Zabrane izvoza su pogrešni instrumenti za postizanje prehrambene sigurnosti
Pandemija kovid-19 izaziva pometnju na lokalnim tržištima hrane širom sveta, dok poslovni i politički lideri pokušavaju da smire napetosti. I Srbija je, poput brojnih zemalja, ove godine potegla za nepopularnim merama zabrane izvoza pojedinih poljoprivrednih proizvoda i namirnica, nemačka vlada uvela je rigorozne poteze koji su išli na štetu drugih članica EU, Rusija je prva spustila rampe za žitarice što je imalo posledice na globalnom tržištu…
Koliko su se sve te mere pokazale efikasnim i koliko su doprinele stabilnosti lokalnih tržišta? Naš sagovornik, agarni analitičar Vojislav Stanković smatra da su one “surovo sredstvo za rešavanje nestabilnosti na tržištu hrane”.
-U nestabilnim političkim i ekonomskim uslovima, žitarice su strateški najznačajniji proizvodi, posebno pšenica, kukuruz i pirinč i one su su strateški najbezbednija hraniva. Globalno tržište žitarica, posebno kukuruza i pšenice, ali sve više pirinča, važno je za zadovoljenje prehrambenih potreba milijarde ljudi širom sveta, posebno u Aziji, Bliskom Istoku i Africi – ukazuje on.
Ističući da su ovo sigurno neizvesna vremena, Stanković ocenjuje da je G20, neformalni forum kojeg čine 19 država i Evropska unija, odgovoran za ispunjavanje ogromnog dela ovih potreba. Kolektivno, njeni članovi su činili 81 odsto globalnog izvoza žitarica u 2017. godini. Nekoliko glavnih izvoznika članica G20, posebno Australija, Argentina i Kanada, izvoze blizu ili više od polovine svojih useva. Za ostale veće izvoznike koji su članovi G20-a, izvozni suficit je znatno manji, jer je njihov udeo u ukupnoj proizvodnji – u slučaju Indije, oko pet odsto.
Stanković u razgovoru za Agrosmart podseća da je Rusija, drugi najveći izvoznik žitarica na svetu, bila prva pokretačica – i do sada jedina članica G20 – koja je sprovela zabranu, u svom slučaju, izvoza prerađenih žitarica. Ubrzo nakon toga usledili su glavni izvoznici van G20 poput Kazahstana, Tajlanda i Kambodže. Vijetnam, treći najveći izvoznik pirinča u svetu, nije uveo zabranu izvoza, već je stavio moratorijum na nove izvozne ugovore, jer procenjuje domaće zalihe. Kambodža se 30. marta 2020. pridružila listi zemalja koje su najavile ograničenja izvoza određenih poljoprivrednih proizvoda, a koja je stupila na snagu 5. aprila, navodi Stanković i ocenjuje da je ovo posebno bolna odluka za zemlju koja je značajno uspela u izgradnji tržišnog udela pirinča.
-Logika koja stoji iza prelaska na protekcionizam je jednostavna: kako potrošači skladište proizvode, tako i tražnja i globalne cene rastu. U strahu od nestašice usled skladištenja, zemlje izvoznice hrane pribegavaju ograničenju izvoza kako bi obezbedile odgovarajuće domaće snabdevanje i zaštitile svoje potrošače od povećanja cena. Do neke mere su ove politike uspešne. Ali oni nameću niz velikih gubitaka, posebno domaćim proizvođačima, koji ni ne dobijaju tačne signale o tražnji, niti imaju koristi od većih cena na globalnom tržištu – kaže Stanković.
Ističe da u kratkom roku, takve politike smanjuju prihode poljoprivrednika i prihod od izvoza. Dugoročno narušavaju podsticaje za poljoprivrednike da ulažu u širenje proizvodnih kapaciteta, što je neophodno za povećanje ponude i snižavanje cena hrane.
-Štaviše, ova ograničenja su surovo sredstvo za rešavanje nestabilnosti u ponudi hrane. Za razliku od drugih mehanizama za sprečavanje nestašice hrane i rešavanje akutnih potreba, ograničenja izvoza funkcionišu kao subvencije za potrošače, pri čemu se socijalni benefiti nesrazmerno pripisuju relativno dobrostojećim domaćinstvima, a ne samo siromašnim – naglašava on.
Šta raditi da bi se sačuvala prehrambena sigurnost
Stankovič smatra da bi G20 trebalo da ukine izvozna ograničenja, sa potencijalnim izuzećem Indije, usamljenog, najvećeg izvoznika koji je član G20 sa velikom (u apsolutnom i relativnom smislu) nehranjenom populacijom.
Ukoliko se ova mera pokaže neizvodljivom, G20 bi po njemu mogao da pređe na usvajanje nekih odredbi najbolje prakse za konsultacije i koordinaciju politike, kako je sadržano u članu 26.2 Trans-pacifičkog partnerstva (TPP). Iako priznaju prava vlada da donesu ograničenja izvoza u cilju sprečavanja kritičnih nestašica, sporazum o TPP-u zahteva od zemalja izvoznica članica TPP-a da prethodno obaveštavaju i konsultuju se sa zemljama uvoznicama koje su članice TPP-a ako zabrane izvoza ostaju duže od 12 meseci. Prethodno obaveštavanje trebalo bi da usklađuje reakcije tržišta – na taj način obezbeđujući pozitivne prelive za zemlje koje nisu TPP-a u obliku manje nestabilnih tržišta – i zemljama koje uvoznici TPP-a daju vreme da potraže alternativne izvore snabdevanja. Ove konsultacije mogu se jednostavno proširiti šire sa zemljama uvoznicama preko Svetske trgovinske organizacije. To bi bilo daleko od „prve najbolje opcije“ potpunog ukidanja zabrana izvoza, kako je to već zahtevao izvještaj G20 o nestabilnosti cena hrane u 2011. (FAO i ostali 2011), ali bilo bi dobro sljedeće najbolji korak.
Osim toga, Stanković ističe da G20 trebalo da koordinira oko skupa najboljih praksi za obezbeđivanje adekvatnog domaćeg snabdevanja i to na ove načine: ograničavanjem kupovina od strane domaćih potrošača na maloprodajnim mestima, kao što su supermarketi i prodavnice; smanjenjem poreza na prehrambene žitarice; iskorištavanjem domaćih zaliha za hitne slučajeve kako bi se sprečilo formiranje spekulativnih povćanja cena…
Kako su Japanci oborili svetsku cenu pirinča
Stanković napominje i da bi G20 trebalo da se javno obaveže da će intervenisati ukoliko cene na globalnim tržištima počnu brzo rasti.
Te intervencije mogu imati dva glavna oblika, kaže on. Prvo, oslobađanje fizičkih zaliha – a u nekim slučajevima i samo najava namere za puštanjem – može pomoći smirivanju tržišta i sprečiti paničnu kupovinu.
On navodi primer turbulencije na tržištu pirinča 2008. godine. Naime, japanski član G20 najavio je tada da bi mogao da oslobodi kupovinu pirinča koji izvozi iz SAD. Sama najava pomogla je snižavanju cene za 14 odsto u toku jedne nedelje.
Drugo, zemlje članice G20 trebalo bi da se obavežu na sprovođenje virtuelnih rezervi žita, veli naš sagovornik. Baš kao što centralne banke često intervenišu na valutnim tržištima kako bi upravljale deviznim kursevima, zemlje članice G20 mogle bi se obavezati na intervenciju na fjučerskim tržištima putem progresivne kratke prodaje dok se cene ne stabilizuju. Iako su se države članice G20 obavezale da izbegavaju manipulaciju valutom, ova vrsta koordinirane tržišne intervencije mogla bi biti od velike pomoći u sprečavanju rast cena.
Gde je srpski izvoz
U bilansu razmene poljoprivrede i prehrambene industrije Srbije s inostranstvom u periodu januar-jun 2020. godine ostvarena je vrednost izvoza od 1.909,4 miliona dolara, što predstavlja rast od 9,1 odsto u odnosu na ostvarene rezultate u periodu januar-jun 2019. godine (iznosila je 1.750,6 miliona dolara), sa učešćem u ukupnom robnom izvozu od 22,1 odsto.
Istovremeno, vrednost uvoza u visini od 1.118,7 miliona dolara je sedam odsto veća od ostvarenog u periodu januar-jun 2019. godine (iznosila je 1.044,6 miliona dolara), sa učešćem u ukupnom robnom uvozu od 9,5 odsto.
Suficit u spoljnotrgovinskoj razmeni poljoprivredno-prehrambenih proizvoda u periodu januar-jun 2020. godini, beleži rast od 12 odsto, odnosno za 84,7 miliona dolara je veći u odnosu na posmatrani period januar-jun 2019. godine i iznosi 790,7 miliona, sa stopom pokrivenosti uvoza izvozom od 170,6 odsto.
Prošle godine, recimo, Srbija je izvezla poljoprivrednih proizvoda za 3,6 milijardi dolara a uvezla za dve milijarde. Sektor poljoprivrede u Srbiji godinama ostvaruje suficit – više ovih proizvoda izvozimo nego što uvozimo.
Ipak, taj podatak nije potvrda efikasnosti srpske poljoprivrede. Naime, kada govorimo o uvozu, odnosno suficitu koji ostižemo, valja imati na umu da u usled niske kupovne moći stanovništva Srbija uvozi malo skupih prehrambenih proizvoda – francuskih i italijanskih sireva, vina i suhomesnatih proizvoda i južnog voća. Da imamo potrošnju ovih proizvoda kakva je u razvijenijim evropskim državama, taj suficit u trgovini poljoprivrednim proizvodima sa svetom sigurno bi bio daleko manji.
S. Gluščević