Da li su GMO otrov sa odloženim dejstvom?
Sa namerom da se utiče na poboljšanje kvaliteta života ljudi, mnoge oblasti kao što su medicina, veterina, farmacija, poljoprivreda, šumarstvo, industrija i zaštita životne sredine, doprinele su ekspanziji molekularne biotehnologije i genetičkog inženjerstva.
Rastući broj stanovništva na Zemlji, nametnuo je problem nedostatka hrane na planeti, pa se genetičko inženjerstvo pojavilo između ostalog i kao rešenje u poljoprivredi. Za hranu koja bi se dobijala na ovaj način se smatralo da će obezbediti proizvodnju kultura koje će dati veću hranljivu vrednost, veće prinose, kao i posebne osobine, kao što su otpornost na sušu, biljne bolesti, insekte, pesticide itd.
Stotinama godina su farmeri, baštovani i stočari pravili selekciju biljaka i životinja, kako bi preneli željene osobine. Ako bi u okviru sistematski istorodnih, jedna biljka imala veći plod, a druga bolji koren i stabljiku, ukrštali bi ih da dobiju biljku koja ima poželjnije karakteristike. Prvi primeri su kalemljenje i hibridizacija (diktirano direktno ukrštanje biljaka sa različitim osobinama).
Pod genetički modifikovanim organizmima (GMO) podrazumevaju se oni, kojima je genski sastav izmenjen na način koji se nikada ne bi desio u prirodi bilo klasičnim razmnožavanjem, ili prirodnom rekombinacijom postojećih gena vrste, pa čak ni mutacijom. Jednostavno rečeno, genetički inženjering u laboratorijama, pod posebnim uslovima i biohemijskim metodama, koji nisu moguće u prirodi omogućava kombinovanje gena potpuno različitih živih organizama. Međutim, u naučnim krugovima, ali i široj domaćoj i svetskoj javnosti, sve je više sumnje, ali i jasnih stavova, koji kažu „NE” genetički modifikovanim organizmima. I pored lobiranja od strane multinacionalnih biotehnoloških koncerna, nauka za to ima svakim danom sve više argumenata.
U transgenoj tehnologiji jedan željeni gen, ili deo željenog gena nekog organizma iseca se restrikcionim enzimom (“makaze“ ), koji se zatim umeće na željeno mesto naslednog materijala drugog organizma. Na ovaj način, ali isključivo u laboratorijskim uslovima postalo je moguće ubacivanje gena ili dela gena nekog virusa, bakterije, biljke, životinje ili u drugi živi organizam bilo koje vrste. Osobine takvog organizma naizgled su poznate, jer je rekombinovanje gena rađeno u cilju postizanja određenih osobina. Međutim, osobine ipak često ne budu ni blizu željenih, jer promena gena prouzrokuje, ne samo drugačiju produkciju proteina, već i njegovu inaktivaciju ili razliku od originala.
Na tom fonu potpuna je nepoznanica kakve će zapravo posledice po ljudsku populaciju imati ishrana GM kulturama. U svetu je rađen veći broj istraživanja i studija od kojih je, činjenica je, većina osporavana iz raznoraznih, opravdanih ili neopravdanih razloga. Ali rezeltati tih studija, bez obzira da li su naučno potpuno prihvaćeni, upozoravaju upravo na neke posledice uočene na eksperimentalnim miševima i pacovima. Iako su ove laboratorijske životinje izuzetno osetljive na bolesti, one ipak mogu da posluže kao indikatori nekih manifestacija kod drugih životinja, pa i kod čoveka.
Ono što se takođe često prećutkuje, ili vešto izbegava u razjašnjavanju gajenja GM kultura, a važno je sa ekološkog aspekta, jeste opstanak, ili čak uništavanje postojećeg biodiverziteta, stvaranje monokultura i uništavanje organski proizvedenih vrsta. Te realne opasnosti kriju se u procesima oprašivanja, jer polenov prah GM kultura ne ostaje samo na parceli na kojoj je zasejan.
I sad, kakva bi trebalo da budu istraživanja procene sigurnosti transgene hrane? Istraživači bi trebalo da identifikuju tip i količinu svih proteina pre i nakon modifikacije; trebalo bi da analiziraju prisustvo dodatih molekula na novom proteinu na svim delovima biljke i u svim fazama rasta; da uporede oblik dodatog proteina u GM biljci sa prirodnim oblikom; trebalo bi da provere celu strukturu DNK kako bi utvrdili da li je proces umetanja gena promenio neki niz; trebalo bi da ustanove eventualno prisustvo novih virusa, analiziraju alergenost, toksičnost, otpornost na antibiotike, sprovedu nutricionistička istraživanja itd. Do sada ni u jednom jedinom istraživanju nisu određene potencijalne opasnosti od transgena, kao ni od fragmenata gena ili preraspoređene DNK na ovaj sveobuhvatni način.
Prema važećoj zakonskoj regulativi u Srbiji je zabranjena i proizvodnja i promet GMO. Međutim, nezvanično se, do 2020, najavljuje uvođenje dozvole prometa uz jasno obeležavanje, ali ne i proizvodnja GM kultura. Naime, članstvo u Svetskoj trgovinskoj organizaciji i promena zakona o GMO, uslov su za poglavlje 30 – Ekonomski odnosi sa inostranstvom. Nije pri tome samo reč o novim tržištima koja su rezervisana samo za članice, nego i o stabilnosti uslova privređivanja, zaštiti od nelegalnih ekonomskih mera drugih zemalja i dodatnom privlačenju stranih investitora.
Ipak, javnosti u Srbiji je u visokom procentu protiv bilo kakvog upliva GMO-a u oblasti ishrane. Stoga bi državi morala biti od presudne važnosti zdravstvena bezbednost hrane i zdravlje stanovništva, pre nego ekonomski momenti ulaska u STO. Nijedan ekonomski benefit nije vredan rizika ukoliko postoji i najmanja sumnja u bezbednost takve hrane. Svaka druga odluka bila bi “igranje ruskog ruleta“. Samo što bi “metak” bio ispaljen sada a pogodio naše potomke …