Srbija raspolaže sa oko 52 ara obradivog zemljišta po stanovniku, što je višestruko više nego Kina, Indija ili Japan. I pored toga, domaća poljoprivreda decenijama ne ostvaruje rezultate koje bi takav resurs morao da donese. Da li je problem u zemljištu, državnoj politici ili načinu na koji razvijamo agrar? I može li Srbija nešto da nauči od zemalja koje sa znatno manje prirodnih resursa ostvaruju bolje rezultate?

Piše: Branislav Gulan

Zemlja koju ne koristimo dovoljno

Malo je država u Evropi koje raspolažu prirodnim bogatstvom kakvo ima Srbija. Kada je reč o obradivom zemljištu, naša zemlja nalazi se među evropskim liderima po površini koja dolazi na jednog stanovnika. Uprkos tome, domaći agrar već decenijama ne koristi u potpunosti potencijal kojim raspolaže.

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku iz Popisa poljoprivrede 2023/2024. godine, Srbija ima 4.073.703 hektara raspoloživog poljoprivrednog zemljišta, od čega se koristi 3.257.100 hektara. Ta najveća „fabrika pod otvorenim nebom“ rascepkana je na čak 19 miliona parcela. U zemlji posluje 508.365 poljoprivrednih gazdinstava, od kojih je više od 506.000 porodičnih, dok se stočarstvom bavi 313.495 gazdinstava.

Sa oko 6,6 miliona stanovnika, svaki građanin Srbije „raspolaže“ sa približno 0,52 hektara, odnosno 52 ara obradivog zemljišta. To je gotovo tri puta više od svetskog proseka, koji iznosi oko 0,19 hektara po stanovniku.

Poređenja radi, Kina raspolaže sa svega osam do deset ari obradivog zemljišta po stanovniku, Indija sa 12 do 14 ari, dok Japan ima oko tri ara. Čak i razvijene evropske države, poput Velike Britanije i Holandije, imaju između osam i 15 ari obradivog zemljišta po stanovniku. Upravo zato Srbija, posmatrano kroz raspoložive prirodne resurse, ima izuzetnu razvojnu prednost.

Međutim, prirodni potencijal sam po sebi nije dovoljan. Zemljište može biti velika razvojna šansa, ali samo ukoliko postoji jasna i dugoročna strategija njegovog korišćenja. Upravo tu, smatra autor, počinje glavni problem domaće poljoprivrede.

Agrar koji nije ostvario očekivani razvoj

Uprkos značajnim prirodnim resursima, srpska poljoprivreda danas se suočava sa ozbiljnim strukturnim problemima. Autor smatra da je jedan od ključnih razloga neuspešna Strategija razvoja poljoprivrede za period od 2014. do 2024. godine.

Tom strategijom bilo je predviđeno da poljoprivreda ostvaruje godišnji rast od 9,1 odsto, odnosno oko 6,1 odsto u manje povoljnim godinama. Umesto toga, prema autorovoj oceni, prosečan godišnji rast iznosio je svega oko 0,17 odsto, odnosno tek oko 1,7 odsto tokom čitave decenije.

To je bila obmana naroda i vlasti, ocenjuje autor, smatrajući da je zbog pogrešno postavljenih razvojnih ciljeva Srbija izgubila deo prehrambenog i semenskog suvereniteta. Posledice su danas vidljive u gotovo svim granama agrara.

Prema raspoloživim podacima, Srbija danas ima manje od 700.000 grla goveda, oko 2,4 miliona svinja, 1,68 miliona ovaca i nešto više od 14,5 miliona komada živine. Autor zbog toga domaću poljoprivredu opisuje kao „teško bolestan organizam“, koji je decenijama pogrešno lečen, dok su u međuvremenu ugašene hiljade gazdinstava.

Prema njegovom mišljenju, problem nije samo u visini agrarnog budžeta. Iako za poljoprivredu ove godine izdvaja oko 7,2 odsto ukupnog budžeta Srbije, odnosno približno 150 milijardi dinara, autor smatra da ni taj novac neće doneti očekivane rezultate ukoliko se ne promeni način upravljanja razvojem agrara.

Zbog toga veliku pažnju posvećuje novom Predlogu strategije razvoja poljoprivrede i ruralnog razvoja Srbije za period od 2026. do 2034. godine, od kojeg očekuje da postavi temelje dugoročnog oporavka domaće poljoprivrede.

Šta Srbija mora da promeni

Ako novi strateški dokument zaista treba da označi prekretnicu u razvoju domaće poljoprivrede, onda, prema mišljenju autora, nije dovoljno menjati samo propise ili povećavati budžetska izdvajanja. Potrebna je promena razvojne filozofije i jasno određivanje prioriteta.

Jedan od njih svakako je obnova stočarstva, koje autor smatra temeljem stabilne i održive poljoprivredne proizvodnje. Bez snažnog stočnog fonda nema ni veće dodate vrednosti u agraru, niti ozbiljnijeg razvoja prehrambene industrije.

Prema njegovoj proceni, Srbija bi trebalo da raspolaže sa najmanje dva miliona grla goveda, između 5,5 i šest miliona svinja, oko 3,5 miliona ovaca, kao i znatno većim brojem živine i koka nosilja. Samo takva proizvodna struktura mogla bi da omogući veći izvoz, veću zaposlenost u ruralnim područjima i stabilniji razvoj domaće poljoprivrede.

Autor upozorava da je jednako ozbiljan problem i nepovoljna demografska slika srpskog sela. Prosečna starost nosilaca gazdinstava iznosi oko 60 godina, dok je tek svaki jedanaesti mlađi od 40 godina. Istovremeno, prosečno gazdinstvo raspolaže sa svega 6,4 hektara zemljišta, uz relativno mali stočni fond, što dodatno ograničava konkurentnost proizvodnje. Takva struktura, smatra autor, dugoročno nije održiva.

Potencijal postoji, ali ga treba pretvoriti u razvoj

Srbija, međutim, raspolaže resursima koji joj pružaju priliku da promeni sadašnji položaj. Autor smatra da je potrebno mnogo snažnije ulagati u znanje, inovacije i održivu proizvodnju. Savremena poljoprivreda više ne počiva samo na količini zemljišta, već na efikasnosti proizvodnje, primeni novih tehnologija i racionalnom korišćenju prirodnih resursa.

Značajan prostor za napredak vidi i u razvoju lokalnih tržišta, većem povezivanju proizvođača sa potrošačima, jačanju izvoza proizvoda sa dodatom vrednošću, unapređenju sistema navodnjavanja, obnovi zadrugarstva i razvoju agroturizma. Reč je o oblastima koje mogu doprineti većoj konkurentnosti domaće poljoprivrede i boljem ekonomskom položaju proizvođača.

Posebno naglašava značaj udruživanja proizvođača. Male porodične farme i gazdinstva, upozorava, teško mogu samostalno da odgovore zahtevima savremenog tržišta. Zadruge zato ne bi trebalo posmatrati kao relikt prošlosti, već kao jedan od načina da proizvođači smanje troškove, lakše investiraju u novu opremu i zajedno nastupe na tržištu.

Agrar mora postati razvojni prioritet

Autor podseća da je poljoprivreda jedan od retkih sektora koji Srbiji kontinuirano donosi suficit u spoljnotrgovinskoj razmeni. Uprkos tome, smatra da agrar još nije dobio mesto koje mu objektivno pripada u razvojnim politikama države.

Po njegovom mišljenju, poljoprivreda ne bi smela da bude tema samo u vreme protesta proizvođača, elementarnih nepogoda ili pregovora o subvencijama. Naprotiv, ona bi trebalo da bude jedna od ključnih razvojnih grana nacionalne ekonomije, sa jasno definisanim dugoročnim ciljevima i stabilnom politikom koja neće zavisiti od godišnjih budžetskih ciklusa.

Pogled ka iskustvima drugih

Ali čak ni izuzetni prirodni resursi nisu dovoljni ukoliko iza njih ne stoji dosledna državna politika. Zato autor smatra da Srbija ne bi trebalo da se zadovolji konstatacijom da ima više obradivog zemljišta po stanovniku od brojnih država, već da potraži primere uspešnih modela razvoja.

Jedan od njih vidi u Kini. Iako raspolaže višestruko manjim površinama obradivog zemljišta po stanovniku i suočava se sa ogromnim pritiskom da prehrani gotovo petinu svetske populacije, ta zemlja je poljoprivredu pretvorila u jedno od ključnih pitanja nacionalne strategije.

Upravo u tome autor vidi najvažniju pouku za Srbiju – prirodni potencijal predstavlja veliku prednost, ali samo onda kada ga prati jasna vizija razvoja, kontinuirana državna politika i spremnost da se ulaže u znanje, tehnologiju i proizvodnju.

Kina kao primer dugoročne agrarne strategije

Ako Srbija raspolaže prirodnim resursima kojima se malo koja evropska zemlja može pohvaliti, nameće se pitanje zašto ih ne koristi efikasnije. Odgovor, prema mišljenju autora, ne treba tražiti samo u veličini obradivih površina, već pre svega u načinu na koji država planira razvoj poljoprivrede.

Upravo zbog toga pogled usmerava ka Kini. Iako raspolaže višestruko manjim površinama obradivog zemljišta po stanovniku od Srbije, ta zemlja je uspela da poljoprivredu pretvori u jedan od stubova svog ukupnog razvoja. Autor smatra da Kina može biti važan primer ne zato što Srbija treba da preuzme njen model, već zato što pokazuje koliko dosledna državna politika može da promeni čitav jedan sektor.

Hrana kao pitanje nacionalne bezbednosti

Kina raspolaže sa svega oko devet odsto svetskog obradivog zemljišta, a istovremeno mora da prehrani gotovo petinu svetskog stanovništva. Uz to, na raspolaganju ima samo sedam odsto svetskih rezervi slatke vode, od kojih se najveći deo koristi upravo u poljoprivredi.

U takvim okolnostima proizvodnja hrane nije samo ekonomsko pitanje, već deo ukupne državne strategije. Upravo zbog toga, smatra autor, Kina poljoprivredu posmatra kao pitanje nacionalne bezbednosti, dugoročne stabilnosti i društvenog razvoja.

Razumevanje takvog pristupa nije moguće bez istorijskog iskustva. Glad koja je pogodila Kinu između 1959. i 1961. godine ostavila je dubok trag u kolektivnom sećanju. Milioni izgubljenih života postali su trajno upozorenje koliko pogrešne agrarne politike mogu biti skupe. Zato bezbednost hrane i danas predstavlja jedan od temelja kineske državne politike.

Spoj države, nauke i tržišta

Prekretnica u razvoju kineskog agrara dogodila se krajem sedamdesetih godina, kada su reforme Deng Sjaopinga omogućile proizvođačima veću ekonomsku samostalnost, ali uz jasno definisane razvojne ciljeve države. Tako je uspostavljen model u kojem tržište podstiče proizvodnju, dok država određuje strateški pravac razvoja.

Autor smatra da upravo ta kombinacija predstavlja jednu od najvećih prednosti kineskog modela. Dugoročne strategije ne menjaju se sa svakom političkom promenom, već se dosledno sprovode decenijama, uz stalna ulaganja u istraživanje, obrazovanje i nove tehnologije.

Tehnologija kao ključ konkurentnosti

Poslednjih petnaestak godina Kina je napravila snažan iskorak u primeni savremenih tehnologija u poljoprivredi. Veštačka inteligencija, robotika, precizna poljoprivreda, dronovi, vertikalne farme i hidroponski sistemi postali su sastavni deo proizvodnje hrane.

Autor navodi da kineski proizvođači koriste višestruko više dronova nego njihovi američki konkurenti, dok savremeni sistemi proizvodnje omogućavaju znatno veće prinose uz racionalniju potrošnju vode i radne snage. U pojedinim objektima stočarska proizvodnja organizovana je u višespratnim farmama, dok se u zatvorenim sistemima uzgoja povrća ostvaruju prinosi koji su do pre samo nekoliko godina delovali gotovo nezamislivo.

Međutim, autor naglašava da tehnologija sama po sebi nije cilj. Njena svrha jeste povećanje efikasnosti proizvodnje, očuvanje prirodnih resursa i jačanje konkurentnosti domaćih proizvođača na sve zahtevnijem svetskom tržištu.

Pouka za Srbiju

Autor ne zagovara preuzimanje kineskog modela u celini. Razlike između dve zemlje su prevelike, kako po broju stanovnika, tako i po ekonomskim i političkim okolnostima. Ono što Srbija može da preuzme jeste način razmišljanja.

Kina pokazuje da prirodni resursi nisu presudni ukoliko iza njih ne stoje dugoročna strategija, kontinuitet državne politike i stalno ulaganje u znanje. Upravo zato autor smatra da Srbija svoj agrarni potencijal može pretvoriti u razvojnu prednost samo ukoliko poljoprivredu bude posmatrala kao jednu od ključnih nacionalnih razvojnih politika, a ne kao oblast kojom se država intenzivnije bavi tek u vreme tržišnih poremećaja ili protesta proizvođača.

Drugim rečima, najveća prednost Srbije nije samo u 52 ara obradivog zemljišta po stanovniku. Njena najveća prednost može postati sposobnost da taj resurs iskoristi planski, odgovorno i dugoročno. Upravo u tome autor vidi osnovnu poruku kineskog iskustva.

Saradnja sa Kinom kao razvojna prilika

Iskustvo Kine, smatra autor, ne treba posmatrati samo kroz razvoj njene poljoprivrede, već i kroz način na koji država planira svoju ekonomsku budućnost. Upravo zbog toga saradnju Srbije i Kine vidi kao priliku da domaći agrar, ali i drugi privredni sektori, dobiju novi razvojni zamah.

Na značaj takvog partnerstva godinama su ukazivali brojni domaći stručnjaci. Među njima je i profesor dr Slobodan Unković, nekadašnji ambasador Jugoslavije u Pekingu, koji je isticao da je Kina, zbog svog ekonomskog, tehnološkog i geopolitičkog značaja, nezaobilazan partner savremenog sveta. Istovremeno je naglašavao da evropski put Srbije nije u suprotnosti sa razvojem odnosa sa Kinom, već da dve strane mogu biti komplementarne u oblastima trgovine, investicija, infrastrukture, obrazovanja i nauke.

Na sličan način o budućnosti kineskog razvoja razmišljala je i pokojna Borka Vučić. Autor podseća da je u razgovorima koje je sa njom vodio tokom godina često ukazivala na to da će Kina postati jedan od najznačajnijih ekonomskih centara sveta i da će zemlje koje na vreme izgrade partnerske odnose sa Pekingom imati značajnu razvojnu prednost. Današnji tokovi svetske ekonomije, smatra autor, potvrđuju takva razmišljanja.

Da saradnja Srbije i Kine poslednjih godina dobija novu dimenziju potvrđuju i konkretni institucionalni potezi. U Beogradu će biti otvoreno predstavništvo Kineskog saveta za promociju međunarodne trgovine (CHPIT), jedne od najvažnijih kineskih organizacija za međunarodnu ekonomsku saradnju, koje će pokrivati aktivnosti u čitavom regionu. Istovremeno je dogovoreno formiranje zajedničke radne grupe za organizaciju evropskog izdanja Kineskog međunarodnog sajma lanaca snabdevanja (CISCE), čije bi održavanje u Beogradu moglo da počne 2028. godine. Autor ove događaje vidi kao potvrdu da Srbija postaje sve značajnija tačka privrednog povezivanja Kine i Evrope.

Međutim, upozorava da nijedno međunarodno partnerstvo neće imati puni efekat ukoliko Srbija prethodno ne definiše sopstvene razvojne prioritete. Saradnja može da ubrza razvoj, ali ne može da zameni nacionalnu strategiju. Upravo zato ključ uspeha vidi u povezivanju domaćih resursa, nauke, tehnologije i međunarodnih partnerstava.

Najveći kapital koji Srbija već ima

Osnovna poruka ove analize nije da Srbija treba da postane Kina, niti da preuzme njen model razvoja. Naprotiv. Svaka zemlja mora da gradi sopstvenu razvojnu politiku u skladu sa svojim prirodnim resursima, ekonomskom snagom i društvenim okolnostima.

Ali Srbija već danas poseduje ono što mnoge države nemaju – izuzetno kvalitetno poljoprivredno zemljište. Sa oko 52 ara obradive zemlje po stanovniku nalazi se među zemljama sa najvećim agrarnim potencijalom u Evropi. Taj potencijal, međutim, neće sam od sebe postati razvojna prednost.

Autor smatra da će budućnost srpske poljoprivrede zavisiti od toga da li će država uspeti da uspostavi dugoročnu i doslednu agrarnu politiku, zasnovanu na znanju, investicijama, obnovi stočarstva, tehnološkom razvoju i većoj konkurentnosti domaćih proizvođača. Bez toga će, upozorava, i najveći prirodni resurs ostati nedovoljno iskorišćen.

Pitanje koje ostaje otvoreno

Srbija ne može promeniti veličinu svoje teritorije niti povećati količinu obradivog zemljišta koju poseduje. Ali može promeniti način na koji tim resursom upravlja.

U tome autor vidi najveći izazov, ali i najveću razvojnu šansu domaće poljoprivrede.

Ako država koja raspolaže sa svega nekoliko ari obradivog zemljišta po stanovniku može da postane jedna od vodećih svetskih sila u proizvodnji hrane i razvoju agrarnih tehnologija, onda se s pravom postavlja pitanje zbog čega Srbija, sa gotovo sedam puta više obradive zemlje po stanovniku, još uvek ne koristi svoj puni potencijal.

Odgovor na to pitanje, zaključuje autor, neće dati priroda. Daće ga ljudi, znanje i politika koju budu vodili.

Branislav Gulan
analitičar i publicista