Portal pametne poljoprivrede

Uzgajanje maka porodična je tradicija koju su nastavili Dragana i Nikola Antonović iz Novog Bečeja. Draganin otac ovom delatnosti bavio se više od 20 godina, koliko je i stara njiva, a ovaj mladi par nasledio je porodični biznis.

Danas, četiri godine kasnije, njihovo polje maka pleni svojom bojom i prostranstvom i stvara sliku koju najčešće možemo videti samo na razglednicama ili u filmovima:

„Mak sejemo na jesen. Može da se seje i na proleće, ali je to druga vrsta maka. Proizvodnju smo nasledili od mog oca koji se ovim poslom dugo bavi. Pošto imamo piljarnicu, mi mak prodajemo na malo, dok otac uglavnom prodaje na veliko“, kaže Dragana Antonović.

Kada je reč o proizvodnji naša sagovornica kaže da je ona u najvećoj meri mehanizovana, ali da ni to nije garant za uspešnu sezonu:

„Proizvodnja je uvek neizvesna, jer ukoliko je mak mali, a bude veliki mraz ili jako hladna zima on se smrzne.

Kopanje i zaštita, pa čak i branje maka obavlja se ručno. Branje može da se obavlja i kombajnom, ali nije preporučljivo, jer se desi da u tom slučaju bude gorak. Zato se i to radi ručno. Uglavnom žene koje rade na našoj njivi rade taj deo. Kidaju ga i stavljaju u džakove, a onda se on donosi kući gde prolazi kroz selekciju i nekoliko mašina…Tek onda se dobija zrno.

Imamo i mašinu za mlevenje. Kad prodajemo na malo onda možemo i da sameljemo, ali na veliko ne meljemo.“

Govoreći o izgledu maka, Dragana Antonović ističe da je maj mesec najlepši za prikazivanje njihovog polja jer ono tada procveta:

„U maju mogu da se uslikaju prelepe fotografije! Mak se tada rascveta i bude velik kao cvet lale ili bulke. Razlika između bulki i cvetova maka je što su bulke crvene, a naše polje maka je ljubičaste ili bele boje, ako je u pitanju prolećni mak.“

Ona dodaje da kada uzmemo u obzir koliko je velika površina njihovog makovog polja, za fotografisanje nema bolje pozadine:

„Moj otac obrađuje od 30 do 50 hektara maka, mi ipak radimo na manjoj površini. To je ista proizvodnja..

Mi nekad radimo i dostavu. U tom slučaju nosimo mak u Beograd. Prodajemo i preko društvenih mreža i grupa u kojima se reklamiraju mali proizvođači. Kod digitalizacije ponude domaćih proizvoda jedan od problema jeste taj što je uglavnom sve centralizovano ka Beogradu. Drugačija situacija i bolja prodaja bi bila da dostavljamo negde bliže.

Ipak, mislim da je dobro digitalizovati se, pogotovo kada je reč o poljoprivredi, ali treba voditi računa o tome da postoje i manja mesta. Onlajn prodaja uglavnom bolje prolazi u većim mestima, kao što je Beograd.“

Rekli ste da imate i dve piljarnice u kojima prodajete svoje voće i povrće, ali i mak. Kada poredite isplativost, da li više imate zarade od maka ili drugih namirnica?

„Proizvodnja maka je jako rizična, ali se ona nama isplati jer mak prodajemo po ceni koja je ekonomski opravdana. Kilogram uglavnom košta oko 500 dinara, tako da mi možemo da kažemo da imamo računicu.

Ako pogledam kako ide prodaja na veliko, a tad kilogram košta 200 dinara, situacija je drugačija… U tom slučaju se mora prodati velika količina kako bi se opravdalo ono što radimo.“

Da li ste probali još negde da prodajete?

„Muž je probao da prodaje na pijaci, ali kod nas pijace rade dosta kratko u poređenju sa drugim gradovima. Naša pijaca je otvorena samo od 7 do 10 časova, a u većim mestima znaju da rade i tokom celog dana.

Probali smo da prodajemo i na kvantašu, ali uslovi koji se nude nisu baš zadovoljavajući. Tamo se nude jako niske cene, a to proizvođačima nikako ne odgovara. Navešću primer koji nije u vezi sa makom, ali je situacija slična. Prošle godine smo prodavali beli luk i nudili su nam 15 dinara. Zajedno sa pakovanjem i radnicima nas sve izađe 16 dinara. Oni koji rade na kvantašu posle prodaju nekome ko ima piljarnicu ili neki drugi način prodaje za 30 dinara, a onda taj sa piljarnicom proda za 50. Zato smo i otvorili našu radnju. Tako nam se najviše isplati jer pored proizvoda morate uzeti u obzir i gumice, kese… Sada gledamo da proizvedemo onliko koliko možemo da prodamo.“

Da li je još nešto problematično?

„Dosta maka koji se prodaje kod nas je poreklom iz druge zemlje, uvezen je. On najčešće potiče iz Avganistana. Kada se poredi sa našim, nije ni isti kvalitet!“

Znaju li ljudi da prepoznaju kvalitet?

„Ljdi iz našeg mesta znaju da se mi bavimo ovim poslom i kupuju od nas baš iz tog razloga, znaju da je zaista naš. Najveći problem nam zadaje uvozni mak koji se po izgledu ne razlikuje od domaćeg, ali se ona primećuje kada se mak samelje. Industrijski uglavnom ima gorak ukus, a da bi bio slađi mešaju ga sa šećerom i tako ga prodaju.“

Vanja Velisavljev