Državna podrška poljoprivredi
Tri su glavna pravca delovanja svake države na sektor poljoprivrede – finansijski, institucionalni i zakonodavni. U opštoj javnosti a pogotovo među korisnicima – poljoprivrednim proizvođačima, bili oni fizička ili pravna lica – sinonim za državnu podršku poljoprivredi je budžet, tj. mere agrarnog budžeta namenjene korisnicima kroz različite forme podrške, kaže Miloš Milovanović, internacionalni konsultant Organizacije za hranu i poljoprivredu Ujedinjenih nacija (UN FAO) i koordinator FAO – EBRD projekata u Srbiji.
Prema njegovim rečima, nepravedno je zanemaren verovatno bitniji segment državne podrške, putem izgradnje institucija koje funkcionišu na korist unapređenja poljoprivredne proizvodnje ali i zakonodavnih rešenja koja uvažavaju specifičnosti poljoprivrednog sektora i kreiraju ambijent u funkciji njegovog razvoja.
Državna podrška jednako novac je prva (a često i jedina) misao za mnoge angažovane u poljoprivredi. Tada se najčešće diskutuje o tome kako Srbija malo izdvaja za poljoprivredu, kako “svi” finansiraju poljoprivredu neuporedivo više, kako Evropska unija, čiji pretendujemo da postanemo član, izdvaja pola svog budžeta za poljoprivredu i slično. Bez namere da o tome diskutujem, jer naravno da ima puno osnova za svako mišljenje, samo ću podsetiti na par stvari, ističe Milovanović. Prema važećem Zakonu o podsticajima u poljoprivredi i ruralnom razvoju, sredstva agrarnog budžeta opredeljena su na nivou od minimalno pet odsto nacionalnog budžeta, što nikako nije zanemariv iznos. Nije tačno da “svi” finansiraju ovaj sektor više, već zemlje to rade u skladu sa svojim mogućnostima ali i prioritetima u ekonomiji.
Konačno, da, EU izdvaja veliki deo svog budžeta za poljoprivredu, ali ne ukupnog, već centralnog, iz koga se finansiraju samo zajedničke EU politike (među kojima i poljoprivredna). Ukoliko bi se izdvajanja za poljoprivredu stavila u kontekst ukupnih budžetskih izdvajanja, onda je agrarni budžet daleko, daleko manji i kreće se na nivou od nekoliko procenata. Potpuno odvojeno pitanje je to što je u nominalnom iznosu tih nekoliko procenata daleko više nego izdvajanja Srbije, ali i to koliko su velike, čak ogromne potrebe poljoprivrede Srbije za novcem.
Takmičenje u subvencijama poljoprivredi sa visoko razvijenim zemljama, među kojima su neke najbogatije zemlje sveta, za Srbiju je unapred izgubljena utakmica. Konačno, i vreme je pokazalo da najsubvencionisanije poljoprivrede sveta nisu najkonkurentnije, vrlo često – naprotiv. Zašto bi onda naša zemlja, pored svih drugih prioriteta u prosveti, zdravstvu, infrastrukturi ili odbrani, ponavljala greške drugih?
Ipak, u situaciji kada je jasno da dovoljno novca za poljoprivredu nema i da će ga vrlo teško biti onoliko koliko nama treba, a još manje od onoga koliko oni koji se bave poljoprivredom očekuju, podjednako bitno je znati kako se trenutno raspoloživi novac troši. Štaviše, ovo pitanje je i bitnije, smatra Milovanović. Utrošak sredstava poreskih obveznika na mere koje ne daju rezultat je luksuz koji se ne sme dozvoliti. U tom smislu, od suštinske važnosti za poljoprivredu Srbije je svojevrsna rekonfiguracija agrarne politike i okretanje od mera direktnih plaćanja, čiji je efekat, ako ne veoma ograničen, onda u najmanju ruku jako upitan, ka merama investicione podrške poljoprivredi. Mikroinvesticije u poljoprivrednu proizvodnju, sa stimulativnim državnim učešćem po korisnika u iznosu od 50 do 70 odsto vrednosti investicije, jedino mogu pokrenuti preko potreban razvoj konkurentnosti domaće poljoprivrede.
Takođe, ove mere je potrebno učiniti dostupnim što većem broju korisnika i za svaku ekonomski smislenu aktivnost u ruralnim sredinama. Ograničena budžetska sredstva će u daleko većoj meri uticati na konkurentnost poljoprivrednika ukoliko su plasirana u nabavku opreme, izgradnju proizvođačkih kapaciteta, podizanje zasada, proširenje stada kvalitetnim grlima itd, nego ako su dodeljena u jednakom iznosu po hektaru svima, bez uvažavanja razlika između pojedinih proizvodnji, zaključuje Milovanović.