banner-image
banner-image

Na dobrom smo putu da od žitnice Evrope stvorimo pustinju

Cilj izgradnje DTD bio je da odvodi suvišne vode sa milion hektara i da navodnjava 500.000 hektara. Prvu funkciju je ispunjavao sve do 2005. godine. Drugu nije nikada jer se navodnajva tek 46.823 hektara

Branislav Gulan

Branislav Gulan

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, u Srbiji u 2018. godini navodnjavana su samo 46.823 hektara poljoprivrednih površina, što je za sedam odsto manje nego u 2017. godini. Slično je bilo i u 2019. godini kada je prema podaciam RZS, manje nego prethjdone godien navodnjavao 77 hektara.

Dakle, navodnjava se oko 1,4 obradivih površina, a u svetu je to čak 17 odsto! U Srbiji se navodnjavaju oranice i bašte (95,3 odsto) i one imaju najveći udeo u ukupno navodnjavanim površinama, a slede voćnjaci (sa 4,3 odsto) i ostale poljoprivredne površine (sa udelom od 0,4 odsto ). Navodnjavanjem je u 2018. godini ukupno zahvaćeno 54.540 kubnih metara vode, što je za 27,5 odsto  manje nego u 2017. godini. Najviše vode crpelo se iz vodotokova, 88,3 odsto, dok su preostale količine zahvaćene iz podzemnih voda, jezera, akumulacija i iz vodovodne mreže. Najzastupljeniji tip navodnjavanja bilo je orošavanje. Od ukupne površine orošavanjem se navodnjavalo 93,9 odsto  površine, kapanjem šest odsto, a površinski se navodnjavalo svega 0,1 odsto  njiva. Za novac koji samo u jednoj godini odnese suša, mogli bi se izgraditi sistemi za navodnjavanje.

Ako u narednih pola veka budemo zalivali plodne oranice, čiji kvalitet zemljišta stalno opada (sad u zemljištu imamo manje od tri odsto humusa), a ne bude prirodnog đubriva, od žitnice zemlje, po prinosima, stvorićemo pustinju. 

Da se u Srbiji ne koristi prirodno bogatstvo voda, ali ni ono što je čovek stvorio, najbolji dokaz je hidrosistem DTD, napominje on. To je danas najveća mrtva investicija u Evropi. Potrebno ga je oživeti kako bi njime plovili brodovi i zalivale se njive u Vojvodini, gde ima 1,7 miliona hektara oranica. Dakle, s obzirom da u Vojvodini ima 22.000 kilometara pod kanalskom mrežom, ako bi sa jedne i druge strane kanala obuhvatili po 100 metara, mogli bi da navodnjavamo 44.000 hektara.

Iako je Srbija sa Razvojnim fondom Abu Dabija još pre šest godina potpisala sporazum o kreditu od 100 miliona dolara, koji bi se iskoristio isključivo za razvoj sistema za navodnjavanje u našoj zemlji, očigledno da to još ne daje željene rezultate. Do proleća 2018. u prvoj fazi izgradnje sistema za navodnjavanje u Vojvodini završeno je osam projekata, plan je bio da cela ta faza bude gotova do kraja 2019. godine.

Prema podacima RZS i u 2019. godini nije bilo povećanja sistema za navodnjavanje u Srbiji, navodnvjane povšrien su smanjene za oko 77 hektara! A, kad nema vode, nema ni dve i tri žetve i manja je proizvodnja. Na 3,47 milion hektara u 2019. godini vrednost proizvodnje je bila ukupno oko 5,5 milijardi dolara. Njeno učešeće u BDP Srbije je nešto i veće od devet odsto. U proizvodnji stagniramo decenijama, pa je za poslednje tri decenije rast samo 0,45 odsto godišnje!

I navodnjavane površine su najniže u svetu! Rasta proizvodnje nema jer nema vode, ni prirodnog gnojiva. Da bi bilo prirodnog gnojiva u stajama Vojvodine mora biti najmanje 100.000 junadi!  Vrednost izvoza sirovina za proizvodnju hrane, odnosno, kako se to u Srbiji kaže, hrane u svet u 2019. godini, izvezeno je za 3,6 milijardi dolara, a uvezeno je nešto više od dve milijarde dolara. Suficit je bio nešto veći od 1,5 milijardi dolara. Cilj mora  biti da se izvoz poveća bar na 10 milijardi dolara godišnje. Kad, čekaće se još dugo, bar dok ovu privrednu granu vode ovakvi kreatori agroekonomske politike!

Propadanje hidrosistema

Ako je gazdovanje vodama jedno od osnovnih merila civilizacije, onda ne treba da čudi to što je bečkom dvoru 1791. godine bilo potrebno samo deset dana da odbori plan inženjera Jožefa Kiša o spajanju Dunava sa Tisom, kanalom dugim 100 kilometara. Kanal je trebalo da skrati vodeni put između te dve reke za 260 kilometara, a iznad svega „da ocedi“ plodnu bačku zemlju. Plan je dvoru upućen 12. decembra, a razmatran je i povoljno ocenjen 22. decembra iste godine. Kakva je to brzina bila, primećuje u knjizi „Vojvodina, propadanje jednog regiona“ autor Dragomir Jankov.

Kanal Dunav – Tisa –  Dunav, poznatiji kao Franc Jozefov ili Veliki bački kanal, počeo je da se gradi 1793. godine, a pušten je u rad 1802. godine. Tada je to bio najveći zahvat u Jugositočnoj Evropi, na kojem je 150 godina kasnije, 1947. godine, začeta ideja o premrežavanju čitave vojvođanske ravnice. Jer, Nikola Mirkov, idejni tvorac Hidrosistema Dunav –  Tisa – Dunav, shvatao je režim kao „živi organizam“ koem treba pristupiti celovito i sveobuhvatno.

Kanal DTD pušten je u rad 1977. godine. Kao jedan od najkompleksnijih vodoprivrednih objekata u Evropi. On danas obuhvata 960 kilometara kanalske mreže, 24 regulacionih  i pet sigurnosnih ustava, 16 prevodnica, šest velikih crpnih stanica i 84 mosta! U toku njegove izgradnje iskopano je 133 miliona kubika zemlje i ugrađeno pola milioan kubika betona. Procenjuje se da je u kanal uloženo ukupno milijardu dolara.  Cilj njegove izgradnje bio je da odvodi suvišne vode sa milion hetkara i da navodnjava 500.000 hektara. Prvu funkciju je ispunjavao sve do 2005. godine, a  navodnjava se tek 30.000 до 50.000 hektara.

Hidrosistem je do 1988. godine održavan i ispunjavao je svoju prvu ulogu (odvodnjavanja). Međutim, 1988. je bila ključna godina koja je izmenila lice vojvođanske vodoprivrede jer je ubrzo posle „jogurt revolucije“ došlo do decentralizаcije nadležnosti. Država je sve to preuzela na sebe, a nije bilo novca za održavanje i počela je erоzija. Za deceniju i po došlo je do zamuljenja koja sprečavaju protok vode i plovidbu. U tim kanalima danas ima oko 15 miliona kubika mulja koji treba očistiti.

Malo njima u sistemu za navodnjvanje

U Srbiji se u sistemu za navodnjavanje nalazi oko 120.000 hektara zemljišta, ali se voda za ratarstvo, povrtarstvo i voćarstvo koristi samo na 34.000 hektara. Najviše njiva se navodnjavaju u Bečeju, oko 5.000 hektara, Srbobranu 2.000 hektara, Futogu 1.000 hektara… Navodnjavanje koriste najviše povrtari na malim parcelama, ali je sve više sistema i u voćnjacima. U Srbiji je manje od tri odsto oranica obuhvaćeno navodnjavanjem. O tome, zbog čega ne ulaze u investicije za navodnjavanje, poljoprivrednici prvo ističu skupo pogonsko gorivo za pumpe i izuzev kod semenske robe druga proizvodnja ne pokriva ulog.

Poljoprivrednici tvrde da bez dovođenja električne energije do njiva upotreba vode u gajenju biljaka će biti i dalje simbolična. Velike oranice nisu daleko od kanala i reka i zbog toga imamo šansu da se izgrade veliki cevovodi kao glavna mreža, a da zainteresovani ratari ulažu u sekundarnu mrežu. To napredne zemlje imaju. Nama suša sve više ugrožava prinose. Ovakve investicije mogu biti i javni radovi. Ali, o tome sada niko ne vodi brigu, a zna se da bi navodnjavanjem duplirali prinose.