Portal pametne poljoprivrede

Ovčarska farma porodice Kalman na salašu u Vojvodi Zimonjiću kod Kanjiže broji preko 300 grla. Na istom poslu su otac i sin Jožef i Gabor Kalman, svekrva Magdolna i snajka Brigita. Gabor je odrastao na salašu koji se naslanja na veliki pašnjak Jaraš, ali od kada se oženio živi u zasebnom domaćinstvu o obližnjem selu Velebit.

U Velebitu Gabor ima zasebno registrovano poljoprivredno gazdinstvo u koje se izdvojio  ali kada su poslovi i obaveze u pitanju, nema pardona, zajednički se zasuču rukavi. Gabor svakodnevno dolazi na rodni salaš, pa od jutra do večeri odrađuje svoj deo posla.

Gabor je ispričao da praktično u Velebitu samo spava, a da je najveći deo dana na salašu u Vojvodi Zimonjiću.

Otac i sin Jožef i Gabor Kalman vele da im  je ovde dobro, jer su navikli na salašarski život i poslove. Naglašavaju da su tu rođeni i ne bi odavde nikud i nigde otišli, bez obzira što posla ima i za 25 sati dnevno! Zajednički trud oca i sina drži i unapređuje porodičnu salašarsku tradiciju razgranatu u dva poljoprivredna gazdinstva.

U paorluku uvek ima radnih mesta 

U paorsko salašarskim poslovima dobro se snalazi 30-godišnji Gabor, koji sa suprugom Brigitom u zasebnom gazdinstvu još obrađuju deset jutara svoje zemlje.

– Odlučili smo da živimo u obližnjem selu Velebit, a da radimo kod kuće i na salašu. Završio sam samo osnovnu školu i opredelio se za ostanak u poljoprivredi. Radno mesto nisam morao drugde tražiti, jer posla je u poljoprivredi posla oduvek bilo i biće – kaže Gabor.

Gabor i Brigita u svom gazdinstvu nemaju sopstveno stado ovaca, nego zajednički pripomažu u negovanju stada Gaborovih roditelja.

– Ipak, u Velebitu u našoj staji u tovu držimo četiri bika. Za početak to je sasvim dovoljno, a posle se nadam da ćemo broj povećavati, jer za to imamo uslova. Sve će zavisiti od toga kakva je računica. Posao je to koji treba raditi, a uvek se nadamo da će se isplatiti kombinacija ratarstva i stočarstva – uveren je Gabor Kalman.

Stado porodice Kalman je oduvek bilo na ispaši na pašnjaku Jaraš, tako da se ovčarstvo prenosi s kolena na koleno. Objašnjavaju da je iz praktičnih razloga stado podeljeno u dva čopora, da se jedan deo jagnji u jesen, a drugi u proleće, od početka marta pa dok potraje.

Orijentisali su se uglavnom na proizvodnju jagnjadi, pa ovce ne muzu već više od decenije, jer mleko nema ko da otkupljuje. Izuzetak je samo muža za sopstvene potrebe, jer kakvi bi ovčari bili ako na trepzi ne bi imali ovčijeg kiselog mleka i sira.  

Preskaču nakupce, Beograd najbolje tržište

Ovce iz stada porodice Kalman su umatičene već nekoliko godina, što prema Jožefovim rečima puno znači, posebno od kada su uvedeni podsticaji, tako da se za svako grlo dobije 7.000 dinara, što je itekako značajna pomoć ovčarima.

– Jaganjci završavaju u klanicama, a nešto ostavljamo za priplod, za obnovu i proširenje stada. Za priplodnu žensku jagnjad takođe dobijamo subvencije od države, a za jagnjad koju prodajemo klanicama dobijemo podsticaj od 2.000 dinara. Potražnje za jaganjcima je uglavnom uvek dobra, a i otkupna cena je solidna, samo da tako i ostane. Mi većinom sve isporučujemo klanicama iz Beograda, jer jagnjetina u prestonici je uvek tražena i na ceni, a samo ako se jagnjad proda klanici mogu da se dobiju podsticajna sredstva iz državne kase. Zbog toga ne vredi da jagnjad prodamo nakupcima – objašnjava Jožef Kalman.

U porodici Kalman domaćini napominju da u stadu uz ovce drže i nešto koza, što se pokazalo praktičnim u sezoni jagnjenja, kada je podmladak brojniji pa se prekobrojna umiljata jagnjad brzo privikne da se prehranjuju sisajući kozije mleko.

Porodica Kalman pored ovčarske farme drži krave muzare koje tokom sezone od proleća do jeseni idu na ispašu, pa koliko-toliko i one doprinose uspešnijem finanijskom bilansu. Na muži je desetak krava. Telad se prodaje, ali i po neko muško grlo se ostavlja za tov.

– Nama puno znači što stado ovaca i krave svakodnevno isterujemo na ispašu na Jaraš. To značajno pojeftinjuje proizvodnju i obezbeđuje rentabilnost u stočartsvu – ističe naš sagovornik.

Sa 30 hektara, koliko obrađuje u gazdinstvu na svom imenu Jožef Kalman, obezbeđuju se potrebe stočarstva u domaćinstvu, ali u zavisnosti kakva je godina, dešava se da ne bude ni dovoljno pa se mora dokupljivati.

Gabor nastoji da što veći deo posla zajednički odrađuje s ocem, jer smatraju da je lakše i praktičnije udruženim snagama, pošto se tako međusobno ispomažu i dopunjuju.

– Mladi se teško odlučuju za ostanak na salašima i selima. Svi hoće u grad ili odlaze u inostranstvo, ali ni tamo nema “hleba bez motike”. Treba radom obezbediti egzistenciju. Ja nisam ni pomislio na odlazak, čvrsto sam odlučio da ovde ostanem, a od posla ne bežim – naglašava Gabor Kalman.

Milorad Mitrović