Portal pametne poljoprivrede

Dok se, dobrano uljuljani, pomalo osioni, a možda i suviše važni, komodamo u našoj bogomdanoj plodnoj ravnici, ne razmišljajući mnogo o bogatstvu koje imamo niti o tome šta bismo na ovoj raskošnoj zemlji sve mogli napraviti i dokle dogurati, oni koji ni pedalj plodnih njiva nemaju i kojima je svaka kap vode zlata vredna, preuzimaju kormilo evropske poljoprivrede. U prvi ešalon proizvođača i izvoznika voća i povrća probija se španska najjužnija pokrajina – Andaluzija, u kojoj je, da se ne poveruje ni onom što oči vide, na gotovo beživotnom zemljištu, u pustinjskim uslovima, nastalo more plastenika.

U regionu Almerije i Mursije, tamo gde je zemlja pusta, nema i zamukla, gde ni kap kiše ne padne po šest meseci, najveća je koncentracija plastenika u svetu. Samo ih u tom delu Andaluzije ih je postavljeno na 45.000 hektara. 

– Lako je vama, što god da bacite u zemlju nešto će vam nići – rečenica je koju su novinari iz Srbije, obilazeći andaluzijsko “more plastike” u organizaciji Ekonomskog odeljenja Ambasade Španije u Beogradu, često mogli čuti od sagovornika, španskih povrtara i voćara. – Mi na zemlju i vodu drugačije gledamo, čuvamo svaku kap i mislimo kako ćemo je iskoristiti. 

Boreći se sa surovom prirodom, ujedno grabeći ka novim tehnologijama i inovacijama u navodnjavanju i plasteničkoj proizvodnji, upravo je Almerija, u kojoj se u sezoni proizvede oko 3,5 miliona tona voća i povrća, od najsiromašnijeg evropskog regiona postala glavni proizvođač u celoj Evropi i jedan od najvećih izvoznika. U plastenicima almerijskih poljoprivrednika proizvode se dva, pa i tri ciklusa godišnje, kombinuju se jesenje i zimske kulture, poput paradajza i paprike, sa prolećnim – dinjom, lubenicom… Ovo područje poznato je i po proizvodnji limuna i mandarina na otvorenom polju, a berba je baš sad u toku. Kako smo mogli videti, zahvaljujući kontrolisanom navodnjavanju i prihrani, proizvođači su stigli do toga da s jednog stabla beru čak 400 kilograma limuna. Tajna uspeha andaluzijskih poljoprivrednika, opšti je utisak sa ovog studijskog putovanja, je u nekoliko stvari – pametno osmišljenoj nacionalnoj strategiji od koje se ne odstupa, saradnji poljoprivrednika sa naučno-istraživačkim instuticijama, inovacijama u navodnjavanju i proizvodnji i – udruživanju.

Na ovdašnjim univezitetima i institutima projektovani su najsavremeniji sistemi za navodnjavanje u svetu, od preciznog zalivanja zasada do mreže koja obezbeđuje navodnjavanje uz pomoć bežičnih uređaja, po zahtevu svake parcele.

– Naravno, ključ je u inovacijama u irigaciji i fertilizaciji, ali nije tu reč samo o navodnjavanju, već o celokupnom temeljno razrađenom i povezanom sistemu, od pravljenja akumulacijskih jezera, pumpnih stanica do rasprskivača, kompjuterski upravljanog i nadziranog sistema. Suština je u tome da se na zemljište koje je prethodno ispitano dovede doslovno do korena biljke upravo onoliko vode i hrane koliko je biljki potrebno za optimalni rast – objasnio nam je direktor u kompaniji “Hermisan” Huan Felipe Munjos Viskaino. 

“Hermisan” je jedan od vodećih španskih proizvođača opreme i sistema za navodnjavanje u plastenicima i na otvorenim poljima, a ukupno ove firme projektuju i prodaju svojih proizvoda za dve milijarde evra, što u Španiji, što u 70 drugih zemalja. Kako smo čuli od Huana, poenta je u tome da se upotrebom novih tehnologija potroši što manje vode, a ostvari što veći prinos, uz zaštitu životne sredine.

– Sve je prosto. Važno je poznavati biologiju biljke i karakteristike zemljišta i omogućiti precizne količine hrane i vode. Kiša ovde nije pala od maja, ali zapravo bi nam sad pomrsila konce jer bi poremetila ovaj kontrolisan sistem – kazao nam je Huan, dok smo obilazili plastenike i plantaže limuna u San Huanu, na samom jugu Španije, nadomak Alikantea.

Andalužani se za vodu dovijaju kako znaju i umeju pa koriste i kišnicu, i morsku, i podzemnu, a dovlače je i iz drugih delova Španije. Grade akumulaciona jezera pa onda iz njih vuku vodu, sve je automatizovano, a mozak sistema je u kompjuteru. Sve je izvodljivo i sve je isplativo, najviše zahvaljujući tome što su ovdašnji poljoprivrednici, što god da rade – udruženi. I u tome su Andalužani jedinstveni. Zajedno navodnjavaju voće i povrće, kao članovi udruženja korisnika sistema za zalivanje. Plaćaju pravo na korišenje vode iz akumulacionih jezera i ta je članarina za sve njih jednaka, a na to plate i drugi deo, u zavisnosti od potrošene vode, to jest hektara navodnjavanih površina. 

Velike koristi od članstva u lokalnoj zadruzi imaju braća Gaskez koji se bave proizvodnjom čeri paradajza na dva hektara pod plastenicima. Oni su nam rekli da su zadovoljni i da od ovog posla mogu lepo da žive. Kako i ne bi bili kada na dva hektara proizvedu oko 200 tona paradajza koji prodaju na veliko za 1,8 evra po kilogramu. Po tome bi njihovo ulaganje od 300.000 evra trebalo brzo da se isplati. 

Zadružni sistem za Španiju je izuzetno važan, predočio nam je u Madridu i zamenik direktora za razvoj i inovacije u Ministarstvu poljoprivrede Španije Klemente Mata Tapija. U ovoj zemlji je većina od bezmalo milion poljoprivrednih gazdinstava u nekoj od zadruga, najviše u voćarstvu. Da je udruživanje jedan od prioritetnih stubova strategije razvoja poljoprivrede u Španiji jasno je iz dve stvari – država pomaže zadrugarima tako što ih dobrim delom oslobađa plaćanja poreza, a iz evropske kase, odnosno programa koji je kombinacija FEDER (Evropski fond za regionalni razvoj) i lokalnih fondova, zadrugama je namenjeno 250 miliona evra za period od 2014. do 2020. godine.

Paradajz deset evra, maline sedam

Da je sreće i pameti i da su naši poljoprivrednici udruženi kao španski, verovatno bi uspeli da se domognu veletržnica poput jedne od najvećih u Evropi – madridske “Merkamadrid”. Ovaj savršeno organizovan grad u gradu prostire se na 220 hektara, u njemu radi 800 kompanija i 8.000 zaposlenih, a svakoga dana pazari 25.000 kupaca. Paradajz sorte “raf” iz plastenika u Almeriji na tezgama “Merkamadrida” premašuje osam evra po kilogramu, a dostiže i deset. Malina iz Ekstremadure, kako nam je rekao proizvođač Andres Alvares, košta 7,4 evra, dok kilogram borovnice ide i do 16 evra. I sva roba nađe kupca jer ova tržnica snabdeva hranom 12 miliona ljudi. Nažalost, srpske robe nema na ovim tezgama, a kako smo čuli od prodavaca, do “Merkamadrida” nekoć je dospevala naša šljiva koja se na španskim ostrvima prodavala po deset evra kilogram.

Andaluzijsko more plastike
Boreći se sa surovom prirodom, ujedno grabeći ka novim tehnologijama i inovacijama u navodnjavanju i plasteničkoj proizvodnji, upravo je Almerija, u kojoj se u sezoni proizvede oko 3,5 miliona tona voća i povrća, od najsiromašnijeg evropskog regiona postala glavni proizvođač u celoj Evropi i jedan od najvećih izvoznika.

Slađana Gluščević (Dnevnik)

{youtube}3HRFRdOWDUI{/youtube}