banner-image
banner-image

Životna priča profesora tambure: Sada sam povrtar, kozar, proizvođač ulja

O spoju tambure i poljoprivrede, promeni životnih opredeljenja, o načinu organizacije rada na svom poljoprivrednom  gazdinstvu, kao i prednostima hladno ceđenih ulja za naše zdravlje, razgovarali smo sa Kikinđaninom čija životna priča odiše posebnom energijom koja nadahnjuje.   

Vladimir Krstonošić radio je sadamnaest godina kao nastavnik tambure u Osnovnoj muzičkoj školi „Slobodan Malbaški“ u Kikindi. Tokom svoje nastavničke karijere trudio se da decu zainteresuje za ovaj skrajnuti i pomalo zaboravljeni instrument budući da su ga deca najčešće birala kao alternativni instrument za slučaj da ne budu primljena na odsek za klavir ili gitaru. Suočenost sa gorkim saznanjem da današnja deca uglavnom ne znaju šta je tambura, dovela je u pitanje Vladimirov nastavnički poziv.

Vladimir Krstonošić zbog pandemije otvorio teška vrata poljoprivrede i već niže uspehe

– Još na samom početku radnog odnosa sam shvatio da taj posao nema perspektivu. Zato sam se okrenuo estradnom muziciranju kao osnovnom izvoru prihoda – kaže Vladimir.

Nakon što je proglašena pandemija i estradno muziciranje do daljnjeg prekinuto, ovaj kikindski muzičar suočio se sa novim izazovom.

– Intuicija mi je govorila da se to neće brzo završiti i da mi ne preostaje druga opcija osim da i ja sve snage usmerim na poljoprivredu, koja je i tokom rada u školi, uvek bila tu negde, čisto da imamo za sopstvene potrebe, namirnice u čiji sastav, kvalitet i poreklo nemamo sumnji. Imali smo svoje kozje mleko i sireve, konzumna jaja, sveže meso, voće i povrće. Naravno, u toj našoj proizvodnji pojavljivali su se povremeno i viškovi koje smo prvo prodavali svojim susedima. Kasnije se krug mušterija širio, proizvodnju smo postepeno povećavali i to je iz hobija lagano prerastalo u biznis kojim se u najvećoj meri bavila moja supruga Martina. Meni je to pored škole i estrade bilo samo da popunim eventualni višak slobodnog vremena. Uvek sam taj posao držao u rezervi – objašnjava Vladimir.

Ipak, nekadašnja rezervna opcija pretvorila se u primarnu, a u posao se uključila čitava porodica.

– Većinu poslova na gazdinstvu obavljamo moj otac Arkadije, supruga i ja, ali kada zatreba ispomoć tu su i moja majka Nada i sinovi, tinejdžeri Vlastimir i Bratislav. Dakle ima nas šestoro u kući, a u skorije vreme očekujemo da će nas biti i više. Zbog toga sada sinovi sve radije pripomažu svojoj majci – priča Vladimir.

U kozarstvu je ključ uspeha malo stado i finalni proizvod

Vladimir i njegova porodica su radije odabrali da imaju manji obim proizvodnje, a da na tržište plasiraju finalni proizvod, pre nego sirovo mleko na veliko.

– Već duže vreme brojno stanje našeg stada koza držimo na svega desetak, jer nam one daju taman potrebnu količinu mleka koje možemo da preradimo i prodamo krajnjem kupcu po maloprodajnim tržišnim cenama. Proširenje stada radi isporuke sirovog mleka mlekarama nikada nismo ni planirali. Moja supruga je još kao dete brinula o kozama, hranila ih i muzla. Ona sada već ima dugogodišnje iskustvo kako u uzgoju koza, tako i u pravljenju sireva od kozjeg mleka. Konkretno, u pitanju su mladi sir i kačkavalj, a od nedavno smo nabavili i drvenu kačicu sa stegom, tako da upravo ovladava i tehnologijom izrade zrelog sira iz kačice – ponosno ističe Vladimir.

Povrtarska proizvodnja na dva hektara

I dok su koze na gazdinstvu Krstonošić prisutne još od 2005. godine, povrtarska proizvodnja je nešto skorijeg datuma.

Ludaja, kako bi Banaćani bez nje

– U povrtarstvo u komercijalnom smislu smo se prvi put upustili pre nekih desetak godina kada smo zasnovali proizvodnju krompira na oko pola hektara i od tada se redovno uvode nove kulture kao što su uljana tikva, muskatna tikva, cvekla, industrijski i čeri paradajz, plavi i beli patlidžan, luk, tikvice… Trenutno imamo zasnovanu povrtarsku proizvodnju na oko dva hektara na otvorenom, a imamo i jedan mali plastenik koji nam služi pre svega za proizvodnju rasada – objašnjava nam Vladimir.

Proizvodnja hladno ceđenih ulja

Ipak, svoju specifičnost ovo gazdinstvo crpi iz proizvodnje hladno ceđenih ulja raznovrsnih uljarica a za početak ovog neobičnog posla od presudnog značaja bio je konkurs za dodelu sredstava raspisan od strane Grada Kikinde u pravo vreme i nabavka prese za hladno ceđenje ulja.

– O tome smo maštali već nekih desetak godina, jer smo hladno ceđena ulja koristili u ishrani i davno pre nego što smo počeli da ih proizvodimo. Upravo kada smo odlučili da kupimo presu po svaku cenu sopstvenim sredstvima i započnemo sa proizvodnjom hladno ceđenih ulja, pojavio se i konkurs gradskog sekretarijata za poljoprivredu u kome su se, između ostalih investicija, nudila sredstva i za nabavku opreme za hladno ceđenje uljarica. Ta sredstva su nam puno pomogla da odmah pokrenemo proizvodnju, jer da smo tu presu kupili u potpunosti sopstvenim sredstvima, pitanje je da li bismo mogli da se opremimo svim drugim stvarima neophodnim za pokretanje proizvodnje hladno ceđenih ulja. Presa sama po sebi ne znači ništa, ako nemate gde da čuvate i taložite sirovo ulje, a zatim pretačete i flaširate gotov proizvod – pojašnjava Vladimir.

U međuvremenu, proizvodnja hladno ceđenih ulja se razradila.

– Trenutno tržištu možemo da ponudimo hladno ceđena, jestiva ulja od: suncokreta, uljane repice, kikirikija, lana, maka i konoplje. Prva tri navedena ulja su opštenamenska, dok se laneno, makovo i konopljino hladno ceđeno ulje mogu koristiti samo kao salatna ulja ili za masažu i negu kože i kose. Ne smeju se koristiti za pečenje i prženje jer im je za razliku od prva tri, tačka dimljenja veoma niska – priča nam Vladimir.

Sve blagodeti hladno ceđenih ulja

Kako sam kaže, suncokretovo ulje je nešto na šta je naš narod navikao, ali za razliku od rafinisanog, njegovo ulje ima očuvan, jasno prepoznatljiv miris i ukus svežeg suncokreta, a pored mirisa i ukusa i sve druge hranljive materije (vitamine, aminokiseline, tanine, fosfolipide) kojih u rafinisanim uljima nema ili su prisutni u zanemarljivoj meri.

Oprema za preradu uljarica i industrijskog bilja nabavljena uz pomoć Grada

– Repičino ulje, naročito hladno ceđeno, je za naše ljude ipak egzotika. Ukus mu je rezak i pomalo sladunjav, a kupuju ga uglavnom stranci. Repičino ulje se poput maslinovog i kikirikijevog odlikuje visokim sadržajem zdravih mononezasićenih masnih kiselina. Ulje od kikirikija podnosi ubedljivo najviše temperature od svih naših ulja, a veoma je blagog i neutralnog ukusa. Obiluje vitaminima koji se rastvaraju u mastima (A, B1, B4, B2, B3, B5, B8, B9, D i E), a sadrži takođe i mnoštvo drugih korisnih hranljivih sastojaka kao što su aminokiseline, fosfolipidi, polifenoli, fitosteroli i betain. Hladno ceđeno, jestivo laneno ulje predstavlja najveći izvor omega 3 masnih kiselina među namirnicama biljnog porekla i zbog toga je nezamenjivo u ishrani osoba koje iz bilo kog razloga ne konzumiraju ribu. Ukus mu je slankasto-gorkast sa jednom blagom ribljom notom, a najbolje se uklapa uz grilovano ili bareno povrće – objašnjava Vladimir.

Ulje maka cenjeno u narodnoj medicini

Pored toga, Vladimir proizvodi makovo i konopljino ulja koja su bogata hranljivim i lekovitim sastojcima i zbog toga  veoma cenjena u narodnoj medicini.

– Makovo ulje je ubedljivo najukusnije salatno ulje što ga čini savršenim izborom za prelivanje voćnih salata i salata od svežeg povrća. Konopljino ulje sadrži bogat kompleks vitamina i polinezasićene masne kiseline omega 3 i omega 6 u savršenoj međusobnoj srazmeri – detaljno objašnjava Vladimir.

Što se tiče samog procesa prerade uljarica, Vladimir kaže da je to jednostavan proces.

– Potrebno je da se čista i suva sirovina uspe u koš prese i da se glava prese zagreje do nekih pedesetak Celzijusovih stepeni uz pomoć električnog grejača koji se isključuje odmah nakon pokretanja motora prese, kad poteče prvi mlaz ulja. Dalje se temperatura održava zahvaljujući trenju i pritisku. Sve u svemu, temperatura ulja prilikom hladnog ceđenja se kreće negde oko 40C i mora se redovno pratiti uz pomoć digitalnog, ubodnog termometara za hranu. Prema važećim pravilnicima, hladno ceđena ulja se ne smeju podvrgavati složenim hemijskim, termičkim i mehaničkim procesima rafinacije, moraju poticati od samo jedne sirovine, ne smeju se mešati sa drugim uljima niti im se sme bilo šta dodavati –  ističe Vladimir.

Bez brige za plasman proizvoda

Za plasman svojih proizvoda, Vladimir i porodica ne moraju da brinu, jer sve što proizvedu uspevaju da prodaju.

Laneno brašno

– Proizvode trenutno prodajemo sa kućnog praga i putem interneta, a snabdevamo i nekoliko maloprodajnih i ugostiteljskih objekata. Naši tipični potrošači su ljudi od 30 do 50 godina, visoko obrazovani i dobro situirani, sa visoko razvijenom ekološkom i zdravstvenom svešću, ali daleko od toga da nema izuzetaka. Živimo u vremenu kada gotovo svako ima kablovsku televiziju i pristup internetu, tako da nas više ne iznenađuje kada na naša vrata dođe osoba u devetoj deceniji života i traži, na primer, hladno ceđeno laneno ulje znajući tačno šta je to i za šta je korisno. Naši ljudi danas gledaju one specijalizovane televizijske kanale o kulinarstvu, tako da im i potrošački vidici sežu izvan granica takozvanih osnovnih životnih namirnica – kaže Vladimir.

Ovo gazdinstvo je dokaz da i bez razvijenog brenda prodaja može da bude dobra.

– Nemamo nikakav drugi brend osim suvoparnog naziva Poljoprivredno gazdinstvo Krstonošić Kikinda i ne planiramo da to promenimo, jer se trudimo da izgradimo imidž proizvođača od njive do trpeze, a ne nekakve fabrike ili zanatske radionice koja se bavi samo preradom – ističe naš sagovornik.

Selo može da bude dom vrednim i kreativnim ljudima

O životu na selu uopšte, kao i o promeni životnog puta Vladimir za kraj dodaje:

– Svima onima koji žele da napuste stresan, urbani način života i da dođu na selo ili u neki manji provincijski gradić, imam da poručim dve stvari: nije selo samo poljoprivreda, niti je poljoprivreda samo kukuruz, pšenica, krava, svinja i ovca. Za vredne i kreativne ima još mnogo alternativa.

Vladimir još uvek svira na tamburi, jer, kako kaže, ko jednom zavoli tamburu, teško da može da je tek tako jednog dana okači o klin. Ali, to više nije njegova osnovna delatnost. Nekada se poljoprivredom bavio u pauzi između estradnih nastupa, a sada svira tek onoliko, koliko može da uklopi sa poslovima u poljoprivredi.

Tijana Todorović
Autor fotografija: Martina Krstonošić /Poljoprivredno gazdinstvo Krstonošić Kikinda