Robovi na portugalskim njivama
U portugalskom Alenteju sve je već potreba za radnom snagom u poljoprivredi. Do nje se često dolazi i preko trgovaca ljudima. Azijski radnici često rade u uslovima nedostojnim čoveka.
Lice Mahendre Sapkote odiše zadovoljstvom. Kao prvo, konačno je zasjalo sunce. Kao drugo, poslovi idu dobro. A kao treće, on konačno legalno radi u gradiću Sao Teotoniju na jugu Portugalije. Više ne „crnči“ na ogromnim plantažama narandži koje se protežu na parcelama oko tog gradića na obali Atlantika. Mahednra sada prodaje indijsku i nepalsku hranu i začine u prodavnici „Darshan Nepal“. Mahendra Sapkota, 34-godišnjak iz Nepala – je uspeo.
Ali mnogi njegovi sunarodnici, ali i Indijci, Tajlanđani, Bangladežani, Pakistanci i Vijetnamci, u portugalskoj pokrajini Alentejo o tome mogu samo da sanjaju. Njih je tamo sve više, naročito otkada se velika poljoprivredna preduzeća šire u regionu. Samo u Sao Totoniju, koji zvanično ima oko 6.500 stanovnika, njih je više od 4.000. U čitavom regionu ih je, kako se procenjuje, više desetina hiljada. Oni beru narandže, sade cveće, beru jagode – koje se onda izvoze u druge članice Evropske unije. Često rade po deset i više sati dnevno, vikendima i praznicima – u velikom broju slučajeva za crkavicu. „Ako imaju sreće, zarade 3 do 3,40 evra po satu“, kaže Mahendra Sapkota.
Portugalci ne žele da rade
„Neko mora da odradi posao“, objašnjava Tanija Guereiro, socijalna radnica u nevladinoj organizaciji „Taipa“ iz grada Odemire. Ona se brine o Azijcima u Sao Teotoniju. U retko naseljenom Alenteju, kaže, nema dovoljno radne snage, a Portugalci iz drugih krajeva zemlje taj posao ne žele da rade. „To je težak sezonski rad za koji preduzeća ne mogu nikoga drugoga da pronađu.“
I tako u Alentejo stiže sve više Azijaca – delom legalno, a delom i ilegalno. Mnogi su pali u ruke beskrupuloznim trgovcima ljudima. Portparol portugalske policije kaže da su to „kriminalni elementi iz istočne Evrope i Indije“. Međutim, „vrlo je teško dokazati trgovinu ljudima u poljoprivredi“, ukazuje Rita Penedo, direktorka portugalskog Ureda za suzbijanje trgovine ljudima. „Kao prvo, radi se o relativno novom fenomenu, a kao drugo, vlasti zavise od konkretnih dojava i informacija. A do njih je teško doći.“ Do sada je zvanično registrovan samo jedan jedini slučaj – ali u njemu je bilo čak 20 žrtava. Pozitivno je međutim, navodi Penedova, to što je interes javnosti za takve slučajeve znatno porastao i što su nadležni policijski organi sada za njih senzibilizovani.
Uslovi nedostojni čoveka
S pravom, smatra socijalna radnica Tanija Guereiro. Azijski poljoprivredni radnici često rade u uslovima nedostojnim čoveka, strpani u kontejnere ili u kuće sklone rušenju, neretko bez struje i vode.
„Mi smo u potrazi za boljim životom“, kaže Mahendra Sapkota iz prodavnice u Sao Teotoniju. Da bi kod kuće prehranili porodice, azijski radnici su mnogo toga da rizikuju i da mnogo otrpe: recimo da svoju sudbinu stave u ruke trgovaca ljudima koji će ih da prokrijumčare u Portugaliju, kao i činjenicu da je posao o kojem su maštali mnogo gori nego što su zamišljali.
Mahendra je u Portugaliju došao preko Danske pre četiri godine. Dugo je radio bez papira, dok nije dobio dozvolu za rad. „Takav je život, šta se tu može. Ali sada mi je dobro i ja sam srećan čovek.“
Začarani krug
Ali većina Azijaca u Alenteju nije. „Ima dana kada njih 50 i više dođe kod mene na konsultacije“, kaže socijalna radnica Guereiro. Ranije su donekle i uspevali da im isposluju željene papire, danas je to postalo mnogo teže. Portugalska vlada praktično je učinila nemogućom mogućnost dobijanja legalnog statusa. A njih je sve više, jer se poljoprivredna industrija u Alenteju sve više razvija. Portugaliji je, osim toga, izvoz u druge članice EU neophodan. Potrebne su joj devize. Ali bez jeftine radne snage iz Azije to ne ide. Radi se o začaranom krugu pred kojim vlasti zatvaraju oči.
Dokle god su poljoprivrednim preduzećima potrebni radnici, a Portugalci i građani EU ne žele da rade za minimalnu platu od 500 evra mesečno, Azijci će i dalje da dolaze, sigurna je Tanija Guereiro. Ono što njoj ostaje kao mogućnost jeste samo sprečavanje najgorih slučajeva eksploatacije. Socijalna radnica rezignirano zaključuje: „U zemljama iz kojih dolaze tim je ljudima još gore.“
To potvrdđuju i Mahendra Sapkota i njegovi prijatelji. Oni stoje pred malom prodavnicom koja je postala neka vrsta okupljališta Nepalaca u Sao Teotoniju i razgovaraju. Ljudi u Portugaliji su ljubazni, život dobar, a klima – skoro kao u Nepalu. „To je tako – za bolji život naših porodica moramo da se žrtvujemo“, kažu nam na rastanku. I uopšte ne razmišljaju o tome da time u stvari guraju portugalski ekonomski motor.