Portal pametne poljoprivrede

Tranzicioni proces i reformska orijentacija ka liberalnijim konceptima tržišnih uslova poslovanja, u sektoru poljoprivrede, postavljaju u stručnoj javnosti potrebu određivanja indikatora koji ukazuju na uspešnost procesa reformi. Negativni efekti reformskog procesa, se kratkoročno i srednjeročno ispoljavaju padom poljoprivredne proizvodnje, usled toga postoji dilema da li povećanje proizvodnje može biti prihvatljiv indikator uspešnih rezultata u reformskom procesu.

Dugoročno posmatrano rast poljoprivredne proizvodnje nije prihvatljiv indikator rezultata uspešnosti reformskog procesajel može biti ostvaren značajnijim budžetskim intervencijama-subvencioniranjem, većim administrativnim uplivom u politici cena (zajedno inputa i finalne proizvodnje) i brojnim trgovinskim restrikcijama, što je nedosledno sa započetim tržišnim konceptom reformi.

Prihvatljivija pojedinačna mera progresa reformskog procesa je rast produktivnosti-proizvodnje po jedinici inputa (kapitala, obradivog zemljišta, radna snaga i sirovine) korišćenih u proizvodnji. Osnovni način za realizaciju rasta poljoprivredne proizvodnje dosledno konceptu tržišne privrede je reformski proces i pozitivan razvoj na strani agregatne ponude. To se pre svega odnosi na razvojne mogućnosti: efikasnijih promena u poslovanju poljoprivrednog gazdinstva-farme u cilju postizanja veće produktivnosti, što mora biti istovremeno podržano brzim i energičnim razvojem trgovinskog sektora, javne infrastrukture i ostalih institucija koje imaju tržišni koncept organizovane poljoprivrede.

Poljoprivredno gazdinstvo može povećati produktivnost na tri načina: prvi, je putem oslobađanja od neproduktivnih inputa, posebno radne snage. Angažovana radna snaga u poljoprivredi je u osnovi dosta ‘’virtuelna’’ i neefikasno velika, u svim privredama, zemalja u tranziciji, i podaci ukazuju da je njen udeo u ukupnoj radnoj snazi mnogo veći od udela poljoprivrede u GDP. U većem broju zemalja, poljoprivredna radna snaga ima udeo između 15-30% u ukupnoj radnoj snazi ( u poređenju sa 2% u SAD i 5% u EU), dok je udeo poljoprivrede u GDP između 10-20%.

Transfer radne snage van poljoprivrede zahteva otvaranje novih radnih mesta, što u konceptu tranzicionih privreda, podrazumeva šire reformske zahvate u svim sektorima privrede, posebno u sektoru usluga, gde se na kratak rok mogu kreirati značajno velike mogućnosti za zaposlenje. Zapaženo je da šira i obuhvatnija liberalizacija u reformskom procesu je u pozitivnoj korelaciji i sa rastom produktivnosti u poljoprivredi, što na žalost nije slučaj u Srbiji. 

Drugi način, za povećanje produktivnosti na gazdinstvu-farmi, sastoji se u podizanju efikasnosti na manje produktivnim gazdinstvima. Podizanje tehničke efikasnosti, otklanjanjem nedostataka, koristeći iskustva iz prakse uspešnih gazdinstava je ostvarivo i u uslovima postojeće proizvodne tehnologije. Jedna od mogućnosti je i putem povećanja tzv. upotrebljive proizvodnje, smanjenjem žetvenih gubitaka u transportu, procesu skladištenja i prerade sistemski nasleđenih problema iz perioda pre reformi. 

Treći način, podizanja nivoa produktivnosti podrazumeva uvođenje novih tehnologija u procesu proizvodnje (tehnološke promene). Nove ‘’tehnologije’’ zahtevaju ne samo procese usavršavanja proizvodne tehnologije, već i promene u domenu organizovanja, rukovođenja i definisanja motivacionih faktora na gazdinstvu. Strane direktne investicije, paralelno sa savremenim tehnologijama i menadžmentom, mogu značajno doprineti procesu transfomacije ka tržišnom organizovanju poljoprivrede zemalja u tranziciji.

U teoriji i praksi je utvrđena korelaciona zavisnost između rasta GDP u zemljama u tranziciji i rasta poljoprivredne proizvodnje. Rast GDP ne može biti ostvaren samo kvantitativnim povećanjem poljoprivrednih inputa (uključujući i fizički kapital) raspoloživih na farmi, već i razvojem poljoprivrednih usluga i komercijalne infrastrukture koje su neophodne gazdinstvu radi smanjenja operacionih i transakcionih troškova. Uspeh i progres u procesu privrednih reformi zavistan je od rasta produktivnosti i povećanja poljoprivredne proizvodnje, kao posledice i to su ključni faktori unapređenja i dinamičnog razvoja poljoprivrednog sektora zemalja u tranziciji.

Poljoprivreda Srbije je u proces tranzicije ušla smanjenim obimonm i promenjenom proizvodnom strukturom, pre svega kapitalno intenzivnih proizvodnji: stočarstva i proizvodnje voća i povrća, jer su u prethodnom periodu izostale efikasne mere ekonomske politike. Nasleđeni i još nerešeni problemi iz prethodnog perioda doprinose da poljoprivredna proizvodnja već duži niz godina ostvaruje saporiji rast u odnosu na svoje objektivne proizvodne mogućnosti i značaj koji ima u ekonomskoj strukturi zemlje. Međutim, i pored pomenutih nepovoljnih okolnosti, poljoprivreda pokazuje svoju značajnu vitalnost. 

Na nezadovoljavajuća kretanja i efikasnost u poljoprivrednoj proizvodnji ukazuje stopa rasta neto poljoprivredne proizvodnje, koja je tokom proteklih petnaest godina prosečno iznosila 1,3%, a bruto vrednosti 1,5%, što su niže vrednosti u odnosu na period tokom 1980-ih. Optimalni model rasta računa sa prosečnom stopom rasta poljoprivrede od 3,5-4% tokom narednih deset godina. Imajući u vidu strukturu poljoprivredne proizvodnje Srbije, raspoložive resurse i dostignuti nivo produktivnosti, ocenjujemo da se promene moraju odvijati u pravcu rasta produktivnosti, stabilizacije prinosa i promene proizvodne strukture u biljnoj proizvodnji i dostizanja veće zastupljenosti stočarstva u vrednosti poljoprivredne proizvodnje.

Ostvareni rezultati u stočarskoj proizvodnji

Postojeći stočni fond, i pored nezadovoljavajućeg broja stoke u odnosu na raspoložive poljoprivredne površine, predstavlja značajan razvojni resurs, uz uslov da se sistematski i veoma intenzivno unapređuju genetske osobine stoke, kao i tehnologija i organizacija proizvodnje. Intenziviranje proizvodnje u stočarstvu i povećanje učešća ove delatnosti u strukturi ukupne poljoprivredne proizvodnje može se obezbediti podsticanjem izmene rasnog sastava stoke i povećanjem proizvodnje mesa i mleka po jedinici kapaciteta.

Razvoj stočarske proizvodnje na bazi raspoloživih agroekoloških potencijale, sa težištem na proizvodnju preživara, može pozitivno uticati na strukturne promene u poljoprivredi, a posebno u biljnoj proizvodnji, odnosno na prilagođavanje strukture odgovarajuće agroindustrijske proizvodnje (prerade mesa, mleka i kože). Razvoj ove grane u visokom stepenu uslovljen je mogućnostima plasmana na domaćem i stranom tržištu.

Stočarstvo je danas u Republici Srbiji, i pored izrazito povoljnih prirodnih uslova, u velikoj krizi. Broj stoke je u poslednjoj deceniji opadao po godišnjoj stopi od 2-3%, pala je proizvodnja mesa sa 600.000 t (90-tih godina) na 465.000 t danas, smanjena je potrošnja mesa sa 65 kilograma na oko 43,3 kilograma po stanovniku.

U 2016. godini ukupna vrednost realizovane stočarske proizvodnje u Srbiji procenjena je na 1.802 miliona USD, što predstavlja pad za 1,69% u odnosu 2015. godinu. 

Procenjene vrednosti stočarske proizvodnje po delatnostima u 2016. godini su:

o govedarstvo, 741 miliona USD, sa učešćem od 41,1% (u ukupno ostvarenoj vrednosti stočarske proizvodnje) i smanjenom proizvodnjom za 0,5% u odnosu na 2015, godinu;

o svinjarstvo, 650 miliona USD, sa učešćem od 36,1% i većom proizvodnjom za 4,5%;

o živinarstvo, 265 miliona USD, sa učešćem od 14,7 i smanjenom proizvodnjom za 4,6% u odnosu na 2015, godinu;

o ovčarstvo, 128 miliona USD, sa učešćem od 7,1% i padom proizvodnje za 14,6% u odnosu na 2015, godinu;

o pčelarstvo 18 miliona USD, sa učešćem od 1% i sa manjom proizvodnjom za 52,7%

Realizovane vrednost stočarske proizvodnje u centralnoj Srbiji u 2016. godini procenjena je na 1.274 miliona USD, sa udelo ove proizvodnje od 70,7% u ostvarenoj bruto vrednosti stočarske proizvodnje Srbije, odnosno sa udelom od 44 % u ostvarenoj bruto vrednosti stočarstva centralne Srbije. Procene ukazuju da je stočarska proizvodnja je u imala pad u 2016. godini od 3,2% u odnosu 2015. godinu. 

Procenjene vrednosti stočarske proizvodnje po delatnostima u 2016. godini su:

1. o govedarstvo, 576 miliona USD, sa učešćem od 45,2% (u ostvarenoj vrednosti stočarske proizvodnje centralne Srbije), odnosno sa udelom u govedarskoj proizvodnji Srbije od 77,7%; U 2016, godini ostvarena je manja proizvodnja za 0,355 u odnosu na prethodnu godinu;
2. o svinjarstvo, 413 miliona USD, sa učešćem od 32,5% (u ostvarenoj vrednosti stočarske proizvodnje centralne Srbije), odnosno sa udelom od 62,5% (u ostvarenoj vrednosti stočarske proizvodnje Srbije). U 2016, godini ostvarena je veća proizvodnja za 3,6% u odnosu na prethodnu godinu;
3. o živinarstvo, 161 milion USD, sa učešćem od 12,6% (u ostvarenoj vrednosti stočarske proizvodnje centralne Srbije), odnosno sa udelom od 60,8% (u ostvarenoj vrednosti živinarske proizvodnje Srbije), manjom proizvodnjom za 11% u odnosu na prethodnu godinu.
4. o ovčarstvo, 111 miliona USD, sa učešćem od 8,7% (u ostvarenoj vrednosti stočarske proizvodnje centralne Srbije), odnosno sa udelom od 86,7% (u ostvarenoj vrednosti ovčarske proizvodnje Srbije). Ova proizvodnja je je bila manja za 15,7% u odnosu na prethodnu godinu.
5.  
6. o pčelarstvo, 13 miliona USD, sa učešćem od 1% (u ostvarenoj vrednosti stočarske proizvodnje centralne Srbije), odnosno sa udelom od 72,2% (u ostvarenoj vrednosti pčelarske proizvodnje Srbije).Ova proizvodnja je u 2016. godini manja za proizvodnjom za 56,7%.
7.  
8. Realizovane vrednost stočarske proizvodnje u Vojvodini u 2016. godini procenjena je na 528 miliona USD, sa udelo ove proizvodnje od 29,9% u ostvarenoj bruto vrednosti stočarske proizvodnje Srbije, odnosno sa udelom od 21,6% u ostvarenoj bruto vrednosti poljoprivredne proizvodnje Vojvodine. Procene ukazuju da je stočarska proizvodnja je u imala rast u 2016. godini od 2,1% u odnosu 2015. godinu. 
9.  
10. Procenjene vrednosti stočarske proizvodnje po delatnostima u 2016. godini su:
11.  

o govedarstvo, 165 miliona USD, sa učešćem od 32,6% (u ostvarenoj vrednosti stočarske proizvodnje Vojvodine), odnosno sa udelom u govedarskoj proizvodnji Srbije od 22,3%; U 2016. godini ostvarena je manja proizvodnja od 1,2% u odnosu na prethodnu godinu;

o svinjarstvo, 237 miliona USD, sa učešćem od 43,4% (u ostvarenoj vrednosti stočarske proizvodnje Vojvodine), odnosno sa udelom od 36,5% (u ostvarenoj vrednosti ove proizvodnje u Srbiji). U 2016, godini ostvarena je veća proizvodnja za 6,8% u odnosu na prethodnu godinu;

o živinarstvo, 104 miliona USD, sa učešćem od 18,9% (u ostvarenoj vrednosti stočarske proizvodnje Vojvodine), odnosno sa udelom od 39,2% (u ostvarenoj vrednosti živinarske proizvodnje Srbije). Ova proizvodnja je veća za 7,2% u odnosu na prethodnu godinu;

o ovčarstvo, 17 miliona USD, sa učešćem od 3,7% (u ostvarenoj vrednosti stočarske proizvodnje Vojvodine), odnosno sa udelom od 13,3% (u ostvarenoj vrednosti ovčarske proizvodnje Srbije). Ova proizvodnja je vrednosno manja za 11,5% u odnosu na prethodnu godinu;

o pčelarstvo, 5 miliona USD, sa učešćem od 1,4% (u ostvarenoj vrednosti stočarske proizvodnje Vojvodine), odnosno sa udelom od 27,8% (u ostvarenoj vrednosti pčelarske proizvodnje Srbije).Ova proizvodnja je u 2016. godini manja za proizvodnjom za 37,5%.

1.  
2. Struktura stočarske proizvodnje Srbije u 2016. godini izračunata na osnovu procenjene vrednosti stočarske proizvodnje

1.  
2.  
3.  
4.  
5.  
6.  
7.  
8.  
9.  
10.  
11.  
12.  
13.  
14.  
15.  
16.  
17.  
18.  
19.  
20.  
21.  
22. (*) – centralna Srbija sa Beogradom
23. Izvor: Izračunato na osnovi Baze podataka RZS, pripremio Vojislav Stanković

1. Struktura stočarske proizvodnje Srbije u 2016. godini izračunata na osnovu procenjene vrednosti biljne proizvodnje

1.  
2.  
3.  
4.  
5.  
6.  
7.  
8.  
9.  
10.  
11.  
12.  
13.  
14.  
15.  
16.  
17.  
18.  
19. Levi grafikon se odnosi na centralnu Srbiju, a desni na Vojvodinu
20. (*) – centralna Srbija sa Beogradom
21. Izvor: Izračunato na osnovi Baze podataka RZS, pripremio Vojislav Stanković
22.  
23.  
24. Pravci razvoja i strukturne promene u stočarstvu
25.  
26. Uzroci prikazanih kretanja u stočarskoj proizvodnji su poznati, a oni su, pre svega, u činjenici narušenih pariteta cena, gubitka tržišta, nemogućnosti izvoza (sa izuzetkom junećeg i termički obrađenog svinjskog mesa), smanjene kupovne moći stanovništva, narušenog sistema finansiranja i podsticaja, nedovoljnih sredstava u agrarnom budžetu, dezintegracije u procesu proizvodnje na relaciji primarna proizvodnja i prerada (zbog loše obavljenog procesa privatizacije), neadekvatnog funkcionisanja robnih rezervi i drugo.
27.  
28. Osnovni pravci razvoja u stočarskoj proizvodnji, u narednom periodu treba da budu usmereni u eliminisanje bilansnog deficita pojedinih proizvoda životinjskog porekla, povećanju potrošnje po stanovniku i rastu izvoza. Za realizaciju tih ciljeva zahteva se bezbedan sistem zdravlja životinja, ispravnost i kvalitet namernica životinjskog porekla, adekvatna veterinarska kontrolu životinja namenjenih dobijanju mleka, mesa i jaja, sve u lancu od ishrane do indentifikacije životinja i na toj osnovi dugoročno, sistematsko podsticanje proizvodnje u stočarstvu, čime se može izmeniti struktura ukupne stočarske proizvodnje. Stočarski proizvodi imaju sve veće potencijalne mogućnosti za izvoz. 
29.  
30. Osavremenjavanjem tehnologije ukupne govedarske proizvodnje, poboljšanjem genetskih osobina goveda, unapređenjem mlečnih tipova goveda, odnosno mesnih tipova, poboljšanjem uslova ishrane, boljim korišćenjem pašnjaka, većim udelom kvalitetne kabaste stočne hrane u ishrani, kao nege i zdravstvene zaštite.
31.  
32. Ekonomskim podsticajima prilagođenim dužini biološkog ciklusa i brzini obrta kapitala i na toj osnovi povećanjem završne telesne mase utovljenih goveda (480-550 kg), procenjuje se da u narednih 5-7 godina proizvodnja goveđeg mesa može biti povećana za na oko 150 hiljada tona (370 hiljada utovljenih grla), a do 2030. godine na oko 180 hiljada tona (720 hiljada grla). Na toj osnovi, goveđe meso, naročito visoko kvalitetno juneće meso (baby beef) može ponovo postati jedan od vodećih izvoznih proizvoda na dosadašnjim i noviim tržištima.
33.  
34. Procenjuje se da će se prosečna mlečnost krava (uz povećanje postojećeg broja i izmenom rasnog sastava) povećati na oko 4.000 litara, a u tim uslovima ukupna proizvodnja sirovog mleka može dostići 1,920 milijardi litara. Pored toga, očekuje se proizvodnja od oko 200 miliona litara ovčijeg i kozijeg mleka. Ukupna proizvodnja mleka od oko 2, 1 milijarde litara, zadovoljila bi ukupne potrebe domaćeg tržišta (svežeg mleka i mlečnih prerađevina), a značajan deo mleka bi se mogao izvoziti u vidu prerađevina i autentičnih proizvoda visokog kvaliteta (beli sirevi, kajmak, kačkavalj). 
35.  
36. Proizvodnja svinjskog mesa, povećanjem proizvodnje mesa po krmači i smanjenjem udela prasadi u ukupnom broju zaklanih svinja, mogla bi se povećati sa 278.000 tona u 2016. godini na 320.000 tona u 2025. godini i 390.000 tona u 2030. godini (oko 4.870 hiljada grla tovljenika), uz dalje poboljšanje genetskih osobina i odgovarajuću kvalitetnu ishranu, što zahteva potpuno obezbeđivanje zrnaste i najvećeg dela proteinske stočne hrane iz domaćih izvora. Ocenjeni obim proizvodnje bi zadovoljio potrebe domaćeg tržišta i omogućio izvoz, posebno prerađevina visokog kvaliteta (šunka, kulen i drugo).
37.  
38. Proizvodnja ovčijeg mesa, povećanjem broja grla i poboljšanjem genetskih osobina ovaca i posebno poboljšanjem uslova ishrane i nege, mogla bi dostići oko 45.000 tona (30.000 tona u 2025.), pri čemu bi jagnjeće meso bilo dominantno.
39.  
40. U živinarstvu, gde je veoma brz transfer savremene tehnologije, zaokruživanjem ciklusa proizvodnje (dedovska jata, roditeljska jata, brojleri) povećanjem proizvodnje mesa na oko 120.000 tona i jaja na oko 2,70 milijardi komada, mogu se osigurati potrebe domaćeg tržišta.
41.  
42. Ukupna proizvodnja osnovnih vrsta mesa mogla bi u 2025. godini dostići oko 635 hiljada tona, a sa mesom divljači, konjskim mesom, ribom i iznutricama oko 850 hiljada tona. To bi zadovoljilo ukupnu tražnju domaćeg tržišta, odnosno potrošnju mesa od oko 63-67 kilogramu po stanovniku i omogućilo godišnji izvoz oko 100-135 hiljada tona mesa i prerađevina.
43.  
44.  
45.