Prihrana pčela u rano proleće
Favorizovanje šećernih izvora na štetu proteina verovatno je posledica utiska da su skupljene količine meda mnogo veće od količina peludi prikupljenih tokom aktivne sezone. Tome su doprineli i napisi o koristi zimnice od čistog šećera objavljivani više decenija. Nažalost, takve preporuke su štetile „zimskim“ pčelama jer su se iscrpljivale nepotrebnom preradom dodanog šećera. Takve pčele nisu bile u stanju da izdrže napore proletnjeg razvoja.
Zalihe nisu samo med i pelud iz košnica, nego i masnoproteinsko tkivo koje nakupe zimske pčele. To tkivo je nezamenljivo u proletnjem razvoju pčele, jer se koristi za prehranu prvog proletnjeg legla. Sedamdesetih godina prošlog veka na velikom broju košnica u bivšem Sovjetskom Savezu, utvrđeno je kako prezimljavanje na prirodnim zalihama rezultira manjim brojem pčela u proleće. No, te pčele su zdravije i odmornije od onih koje su prezimljavale na šećernim zalihama te ih ubrzo prestignu u razvoju. Nažalost, većina tekstova pisanih u korist šećerne prehrane, nadjačali su ove usamljene bljeskove i trebalo je proći mnogo vremena kako bi pčelari prestali s uobičajenom praksom zatrpavanja košnica šećerom.
Nadalje, zalihe nisu samo količine koje će biti potrebne za direktnu upotrebu. Pčelama zalihe i viškovi osiguravaju kvalitetnije hranjenje legla i slobodnije izletanje iz košnica. Naime, utvrđeno je da su pčele u košnicama sa samo 4,5 kg zaliha hranile svaku larvu s 2,1 g mleči, dok su one u čijim je košnicama bilo 12,6 kg zaliha, hranile svaku larvu sa 4,8 g mleči, što je imalo za posledicu 38% veću masu larve. Pored toga, veće količine zaliha (20-23%) osigurale su veći unos nektara (32-40%), jer su pčele izrazito ekonomična vrsta, pa s više zaliha u košnici mogu dozvoliti eventualan gubitak izletnica, koje će biti nadomeštene brojnijim leglom koje se može hraniti.
Ove činjenice pokazuju koliko su pčele u intenzivnoj proizvodnji uskraćene u odnosu na one koje su u pasivnom uzgoju. Naime, profesionalni pčelari, a pogotovo oni koji pčelinjake imaju na točkovima, prisiljeni su prinos svake paše izvrcati koliko više mogu, a posebno kada je reč o medovima koji mešanjem gube svoju sortnost (npr: bagrem-amorfa). Te pčele celu sezonu žive na minimumu zaliha i ne treba da iznenađuje njihova jesenja iscrpljenost i slab razvoj u proleće sledeće godine. Celogodišnja iscrpljenost stresno utiče na pčele i nedvojbeno vodi u gubitak imuniteta, pa se takvi pčelinjaci suočavaju s neretko i nerazjašnjenim gubicima.
Proteini su izvori esencijalnih aminokiselina, gradivnih elemenata svakog živog bića. Pored toga, proteini su izvori azota, fosfora i sumpora. Svim makro i mikro organizmima potrebne su ove osnovne gradivne tvari, pa tako i pčelama.
U prirodnoj pčelinjoj prehrani, proteini dolaze iz peludi čiju važnost najbolje ilustruju sledeći odnosi; za odgoj 10.000 larvi (1 kg pčela) potrebno je 0,128 kg meda i 1,089 kg peludi – dakle, 8,5 puta više. Za celu godinu pčelama je potrebno prosečno 18 kg peludi i za taj posao angažuju 25% skupljačica, dok 17% skuplja i pelud i nektar, a ostalih 58% skuplja samo nektar.
Kako bi se mlečne žlezde uopšte aktivirale, pčela treba da pojede peludi u količini od oko 10% svoje mase, ali ne bilo kakve, već one koja sadrži barem 20% proteina. Uz to, sastav peludi nije važan samo sa stanovišta koncentracije proteina, već i po zastupljenosti aminokiselina. Pčele ne mogne sintetizovati u telu 10 aminokiselina, te ih dobavljaju iz peludi. Stoga, svaka pelud nije iste hranljivosti. Tako su prema hranljivosti definišu četiri grupe – u prvoj se nalazi pelud voća, vrba, kukuruza, bele deteline, vreska, kestena, maka i trpuca, u drugoj pelud bresta, javora, maslačka, suncokreta i pamuka, u trećoj johe, leske i topole, a u četvrtoj pelud crnogorice.
Pčele u pasivnom uzgoju imaju prednost nad onima u profesionalnom i po pitanju sastava peludi u košarici koju pčela donese. Ovisno o sastavu biljaka, peludna košarica je raznovrsna, dok pčele na uniflornoj paši nemaju tu privilegiju, pa će sastav peludne košarice biti uglavnom određen glavnom pašom. Zbog monoflornosti peludi, može doći do nedostatka esencijalnih aminokiselina, naročito izoIeucina kojeg treba biti barem 4%. Taj poremećaj se naziva i lucernin proteinski stres, jer je u doba cvatnje lucerne nedostatak izoleucina vrlo izražen, a negativnom efektu doprinose i visoke temperature te obilan unos nektara, koji takođe iscrpljuje pčelu. Takav produženi stres može dovesti i do kolapsa pčelinje zajednice. Na našim prostorima, takav poremećaj može izazvati obilna paša bagrema, za vreme koje znatno opada unos peludi u odnosu na unos nektara. Ako vladaju vrućine i sparine, dolazi do znatnog gubitka proteina iz tela pčele, pogotovo kod onih u profesionalnom uzgoju, kada se košnice dovoze što bliže izvoru medenja.
Ove činjenice dovoljno ilustruju važnost proteinske prehrane za pčelu koja se pripremila i za izuzetno lošu situaciju kada u košnici potpuno nestane peludi. Tada pčele, zbog očuvanja larvi starijih od četiri dana, jedu mlađe leglo, pa mogu proizvesti minimalne količine mleči kako bi mogle hraniti ovo starije. Takve larve neće doživeti dugu starost i biti vrhunski aktivno sposobne, ali barem će preživeti do eventualnog sledećeg svežeg peluda iz prirode. Na ovaj način zajednica će barem preživeti, no to ne sme biti uobičajena situacija u bilo kojoj vrsti uzgoja, jer kanibalizam može uništiti i do 70% legla, što je neopisiv stres za pčelinju zajednicu! Zbog toga ekonomska vrednost i zdravstvena snaga pčela biva nepovratno izgubljena.
Kao i kod svih ostalih pčelinjih aktivnosti, u prehrani legla ne učestvuju sve pčele.
Optimalnu aktivnost mlečnih žlezda imaju mlade pčele stare osam dana, koje imaju najveću proteolitičku aktivnost i najlakše vare proteine iz peludi, ali i imaju najveću koncentraciju proteina u telu – one su prave „krave muzare“. Pčele starije od deset dana iskoriste samo manju količinu peludi za ishranu legla. Zato je optimalna starosna struktura pčela u košnici izrazito važna za uspešnu pčelinju zajednicu.
U rano proleće postoji trenutak kada nema mladih pčela, pa prvo leglo othranjuju avgustovske pčele s najvećom zalihom masnoproteinskog tkiva. Obzirom da se zna koliki se zahtevi postavljaju pred pčele hranilice, može se pretpostaviti koliko su ove generacije pčela presudne za dobar rani proletnji razvoj. One uglavnom ne mogu prerađivati pelud u mleč kojom bi hranile prvo leglo, već troše svoje masnoproteinsko tkivo, troše telo za dobrobit zajednice.
Ukoliko pčelar prema njima nema poštovanja i iscrpi ih kasnim dodacima šećernog sirupa, one neće biti u stanju nastaviti novi životni ciklus! Čak i ako prežive, doći će do poznatog proletnjeg zastoja – krajem marta ili početkom aprila dešava se da zimske pčele prerano uginu, a nema dovoljno mladih za nastavak razvoja, pa zajednica stagnira.
Na kraju zime svaka preživela pčelinja zajednica ima priliku da se razvije na prvom unosu hrane iz prirode. Međutim, nije svejedno koliko je zaliha preostalo. Naime, još uvek vrlo promenljivo vreme ne osigurava stalan dotok hrane iz prirode, pa se dobrim delom razvoj mora oslanjati na zalihe u košnici. Ukoliko su one ispod kritične, pčele će odgađati brzi razvoj legla. Takve pčele neće dostići potrebnu proizvodnu snagu. Ako su zalihe na kritičnoj granici, pčelar je tu da pomogne da se zajednica razvije. Ako ima zaliha napretek, pčelar može očekivati eksplozivan razvoj neovisno o vanjskim prilikama.
Pčelari koriste tri glavna načina podsticanja što ranijeg razvoja pčelinje zajednice.
Pčelama je najprihvatljivije otklapanje dela zaliha na krajnjim okvirima, no loša strana je uznemiravanje i moguće zahlađivanje legla.
Drugi način jeste dodavanje pogače, koji je pčelaru najprihvatljiviji, a pčele se najmanje uznemiruju. Međutim, kod ovakvog razvoja postoji nekoliko opasnosti o kojima ćemo još govoriti.
Treći način je prihrana malim količinama šećernog ili šećernoproteinskog sirupa, ali glavni nedostatak ovog pristupa je često zahlađenje i propadanje sirupa, čime se gubi na kontinuitetu.
Bez obzira na sastav pogača, zajednička karakteristika je iscrpljivanje pčela. Naime, šećer iz pogače pčele otapaju sekretima ždrelnih i mlečnih žlezda, što ih vrlo troši (masnoproteinsko tkivo) i skraćuje im životni vek. Taj postupak indirektno povećava žeđ, pa valja osigurati blizinu higijenskog pojila. Kako bi pčelama olakšali preradu pogače, šećer treba samleti u što je moguće sitnije čestice.
Nadalje, s prvim dodatkom pogače, pčele napuštaju svoju prirodnu poziciju i klupko napreduje prema njoj. Stoga je vrlo važno osigurati stalnu prisutnost pogače dok god su dani hladni, jer u suprotnom pčele neće moći dostići zalihe koje se nalaze ispod klupka.
S obzirom na pomenute probleme koje mogu uzrokovati pčelama, ne bih ih savetovao, osim za „premošćavanje“ nekoliko kišnih dana u toplijem delu proleća ili ukoliko u košnici postoje zaista velike zalihe peludi.
Med čini strukturu testa kremastijom, ali je i higroskopan, pa će ih pčele lakše otapaju.
Pored toga, med, ukoliko nije termički tretiran, donosi sa sobom biogene tvari, pa takve pogače pčele lakše prerađuju i manje ih iscrpljuju. Naravno, u slučaju postojanja spora bolesti legla, to je odličan način za njihovu distribuciju po pčelinjaku, pa predlažem oprez.
Praćenjem 30 pčelinjih zajednica tokom tri godine, utvrđeno je da šećero-medne pogače s dodatkom peludi leske povećavaju količinu legla za 77%, iako pelud leske nije visoko na lestvici hranljivosti. Ukoliko su u pogače pored peludi leske, dodani pivski kvasac i mleko, porast legla je bio za 100%.
Nadalje, pčele hranjene medno-peludnom smesom u telu su imale oko 52% proteina, dok su one hranjene samo šećernim sirupom imale samo 35% proteina.
Ovi rezultati pokazuju koliko je proteinima bogata hrana važna za kvalitetan prolećni razvoj pčele.
Hrana bogata proteinima vrlo je važna i za pčelinje zajednice koje boluju od proliva ili nozemoze.
Obzirom da dovoljne količine peludi ili fermentisane peludi – perge, nisu uvek lako dostupne, postoje zamene koje se mogu koristiti za pripremu pogača. Najčešće korišćen dodatak je pekarski ili pivski kvasac, koji pre sastavljanja sa šećerom treba termički inaktivirati. Tako će se sprečiti eventualna fermentacija šećera ukoliko dođe do prevelikog vlaženja pogače, a i proteini iz lizirane ćelije kvasca dospevaju u smesu pogače i tako bivaju lakše dostupni pčelama.
Istina, postoje i proizvođači koji predlažu umešavanje aktivnog kvasca, pa je na svakom pčelaru da odluči šta je najbolje za njegovo blago.
Pored kvasca, dobra peludna zamena može biti i termički obrađena soja, koja je vrlo bogata inače deficitarnom aminokiselinom izoleucinom, pa sa sojinim pogačama pčele dobro napreduju.
Pčelarski časopisi, knjige i internetske stranice sadrže mnogo različitih receptura za pripremu pogača kod kuće. Međutim, pokušaji uvođenja kiselinske hidrolize radi bolje topivosti su vrlo često imali pogubne posledice za pčele. Stoga predlažem, ukoliko se odlučite na kućnu proizvodnju pogača, da koristite proverene recepture, bez mnogo eksperimentisanja.
Pored svih dodataka, pčele najbolje napreduju na prirodnoj hrani, a prolećnom unosu sveže peludi nema premca. Ipak, valja raspraviti sve lošije ekološke uvete. Pelud zbog sastava jako dobro apsorbuje sve hemikalije koje se koriste u agro-tehnici i svake godine svedočimo indirektnom trovanju pčela. Saradnja između voćara i pčelara nikada nije bila važnija, jer nove tehnike mogu biti pogubne za pčele. Recimo, kako bi se na voćki u industrijskom uzgoju zadržali samo prvi „kraljevski“ cvetovi, oni koji dolaze nekoliko dana kasnije, u industrijskoj proizvodnji voća se špricaju sredstvima čime cvat postaje neplodan. Tako voćari provode redukciju rodnosti u cilju povećanja kvaliteta dobijenih plodova, ali šta se događa s pčelama koje skupe pelud sa cvetova koji su hemijski „kastrirani“ niko ne govori. Ipak, bez potpune oplodnje pčelom, rezultati će biti vrlo loši.
Spojevi na bazi imidakloprida (recimo Gaucho-Bayer) u Francuskoj su zabranjeni, a i u ostatku EU započet je proces prekida proizvodnje sredstava na bazi ovog spoja. Nažalost, sva ta saznanja su samo sitnica u odnosu na zagađivače kojima opterećujemo okolinu.
Ni pčelari nisu mnogo pažljiviji prema ovim korisnim insektima. Tako kompanija Pherotech proizvodi feromonski preparat Super Boost, identičan feromonu gladnog legla. Kada se pčele tretiraju ovim preparatom, hrane leglo kada ovo i nije gladno, pa se navodno dobijaju pčele koje su superiornije u svim aspektima nad prirodno hranjenim pčelama. Pitam se što se dogodi s pčelama kada ih jednog dana prestanu tretirati ovim preparatom? Da li će gladno leglo tražiti pomoć, a da ga hraniteljice ne osete?
Ova kopanija proizvodi i Fruit Boost – preparat identičan feromonu mandibularne žlezde matice. Kada se poprska po usevima, pčele se mnogo duže zadržavaju na njima (tražeći maticu), pa je oplodnja kvalitetnija, a prinosi voća su 10-38% veći. Šta se događa kada stvarna matica zatreba hranjenje ili čišćenje nije spomenuto – konačno, to su samo „naprave“ za neukroćenu utrku za zaradom zar ne?
Pčele su postojale 10-12 miliona godina pre čoveka i to treba da je osnova našeg poštovanja ovih bića, koja su dokazala da znaju preživeti velike prirodne promene.
Recimo, negde za vreme pliocena ili ranog pleistocena, rod Apis razvio je toplotnu homeostazu koja im je omogućila veću nezavisnost od uslova koji ih okružuju, gradeći gnezda u dupljama i šupljinama. Ova promena stvorila je sposobnost snalaženja u mraku. Na evolucijskoj pozornici, mi smo tek gosti u njihovom dvorištu, jer tragove modernog čoveka (Homo sapiens) nalazimo unazad 200.000 godina.
Dakle u rukama imamo žilava stvorenja i ako ih poslušamo, pokazaće nam kako i šta dalje – one znaju odgovor – u to sam uveren!