Portal pametne poljoprivrede

U Padini, selu južnog Banata, vetar je oduvek bio stalni saputnik. Kaže se da se ovde vreme ne meri samo po godišnjim dobima, već i po udarima košave. Vekovima su ljudi naučili da žive s vetrovima – da ih „krote“ vetrozaštitnim pojasevima, kojih danas nema ni približno dovoljno, ali i da podnose trenutke kada donesu oluju ili odnesu zemlju i pesak sa oranica. Pre nekoliko godina, međutim, vetar je dobio novo ime. Na horizontu su izrasle turbine vetroparka Kovačica sa 38 i Pupin sa 16 generatora. Njihov dolazak doneo je prve promene koje su ljudi osetili u svakodnevnom životu. „Nekada je, čak i kad tokom vrelih letnjih nedelja dugo ne padne kiša, rosa hranila biljke. Sada se kapljice razbiju i nestanu, jer turbine razduvaju vlagu“, kaže Pavel Brezina, poljoprivrednik iz Padine, inženjer poljoprivrede i zagovornik regenerativnih metoda obrade.

Brezina podseća da im je projekat prvi put predstavljen oko 2012. godine – slično kao što se danas predstavlja novi vetropark. „Ideja investitora i te ‘zelene energije’ zvučala je ovako: parče zemlje daje se u zakup na 25 godina ili se proda i dobijemo određenu sumu novca. Obećali su nam atarske puteve – šljunčane, nasute. Zvučalo je dobro. Za to parče zemlje – otprilike pola jutra, oko 30 ari – mogli ste kupiti jutro, jutro i po, možda dva, prema lokaciji. Pretpostavljali smo da će putevi biti tvrdi i dobri i da neće uticati na naše prinose ni na zemlju. Delovalo je kao dobra investicija: damo komad zemlje, za to kupimo nešto više“, priseća se ovaj poljoprivrednik.

Na početku je u selu preovladavao osećaj da je reč o razumnom kompromisu – nečega se doduše mora odreći, ali se istovremeno dobija nazad u vidu bolje infrastrukture. Očekivanja su se, međutim, ubrzo sudarila sa realnošću gradnje.

„Onda je došla realizacija – otprilike 2015–2016. počela je izgradnja. Videli smo odstupanja od plana. Žalili smo se na rasipanje betona i veliko zagađenje okolnog zemljišta koje nije bilo predmet zakupa. Izgradnja je prouzrokovala veliku štetu, ali nam je sve kasnije nadoknađeno“, kaže Pavel Brezina.

Iako su finansijske naknade na kraju isplaćene, iskustvo je pokazalo da svaki zahvat u seoski ambijent donosi posledice koje se ne mogu izjednačiti samo novcem. Poljoprivrednici su počeli pažljivije da prate šta se događa sa samim tlom.

„Još jedna stvar: parcele pogođene vetroparkom sada imaju nižu cenu pri kupovini ili daljoj prodaji. To više nije ‘čista’ zemlja – nastaju ostrvca koja morate obilaziti, treba više vremena za suzbijanje korova i neželjenih biljaka.“

Poljoprivrednici iz Padine su posle prvih iskustava sa gradnjom počeli da primećuju i dugoročne promene. Više nije bilo reč samo o oštećenim parcelama ili putu do njiva, već o samoj zemlji, prinosu i svakodnevnom bavljenju poljoprivredom.

Kako su se promenili kvalitet zemljišta i proizvodnja?

Postepeno se pokazalo da uticaji vetroturbina nisu vezani samo za zemlju ili cenu parcela. Pogođena je i sama poljoprivredna delatnost – svakodnevni ritam rada na polju i način na koji biljke podnose periode suše.

„Utiče, svakako. Trebale su nam godine da shvatimo u kojoj meri i u kom periodu. Najlakše se bez instrumenata vidi da nastaju turbulencije i da rosa kraće traje. Leti, u vreme žetve pšenice, oko vetroturbina možemo početi da kosimo ranije, jer se tu rosa uopšte ne stvara ili brzo nestaje – a upravo taj gubitak znači manje vlage za biljke. U sušnim godinama uticaj je veći; u idealnim godinama sa dosta, dobro raspoređenih kiša manji, jer rosa tada nije presudna za opstanak biljaka. Ali kad je malo podzemne i padavinske vlage, rosa može biti dovoljna da biljka preživi krizni period”, kaže Brezina.

Kada vetar prođe kroz turbinu, strujanje vazduha se narušava, objašnjava Brezina. Nastaju manji vazdušni talasi i turbulencije koje zahvataju okolinu. Ti talasi bukvalno „razbijaju“ kapljice rose koje bi se inače uhvatile na listovima i stabljikama žitarica. Rosa se tako ili uopšte ne stvara, ili veoma brzo nestaje. Za ratarske kulture to znači gubitak dodatnog izvora vlage – sitne, ali često presudne pomoći u periodu suše.

Na slične pojave ukazuju i brojna međunarodna istraživanja. Nedavna studija sprovedena na severu Kine pokazala je da vetroparkovi povećavaju temperaturu površine tla i smanjuju njegovu vlažnost, što može imati neposredan uticaj na prinos i otpornost biljaka tokom vegetacione sezone. Druga analiza, objavljena u Hrvatskoj i usmerena na evropske primere vetroparkova, potvrđuje da prisustvo vetroparkova može dovesti do degradacije zemljišta, narušavanja njegove strukture i veće podložnosti eroziji – upravo do problema koje poljoprivrednici uočavaju i na sopstvenim parcelama.

Prema Brezini, turbine menjaju i ponašanje divljači. „Kad duva jači vetar, na granici košave, to se čuje. Nekim životinjama smeta, druge su se prilagodile. Vidimo manje krupne divljači, ostale su lisice i vrane. Srne su se, po meni, prilično razbežale – problem im je što slabije čuju predatora, pa se radije povuku dalje.“

Pašnjaka u okolini ima malo, većina je oranica, ali Brezina primećuje još jedan signal: „Manje je kišnih glista – one su indikator plodnosti. Osećaju mikrovibracije: kao kad poljoprivredne mašine koriste spravice koje se zabadaju u zemlju, vibriraju i razbijaju krtice – slično vibriraju i temelji turbina. Temelji generatora su duboki oko 7–8 metara, a šipovi idu do 20 metara u zemlji. Turbina prenosi vibracije u tlo. Verujem da je u krugu do 100 metara uticaj na mikroorganizme velik, u 200 manji, u 300 još manji. Voleli bismo da sprovedemo istraživanje kako bismo izmerili prečnik tog ‘kruga uticaja’. Ako nema glista i mikrobioloških procesa, ne stvara se humus, smanjuje se i biljni ostaci se ne razgrađuju – zemlja je onda manje plodna.“

Slična iskustva beleže i istraživači u inostranstvu. Upozoravaju da vetroparkovi mogu imati primetan uticaj na ekosisteme i biodiverzitet: narušavaju migracione rute i staništa, ptice i slepi miševi stradavaju u sudarima sa lopaticama, a buka negativno utiče na ponašanje divljih životinja. Dok se u morskim oblastima najviše govori o buci prilikom instalacije turbina i njenom uticaju na morske sisare, na kopnu se pokazuje da baš sitne promene u okruženju – vibracije ili stalni šum – menjaju ponašanje poljske divljači i sitnih organizama. U krajnjoj liniji, vetroparkovi ne utiču samo na ljude i poljoprivredu, već zadiru i u prirodno funkcionisanje čitavog pejzažnog ekosistema.

Ipak, ne može se poreći da vetroenergija donosi i nesporne prednosti. U poređenju s ugljem ili naftom, emituje znatno manje CO₂, troši minimalno vode i pomaže u smanjenju čestica prašine, koje spadaju među najveće pretnje po ljudsko zdravlje.

Putevi: plus koji se brzo „izdrma“

Pavel Brezina priznaje da je ipak došlo i ponešto pozitivno. „Obećavali su i izgradili tvrde (šljunčane) puteve – to je plus. Manje se blato unosi u selo. Ali se ne održavaju onoliko često koliko bismo želeli. Kad ih poravnaju, posle dva meseca opet su iskrzani. Najpre vozite kolima 70 km/h bez problema, a za dva meseca 30–40, traktor još sporije – na svakih 50–100 metara je rupa.“

I Daniel Petraš koji živi blizu vetroturbina kaže da su putevi jedino vidljivo poboljšanje, ali po njemu to ne nadoknađuje negativne strane: „Nije kao pre. Buka i sama prisutnost turbina osećaju se svakog dana. Najviše noću, utiče na san i na psihički mir.“

Ono što Daniel opisuje kao narušeni psihički mir potvrđuju i istraživanja. Međunarodne analize pokazuju da zvuk vetroturbina može narušiti noćni odmor – ljudi koji žive bliže njima češće prijavljuju poremećaje sna, razdražljivost i opštu nelagodu. Što je buka veća, problem je izraženiji.

Dalja istraživanja potvrđuju da čak i vrednosti buke koje se smatraju „prihvatljivim“ mogu prekidati san i smanjivati njegov kvalitet. Važna je i udaljenost kuća od turbina, oblik terena i to da li se primenjuju barijere i mere koje prigušuju buku.

Lekari pritom upozoravaju da dugotrajno narušen san nije samo neprijatnost, nego i rizik po zdravlje. Istraživanja medicine spavanja pokazuju da hronična buka i ponovljena buđenja mogu dovesti do povišenog krvnog pritiska, oslabljenog imuniteta, problema s koncentracijom i, u ozbiljnijim slučajevima, do većeg rizika od kardiovaskularnih oboljenja ili depresije.

Za sada, međutim, nije poznato da li su slične studije rađene baš u Padini ili njenoj okolini – iskustva meštana zato ostaju najvažniji signal da je ovo tema koju bi vredelo ozbiljno proučiti.

„Ovo što ima – dosta je. Dalje radije ne.“

Tim veći strah izaziva novi projekat koji se poslednjih godina priprema. Vetropark Samoš prvi put se u javnosti spominje početkom 2024, ali je tek leta 2025. došao do faze javnih rasprava i strateške procene uticaja na životnu sredinu. Prema nacrtu, reč je o do sada najvećoj vetroelektrani u Srbiji – čak 142 vetrogeneratora sa instaliranom snagom od 923 MW. Ako se ovaj i drugi projekti realizuju, u krugu od dvadesetak kilometara oko Padine moglo bi da stoji više od 200 turbina.

Prema Nacrtu plana područja posebne namene, vetropark se prostire na površini od 17.312,3 hektara najkvalitetnijeg poljoprivrednog zemljišta. Od toga sama „posebna zona“ – prostor za turbine, platforme i pristupne puteve – zauzeće 2.255,4 hektara. Nova vetroelektrana trebalo bi da stoji na obradivom zemljištu između osam sela: Kovačica, Padina, Seleuš, Ilandža, Novi Kozjak, Samoš, Putnikovo i Uzdin.

Na javnim prezentacijama i raspravama održanim u avgustu u Alibunaru i Novom Sadu, poljoprivrednici su posebno isticali dugotrajno narušavanje zemljišta.

„To se teško meri – treba dugo vreme. Kad smo se žalili, rekli su nam da se sve može vratiti u prvobitno stanje. Mislim da bi to išlo teško. Šljunčani putevi se ‘lako’ obrade, ali temelji ne: 6–7 metara dubok beton, prečnik 12–15 metara – to samo dinamitima. Teško se vraća nazad. A tu je i problem isušavanja i narušavanja kvaliteta zemljišta. Pored toga, postoje i ograničenja: u neposrednoj blizini turbina ne smemo da podižemo međuredne useve niti da pravimo vetrozaštitne pojaseve – a potrebni su nam. Ostale su vrane koje prave štetu; želeli bismo da se vrate i druge vrste ptica i divljači. Uopšte ima mnogo uslova koji su u direktnoj suprotnosti sa poljoprivredom“, objašnjava poljoprivrednik Pavel Brezina.

Advokatkinja Jelena Jonovska, koja zastupa udruženja poljoprivrednika iz Kovačice i Padine, opisuje tok javne rasprave kao formalan i za obične ljude teško dostupan. Po njenim rečima, javna prezentacija organizovana je samo u Alibunaru, iako veći deo područja vetroparka leži na teritoriji Kovačice.

Javni uvid u dokumentaciju objavljen je 22. jula, usred godišnjih odmora i žetve, i umesto zakonom propisanih 30 dana trajao je 29. Dokumenta su se, uz to, teško pronalazila na opštinskom sajtu, a nisu svi prilozi bili dostupni. Kada su do redа došle sednice komisije u Novom Sadu, vreme i mesto su promenjeni samo dan ranije – prvobitno su trebale da budu 27. avgusta u 15.00, a na kraju su održane već u 13.00 u prostorijama Pokrajinskog zavoda za zaštitu prirode.

„Tražila sam da se to unese u zapisnik – ali uopšte nije bilo jasno da se zapisnik vodi“, kaže Jonovska i dodaje da takav postupak protivreči pravilima učešća javnosti.

Jonovska ukazuje i na obim građe – oko 500 strana teksta i desetine mapa – i kratke rokove usred vrhunca poljoprivrednih radova. Po njenim rečima, komisija je čak različitim primedbama posvetila neravnopravnu pažnju, a na pitanja poljoprivrednika odgovarala je kratko ili izbegavajući suštinu. „Ne tražimo ništa izuzetno – samo da javnost ima fer mogućnost da razume planove, da se o njima izjasni i da se sve uredno dokumentuje“, kaže advokatkinja.

Prema rečima Pavla Brezine, za sada nije jasno da li će poljoprivrednici na svoje primedbe dobiti stvaran odgovor. „To ćemo videti. U Novom Sadu je bila reč o prostornom planu – ne sasvim o našoj oblasti. Naše primedbe pre spadaju na sekretarijat za poljoprivredu i za zaštitu životne sredine. Možda smo podneske poslali ‘pogrešnom’ sektoru, ali organi su dužni da ih proslede. Nadamo se da će stići tamo gde treba i da ćemo dobiti odgovor“, objašnjava.

Na pitanje kako bi se danas Udruženje poljoprivrednika Padina, čiji je predsednik, postavilo prema daljoj izgradnji turbina, Pavel Brezina ima jasan stav: „Iz naše perspektive, dovoljno je. Iskustvo govori da bismo radije da se ne nastavlja.“

Glasovima sa njiva pridružuju se i druga saznanja i bojazni. „Noć bez zujanja ne postoji. Zvuk ulazi u kuću, u glavu, u san“, opisuje Daniel Petraš. U dokumentaciji planova priznaje se da buka prelazi dozvoljenih 45 dB u blizini Kovačice i Padine.

Zvanični Izveštaj o strateškoj proceni uticaja Plana područja posebne namene za izgradnju vetroelektrane „Samoš“ na teritoriji opština Alibunar i Kovačica i sam priznaje prekoračenja. Prema normama, maksimalno dozvoljen nivo noćne buke je 45 dB(A). Proračuni su pokazali da upravo na granicama Padine i Kovačice buka turbina prelazi tu granicu, dok u drugim selima ostaje u okviru limita. Sličan rezultat dobijen je i prema međunarodno korišćenoj metodologiji: i tu je prekoračenje utvrđeno za Dobricu i Kovačicu, i to na obe visine gondole turbina (114 i 140 metara).

Zbog toga su projektanti morali da pomere neke turbine kako bi se smanjilo opterećenje bukom. Ipak, dokument ne rešava kumulativni efekat – ono što se dešava kada se spoje svi postojeći i planirani vetroparkovi u okolini.

Na rizike upozorava i ekološko udruženje Ekološko hnutie Padina (EKOP), koje je detaljno analiziralo dostupnu dokumentaciju i na javnoj raspravi u Novom Sadu iznelo 79 primedbi.

„Sama dokumentacija priznaje da buka vetroparka Samoš na granicama Padine i Kovačice prelazi dozvoljenih 45 dB(A). Zbog toga su tri vetrogeneratora pomerena, ali kumulativni efekti svih postojećih i planiranih vetroparkova u okolini uopšte nisu uzeti u obzir“, navode iz EKOP-a.

Dodaju da se buka uopšte ne razmatra sa stanovišta vibracija na divlje životinje – naročito na mikroorganizme, zemljišne vrste, sisare i ptice koje se orijentišu sluhom.

Sa poljoprivrednog stanovišta, EKOP upozorava na izostanak istraživanja dugoročnih posledica na zemljište.

„Nema podataka o promenama vlažnosti, temperature, o podzemnim insektima i bakterijama u zemlji – a sve to direktno utiče na održavanje humusa, glavnog pokazatelja plodnosti“, kažu lokalne ekološke aktivistkinje i aktivisti.

Upozoravaju i na to da je prema planu na 85% širokih puteva zabranjeno saditi vetrozaštitne pojaseve i drveće, koji bi mogli da ublaže eolsku eroziju. U ovom delu Banata vetar, prema EKOP-u, svake godine odnese 0,9–2 tone ornice po hektaru, što predstavlja ozbiljnu pretnju budućoj plodnosti.

Kome vetar donosi dobit?

Dok u Nemačkoj ili Danskoj kod vetroparkova direktno učestvuju i lokalne zajednice, u Srbiji takav model ne postoji. U Danskoj je podrška zajedničkom (komunitarnom) vlasništvu jedan od glavnih razloga zbog kojih je energija vetra postala uspešna i prihvatljiva i među stanovništvom. Zakon o obnovljivoj energiji iz 2009. obavezuje investitore da najmanje 20% akcija novog vetroprojekta ponude lokalnim stanovnicima. Ovaj pristup ima više efekata: ljudi postaju suvlasnici, imaju korist od dividendi i motivisaniji su da prihvate promene u svom okruženju, iako turbine donose buku ili vizuelno opterećenje.

Jedan od najpoznatijih primera je vetropark na moru Middelgrunden kod Kopenhagena – završen 2000. godine, sastoji se od 20 turbina i nastao je kao partnerstvo gradskog energetskog preduzeća i građanske zadruge. U projekat je ušlo više od 8.650 Danaca, koji su zajedno prikupili 23 miliona evra i dobili 50% udela. Ostatak je u vlasništvu gradskog preduzeća. Ovaj model se pokazao toliko uspešnim da su se u Danskoj postepeno proširile desetine drugih energetskih zadruga.

U Srbiji, međutim, sličan sistem komunitarnog vlasništva ne postoji – korist kratkoročno ima samo onaj ko proda zemlju, dok dugoročno ostaje degradirano zemljište i upitnici oko zdravlja stanovnika.

Za meštane, dakle, praktično ne postoji neposredna korist. Pavel Brezina to sažima kratko:

„Nemamo nikakvu direktnu korist. Struju plaćamo kao svi u Srbiji. Opština od toga ima neke prihode – poreze i slično – koji idu u budžet. Gde se rasporede, ne znamo tačno. Kompanije koje upravljaju vetroparkovima ponekad daju novac lokalnim poljoprivrednim i sportskim udruženjima ili za popravke puteva – bar nešto vrate kad već deluju na našoj teritoriji. Vide da postoje i negativni uticaji, pa pokušavaju nekako da se ‘oduže’. Ne mogu reći da ne daju – ali to su samo njihovi dobrovoljni gestovi. Prirodu ni zemlju to ne vraća u prvobitno stanje.“

Padina je danas na promaji – bukvalno i figurativno. S jedne strane stoje obećanja o zelenoj tranziciji i obnovljivim izvorima, s druge strane brige o zemlji bez humusa, o noćnom zujanju, o budućnosti sela. U dokumentima i javnim uvidima ne računa se sa zdravljem ljudi niti sa kumulativnim efektima na zemljište i biodiverzitet. Poljoprivrednici i aktivisti ponavljaju: nismo protiv vetra. Mi smo protiv toga da vetar odnese naš život.

Izvor: Storyteller