda?
Baš skromni. Rodilo jeste, ali cena na Budimpeštanskoj berzi, referentnoj za Srednju Evropu, se vrti oko 142 dolara za tonu. Kada se uračuna prevoz do rečne luke, lučki i troškovi sito i sanitarne kontrole, utovara, prevoza do Konstance i pretovara u morske brodove, onaj ko na domaćem tržištu proda tonu za 14.500 dinara može biti zadovoljan. Pre godinu dana cena je bila 18.500, četiri godine ranije i 28.000.
Rekordne svetske zalihe
Snažne oscilacije su posledice skokovitih promena u odnosu ponuda – potražnja. Pre četiri leta na celoj planeti je uzgajeno tek 670 miliona tona, za 40 miliona manje od svetske godišnje potrošnje pšenice. Loš rod je uznemirio tržište i cene su u Budimpešti skočile na preko 230 dolara po toni.
Kraj sezone 2012/2013 je završen samo sa 162 miliona tona svetskih rezervi, dovoljno za dva i po meseca ljudske prehrane. Usledilo je obimnije sejanje prinosnijim sortama, uzgoj je poboljšan, pa su naredne četiri sezone kontinuirano uvećavani svetski rekordi u prinosu, ove sezone na 731 miliona tona, dok su svetske rezerve povećane na 245 miliona tona, cirka za četvoromesečnu prehranu celokupnog svetskog stanovništva.
Preveliki viškovi su kontinurano snižavali cenu, sa padom profita slabio je i kvalitet obrade, pa su mnogi ratari ovaj usev sejali samo radi plodosmene, odnosno sejanjem pšenice omogućavali da se zemlja dobro prihrani i naredni usev zaseje u optimalno pripremljenom zemljištu.
Značaj lokalnog okruženja
Srbija ima dosta prednosti, ali i nekih nedostataka koji limitiraju plasman pšenice i u godinama kada je potražnja mnogo veća. Ozbiljna mana je relativno lak i brz inostrani plasman ograničen na samo 700 hiljada tona, koliko potražuju naši najstandardniji kupci, iz Makedonije, BiH, Crne Gore i Slovenije.
U slučaju obimnijeg izvoza, mora se ići na Konstancu, kada stupamo na svetsko tržište složenim i relativno skupim transportom. Upravo je takva situacija nakon julske žetve; višak je oko 1,6 miliona tona, pa se izvan najbližeg okruženja mora plasirati čak milion tona! Kada se dodaju nevolje sa niskim vodostajem Dunava, postaje jasno zašto se naši paori mršte i kada ima se spomene žito.
Profesor Miroslav Malešević sa Instituta za ratarstvo i povrtarstvo, poznati stručnjak za obradu pšeničnih njiva, je mišljenja da će ove jeseni pšenicu zasejati ponajviše oni koji moraju zbog plodosmene, kalkulišući da će tek naredne sezone, na novom usevu, ostvariti punu zaradu. Naravno, i zaljubljenici pšenice, paori koji obrađuju više stotina hektara zemlje, primenjuju punu agrotehniku, seju kvalitetne sorte, imaju sopstvene mažine za obradu, stalne i platežno sposobne kupce, te postižu prinose i iznad devet tona po hektaru. Oni lakše podnose nižu cenu.
Ipak, pšenicu bi trebalo sejati bar na onim parcelama koje su ove sezone bile rodne pod kukuruzom ili sojom. Ovi usevi izuzetno iscrpe zemljište, azota i do 300, fosfora 140 sa hektara. To valja vratiti oranici, pa se pšenice nameće kao prirodan usev nakon izuzetnog roda kukuruza ili soje. Preporučuje se da se već pri jesenjoj, osnovnoj, obradi baci stotinak tona azotnog đubriva.
Biblijska pouka
Kada je u pitanju predstojeća jesenja setva najveći optimista je Vukosav Saković, dugogodišnji čelnik Fonda za žito i naš najbolji poznavalac prilika na svetskom tržištu ratarskih useva. Pozitivnim ocenjuje već četvrtu sezonu rastućih prinosa po hektaru, a kod nas bolje prinose imaju samo zemlje Evropske unije, sa prosečnih 5,77 tona i Kina sa 5,33 tone po jediničnoj površini.
Mnogi poznati izvoznici imaju znatno skromniji prinos, SAD oko 3,1 a Australija oko 2,1 tone po hektaru, a obiman rod zasnivaju zahvaljujući ogromnim površinama, dok konkurentnost postižu jeftinom obradom zemljišta. Saković procenjuje da je prava retkost da i peta sezona zaredom bude idealna za pšenicu i to gotovo u svim žitorodnim reonima sveta.
Osnovano je očekivati nailazak slabije godine, a slično predviđaju i stručnjaci iz zemalja najvećih kupaca Egipta, Indonezije, Japana, Brazila, Alžira ili Maroka čije godišnje potrebe u proseku nadmašuju domaću proizvodnju, pa su, mada tradicionalno nabavljaju robu prvenstveno od najvećih prodavaca, nedavno uspostavili prve početne oblike saradnje i sa našim izvoznicima, plašeći se da proizvođači iz zemalja sa najvećim viškovima uskoro neće biti u mogućnosti da zadovolje potrebe svetske potražnje.
Stoga je možda i poslovno logično da se upravo ove jeseni zaseje pšenica, ali samo kvalitetne sorte, čiji inoplasman je mnogo lakši i profitniji. Ko zna, moguće da ima nešto u biblijskom opisu da posle sedam nerodnih godina slede sedam rodnih, i obrnuto.