Kako je propala Viktorija i očerupana poljoprivreda
Da Viktorija nije prodavala poljoprivredno zmljište koje je kupovala i da je imala 20.000 hektara i da je radila kao gazda Kole ili Matijević, Mišković…, nikada ne bi propala. Ovako su se zeznuli i Kostić ih je pojeo. Ne žalimo Viktoriju ali ona je dokaz kako su pare iz poljoprivrede bile izvor tajkunskog bastijalnog bogaćenja i šta su to u Srbiji uspešni biznismeni i pobednici tranzicije.
Na početku tranzicije imali su malo, a sada tajkuni imaju sve. A sve je krenulo od njive i stiglo do bestraga, za seljake naravno.
Elem, Miodrag Kostić, čuveni gazda Kole, jedan od pobednika u igri koja se zove razaranje srpske ekonomije i agrara zvanično je preuzeo nekada konkurentsku Viktorija grupu i time samo povećao svoje poljoprivredno carstvo i Srbiju približio banana državama.
Sve to sada ne bi bilo više ni toliko važno da priča o MK i Viktoriji ne pokazuje i dokazuje kako je očerupana poljoprivreda i zašto tajkunima nije trebalo dozvoliti da stvaraju imperije i kupuju poljoprivredno zemljište. Ono para od zemlje i otkupa koje je trebalo da odu u džepove seljaka slilo se tajkunima i to nije problem lako dokazati. Pri tom nisu ključni krivci ni Kostić ni Babović ni Mišković ni Matijević već bagra koja je donela i tumačila zakone o privatizaciji Vlahović, Dinkić, Labus… Tajkuni su samo iskoristili ono što im je dozvoljeno, to jest otimačinu po zakonu. Bahato i beskrupolozno, ali propisi su propisi…
Viktorija je propala iz nekoliko razloga i to zbog preteranog zaduživanja, prevelike zavisnosti od politike i skupih grešaka u upravljanju. Gde im je bila glavna greška? Pa onda kada su počeli da prodaju poljoprivredne kombinate i oranice poput kikindske Kinđe… Prosto rečeno, propali su jer nisu kao Kostić, Matijević ili Mišković zgrtali milione na njivama i potom ih ulagali u sve i svašta. Probali su da se bave ozbiljno biznisom i to bez njiva, ali su pukli jer nisu mogli da se takmiče sa onima koji su orali desetine hiljada hektara i ostvarivali čist i siguran profit.
Viktorija je propala jer nije bila u stanju da vrati 260 milona evra dugova bankama. Veliki dug. Ali.. Da su imali 20.000 hektara kao Kostić verovatno ne bi imali tolike dugove niti bi propali.
Prosto. Da na 20.000 hektara ostvarite zaradu koju ostvaruje normalan ozbiljan vojvođanski paor, imali biste sigurnu zaradu od najmanje 400 evra po hektaru (samo arenda se plaća oko 200 evra po hektaru). Zarada kompanije je veća, ali da uzmemo paorsku računicu: 20.000 hektara po 400 evra je čist profit od 8.000.000 evra. 15 godina čist profit samo od zemlje bi bio 120 miliona evra. Toga se svega Viktorija odrekla i morala je da se zadužuje umesto da se finansira od vlastite zemlje. Krediti, visoke kamate, vrtlog dugova… Sve su to mogli izbeći. Nije neistina i ako kažemo da ne bi imali ni evra duga su imali ovih 120 miliona evra koje su sigurno zaradila ostala tajkunska družina. Čak bi i oni kao Kole mogli da drugima daju kredite iz vlastite banke.
Sve to samo zbog zemlje i nakaradne privatizacije. Ovde nam naravno nije žao propasti Viktorije već samo pokazuje da su sve te pare trebale ostati kod seljaka i u selima a ne da se slivaju tajkunima u džepove. Što bi sa 20.000 hektara profit od 8.000.000 evra godišnje išao Kostiću ili Babović, a ne seljacima. A vi sad izračunajte kolike su para sa oko 500.000 hektara državnih i tajkunskih njiva…
Ono što je sigurno zarada od poljoprivrede sliva se u ruke tajkuna a ne poljoprivrednika i tu je ključna prevara srpske privatizacije u agraru. Novac od poljoprivrednih preduzeća je ostajao u selima kroz plate zaposlenih seljana a sada ide tajkunima. Sigurna zarada je data Kostiću, Miškoviću, Matijeviću i sličnim majstorima a seljaci su ostavljeni da žive od pet-šest hektara…
Milijarde evra su se prelile i otišle u Ukrajinu, na Kipar, u Sloveniju, Crnu Goru, kamioni, avioni, aerodrome, hoteli… Sve je to u suštini uzeto od seljaka, a na zemlji je urađena prvobitna akumulacija kapitala na srpski način.
Kako je Viktorija nastala 2002. i kako se dočepala bečejskog Sojaproteina, uljare Mladost u Šidu, luke u Bačkoj Planki i inih kompanija je samo još jedna tužna priča naše privatizacije.
Milovan Lukić