banner-image
banner-image

U svinjarstvu mali propadaju, veliki rastu

Izuzetno je nepovoljna situacija u svinjarstvu, zbog toga što su veoma niske otkupne cene tovljenika i prasadi.
Kilogram žive vage tovljenika otkupljivači i nakupci plaćaju 120 do 130 dinara, a cena prasadi je 150 do 160 dinara. I dok su cene tovnih svinja i prasadi katastrofalno niske, žitarice i stočna hrana su poskupeli, proizvođači trpe gubitke.

Predsednik Udruženja svinjara opštine Bačka Topola Čaba Mikuška predočava, u razgovoru za Dnevnik, da imajući u vidu sadašnje cene stočne hrane realna cena za kilogram žive vage tovljenika bi bila 160 do 170 dinara, a za prasad 230 do 250 dinara, da bi računica bila pozitivna.

Sadašnje otkupne cene ne mogu da pokriju ulaganja pa proizvođači beleže gubitke, a Mikuška ukazuje da mnogi mali proizvođači su odustali od svinjarstva, kako od tova svinja tako i od uzgoja prasadi. Međutim, za razliku od malih koji odustaju i prazne obore, veliki farmeri napreduju i pojačavaju svoje zapate, bar ovde na severu Bačke.

– Sve bi bilo u redu ako bi udruženja mogla da organizuju i sakupe proizvođače da objedine ponudu, ali za više od deset godina koliko naše udruženje funkcioniše, ne uspevamo jer uvek smo na neki način izigrani. Dogovorimo se sa tovljačima, međutim, u posao uđu nakupci i pokvare dogovore, jer nema preciziranih fiksnih obaveza da uzgajivač prasadi direktno radi sa tovljačima, pošto se svugde umešaju nakupci, naprave štetu proizvođačima i odnesu zaradu. Nije nama krivo što nakupci zarađuju, nego je problem što naš rad od šest meseci koliko treba da se dođe do praseta, je potcenjen. Za polugodišnji trud po jednom prasetu ostvarujemo zaradu od svega 700 do 800 dinara, a nakupac toliko zaradi za 10 ili 15 minuta angažovanja – napominje Mikuška.

Prema njegovim rečima, problem je i što nema kontinuiranog otkupa prasadi.

– Za poboljšanje nepovoljne situacije u stočarstvu, jedino rešenje jeste da se nekako zaustavi manipulisanje sa cenom žive stoke u svinjarstvu i govedarstvu, jer manipulacija dolazi “odozgo”. Neko ogromne pare zgrće sa ovom manipulacijom, jer nemoguće je ovo što se dešava, da jedan dan nešto košta 250 dinara i za nekoliko dana vredi 40 posto manje, istovremeno žitarice, odnosno stočna hrane drastično poskupi 30 do 40 posto, a otkupne cene tovljenika i prasadi su drastično pale – primećuje Mikuška.

Veliki farmeri i otkupljivači su u povoljnijoj situaciji jer isporukom više od 50 tovnih svinja na otkupnu cenu ostvaruju PDV, a mali za isporučene tovljenike dobijaju samo otkupnu cenu. Mikuška ukazuje da i tu ima manipulacija, jer otkupljivači od malih proizvođača vrše otkup po aktuelnoj ceni, pa uzimaju kao svoj deo kolača PDV, ali i državnu subvenciju od 1.000 dinara po tovljeniku.

– Verujte, polovina subvencija za tovne svinje nažalost ode nakupcima. Manipulisanje subvencijama je ogromno. Ko je sagledavao potrebe za subvencionisanje ove proizvodnje, nije razmišljao o tome da pomaže malim proizvođačima, nego samo velikim, što znači da su mali proizvođači osuđeni na propast. Mali proizvođači ceo svoj život su uložili u ono što imaju i sa ovim cenama propadaju. Treba sagledati mogućnosti da se više pomognu mala i srednja gazdinstva da se razvijaju, a ne da podsticaji idu na ruku velikim gazdinstvima – kaže Mikuška.

Čaba Mikuška i njegov kolega zajedno drže farmu sa 60 do 70 krmača, jer na manje ne bi vredelo da rade, ali napominje da i pored toga imaju problema.

– Problem predstavlja i to da država ne dozvoljava kvalitetnim priplodnim nerastovima da rade van gazdinstva, odnosno ne priznaje kvalitetnog priplodnog nerasta kada izađe iz gazdinstva u drugo dvorište radi oplodnje svinja. Vlasnik priplodnog nerasta ne može da izda papire radi umetičenja potomstva. Drugi problem je što u Srbiji postoje samo dva reprodukciona centra za veštačko osemenjavanje svinja u Bačkoj Topoli i Velikoj Plani. Distribucija iz Velike Plane za naš reon je samo jednom nedeljno, ponedeljkom ili petkom, pa su semena koja se dopremaju stara i kvalitet osemenjavanja je loš. Premali je kapacitet ova dva centra za celu Srbiju i trebali bi da rade sa više kvalitetnih priplodnih nerastova, ako se smatra da su samo ona dovoljna – smatra Mikuška.

Sa problemima se suočavaju i vlasnici priplodnih krmača kada žele da je prodaju drugom. Džabe te krmače imaju ekstra ocene, jer ako izađu iz gazdinstva gde su umatičena, ne mogu više da budu priplodno grlo nego samo krmača za klanje i završe u mesnim prerađevinama. Državnim subvencijama se podržava nabavka priplodnih nazimica i nerastova, koja je na prvi pogled u iznosu od 15.000 dinara po grlu primamljiva, ali ta subvencija ode na papirologiju i administraciju pa od toga faktički ništa ne ostane. Primetno je i da kod nabavke priplodnih nazimica ima i škarta, a takođe i da krmačice koje su sada u modi zahtevaju hranu ekstra kvaliteta i izuzetnu negu u pogledu opreme i prostora, što mali proiz­vođači nemaju, niti će imati, jer nemaju novca za ulaganje. Mogućnost da mali proizvođači uđu u veći biznis u svinjarstvu je gotovo nikakva – matra Mikuška.