Portal pametne poljoprivrede

Srpskoj poljoprivredi neophodna je agrarna reforma ili nam sledi potpuni krah poljoprivrede zasnovane na poljoprivrednim gazdinstvima.

Tajkuni moraju biti zamoljeni da državi prodaju njive po ceni po kojoj su ih kupili ili će im pak u suprotnom poreskom politikom one postati toliko skupe za održavanje da će morati da zamole državu da oranice uzme besplatno. Kako su njive dobili tako treba i da ih izgube.

Fabrike, prerađivačka industrija ili bilo koje preduzeće ne sme se baviti primarnom poljoprivredom već samo preradom. Nemci mogu da kupuju povrće u Srbiji ali ne smeju da ga proizvode u Gospođincima. Arapi mogu prerađivati šta god žele ali ne smeju sejati i brati ništa. Takođe, niko u Srbiji ne bi smeo da obrađuje više od 200 hektara, ni tajkuni ni paori. Niko.

Ovo nije komunizam već ekonomska politika. Što je najvažnije, agrarnu reformu je moguće sprovesti. Englezi su posle Drugog svetskog rata uradili nešto slično i to poreskom politikom i politikom nasleđivanja.

Na stranu to što su tajkuni do njiva došli protivustavno i što Vlahović, Labus i Dinkić nisu na robiji zbog pljačkaške privatizacije i protivustavnog omogućavanja Kostiću, Miškoviću, Matijeviću i silnim drugim biznismenima da kupljene njive uknjiže kao svoje vlasništvo. Vučić je samo nastavio taj bezobrazluk i unapredio besmisao prodajući poljoprivredna preduzeća tako što je strancima dozvoljavao da kupe samo njive, a zgrade i mašine prodavao posebno.

Tržište je slobodno, ali industrijom treba da se bave industrijalci, a poljoprivredom seljaci-poljoprivrednici. Sve ostalo nema smisla. Cilj poljoprivrede nije da se bogate tajkuni već da poljoprivrednici mogu od nje da žive. Tako je u Danskoj pa tako mora da bude u Srbiji.

Uljare, sojare, šećerane nek ostanu tajkunima ali sirovine za preradu oni moraju kupovati od poljoprivrednika a ne sami od sebe.

Oni koji su nam pričali bajke kako stranci i tajkuni neće odneti njive sa sobom pokazali su da su potpuni diletanti, a praksa potvrđuje svu pogubnost ulaska  sumnjivih bogataša i ratnih profitera  u srpsku poljoprivredu, to jest u poljoprivredno zemljište.

Veliki zemljišni kompleksi će dospeti potpuno u ruke stranaca. Arapi, Irci, Amerikanci, Nemci kupuju oranice gde stignu. Kiparska firma MK Grupa drži srpsku poljoprivredu u šaci. Miodrag Kostić je juče Srbin, danas Kipranin, sutra, Ukrajinac i Crnogorac, prekosutra Slovenac, a kome će u ruke otići srce srpske ekonomije i poljoprivrede sam bog zna.

Kostić je  preuzimajući Viktorija grupu stvorio pravu imperiju. Kostićevu kompaniju „MK grupa” čine četrdesetak preduzeća međusobno povezanih koje posluje u 70 opština u Srbiji. Obrađuje 30.000 hektara oranica u Srbiji i ujedno je najveći domaći izvoznik žitarica. Prihod koji ostvaruje u segmentu agrara je preko 600 miliona evra. Od 2015. godine, proširila je poslovanje i na Sloveniju, Hrvatsku i Crnu Goru.

Ovaj vrbaski biznismen između ostalog ima tri šećerane u Vrbasu, Kovačici i Pećincima koje posluju u sastavu kompanije “Sunoko” i koje rade, a ima i one koje je kupio pa zatvorio poput Bača, Sente… Ima i svojevremeno najpoznatiju jugoslovensku mesno-prerađivačku industriju “Karneks”, vlasnik je deset poljoprivrednih preduzeća, poslednje što je pazario bio je PIK Bečej, vlasnik je velikih skladišta (Žito Bačka), vlasnik je i AIK banke, zastupao je multinacionalne kompanije poput Monsanta… Bere jabuke, gaji grožđe… U poslednjih desetak godina okrenuo se i ka turizmu kupujući hotele, pa osim poslednjeg  u Novom Sadu “Šeraton” ima i tri na Kopaoniku “Grand”, “Anđela” i “Konaci” hotel “88 rums” u Beogradu …

Kupovinom “Viktorija grupe” Kostić je dodao  u vlasništvo   “Sojaprotein”, uljaru “Mladost” u Šidu, Veterinarski zavod u Subotici…

Koji to poljoprivrednici mogu konkurisati gazdi Kostiću? Koji je smisao svega toga?

Nažalost, to što će eventualno stranci kupiti 500.000 hektara najboljih njiva i nije najgora stvar, već to što Srbija postaje banana država. Stranci će držati industriju, a tajkuni poljoprivredu.

Nužna je agrarna reforma i tu nema spora.

Na kratke staze, veliki investitori povećaju proizvodnju ali se tu i zakucaju. Ako tajkun ima 20.000 hektara, on će vrlo brzo možda i duplirati prinose soje, suncokreta… Na primer, podići će prinose kukuruza sa pet na 15 tona po hektaru za dve tri godine, ali posle par sezona napredak će biti minimalan ili ga neće ni biti. I zato će narednih 27 godina proizvodnja biti 15 tona po hektaru. I da hoće, teško mogu više. Imaće i dve žetve godišnje… Pa šta je tu loše?

Pa loše je to što nama treba rast svih 30 godina, a tajkuni i investitori će 30 godina proizvoditi jedno te isto jer će zarađivati  kako god okrenete. Čak i da ne povećaju triput proizvodnju, oni će svakako zgrtati novce.

Onaj ko obrađuje 20.000 hektara neka po hektaru ima samo 100 evra profita – to mu je godišnja zarada od dva miliona evra, a to su lepe pare. Onaj ko ima 10 hektara i zaradi 100 evra taj može da crkne, a ne da živi od poljoprivrede.

Zato oni mali moraju da budu produktivniji i to ne samo tako što će povećavati proizvodnju, već sto će gajiti konkurentnije useve, a ne soju, suncokret, kukuruz, pšenicu ili šećernu repu.

U utakmici milion seljaka protiv desetak bahatih tajkuna država navija za tajkune pa nije teško naslutiti ko će pobediti. Zato sve treba vratiti na početak, ako želimo novi početak za srpsku poljoprivredu.

Ako ne, onda u redu.

Milovan Lukić