Održiva moda – Znamo li šta nosimo na svojoj koži?
„Ljudi prosto treba da nauče da čarapa ne mora da se baci kada malo pukne i da uflekan kaput ne znači da treba da se stavi pored kontejnera“ – govori dizajnerka Ana Trošić Trajković za Agrosmart.
Šta je prvo na šta obratite pažnju kada kupujete odeću? Da bude lepa, udobna, u trendu, da je jeftina ili nešto treće? Da li ikada razmišljate o tome koliko se vode utroši da bi se napravila jedna majica, koliko je novca zaradio radnik dok je bržljivo ušivao šav u obliku srca na džepu, ili koliko je ugljen-dioksida otišlo u atmosferu tokom transporta, kako bi ta majica prešla pola sveta i našla se baš u vašoj ulici, u vašem ormanu, na vašem telu?
Poznavaoci govore da se moda uvek vraća. Tako je u nekom trenutku, naročito među ženama, postalo popularno da se iz starih ormana izvuku bakini kaputi i haljine, koje je ona brižljivo čuvala godinama.
Međutim, u doba globalizma kada se brzo krećemo, jedemo brzu hranu, i moda postaje „brza“. Kao konzumenti, često ne obraćamo pažnju na otpad koji ostavljamo iza sebe i kako on utiče na životnu sredinu. I dok se uveliko priča o zagađenom vazduhu koji udišemo, koliko smo svesni toga da je i tekstilna industrija jedan od glavnih zagađivača.
Sistem proizvodnje i potrošnje tekstila ima ogroman uticaj na životnu sredinu, klimu i društvo. Tako odeća, obuća i tekstil za domaćinstvo zauzimaju četvrto mesto u korišćenju resursa vode (odmah nakon hrane, smeštaja i transporta), drugo mesto u korišćenju zemljišta i peto po količini emitovanja gasova sa efektom staklene bašte.
No, šta je to brza, a šta održiva moda i u čemu je razlika, pitali smo dizajnerku Anu Trošić Trajković.
„Brza moda je nešto što nema veze niti sa modom, niti sa odevanjem, niti je imala sa tekstilom. Brza moda je jedan biznis koncept, gde se tržište konstantno ispituje, ne bi li svojim konzumentima ponudio što bolji proizvod. Najveći fast fashion lanci iskoristili su takvu komunikaciju sa potrošačima i oni nude ono što mi tražimo, a to je lepa odeća po jako maloj ceni.
Jedan od načina kako su došli do toga da majica košta koliko i kafa u kafiću, je taj što su svoje proizvodne pogone izvozili u države trećeg sveta, gde su radnici često potplaćeni i rade u lošim uslovima. I to je jedna neetička strana tekstilne industrije koja je doprinela da mi uslišimo našu potrebu da posedujemo, koja je potpuno ljudska.
Održiva moda je sve suprotno tome i predstavlja povratak realnijoj skromnosti koja bi prijala i čovečanstvu i planeti zemlji. To nije novi, već povratak starom sistemu razmišljanja kada je potrošačko društvo u pitanju. Dakle, svi mi treba samo malo da razmislimo šta nam je stvarno potrebno kada krenemo u kupovinu i da li ima smisla praviti deponije od sopstvenih domova ili postoje alternative u tome kako da izgradimo sopstveni stil i da komuniciramo sopstvenu ličnost odevanjem na jedan bezbolniji način po planetu zemlju.
Poenta je u cirkularnoj proizvodnji i napuštanju linijske proizvodnje. Da uzmemo sirovinu, upotrebimo je za ono što nam je potrebno i odbacimo ono što nije. To odbacivanje je posebno ključno u linijskom toku. Ja volim da predmete koji su rađeni baš od plastike, kao što su poliester i poliamid, upotrebim u procesu redizajna, zato što time taj proizvod vraćam u jedan novi životni ciklus koji će onemogućiti da on brzo završi na deponiji.“
O problemu nedovoljne reciklaže tekstila, govori i Vladan Šćekič iz Centra za unapređenje životne sredine (CUZS).
„Tekstilni otpad ima veliki uticaj na životnu sredinu, pre svega zato što ne postoji odvojeno sakupljanje tekstila, odnosno poseban tok otpada. Taj otpad završava i u kontejnerima i u prirodi, što ga čini zagađivačem. Jedno od ključnih rešenja za smanjivanje tog otpada, jeste da komadi tekstila budu napravljeni od jednog materijala, kako bi mogli da se recikliraju.
Moramo da računamo i na to kako tekstil nastaje. Pošto je energetski intenzivna industrija, dosta se hemikalije koristi i za izbeljivanje i za farbanje. Nažalost, to se sve dešava u zamljama gde se ne odvija adekvatna kontrola u oblasti životne sredine, tako da sve te hemikalije najčešće završavaju u najvećim svetskim rekama i to je veliki problem sa proizvodne strane.“
Značajan problem zagađenja je i oslobađanje mikroplastike tokom pranja odeće od veštačkih materijala. Mikroplastika se sliva u odvod, pa u reku, iz reke u okean, i tako ulazi u lanac ishrane, te predstavlja i problem zdravstvenog sistema.
„Ne treba da zanemarujemo ovaj problem, jer nemamo rešenje, a otpad nam se gomila i sad već ozbiljno utiče i na zdravlje ljudi i životne sredine, jer ako se mi ne bavimo upravljanjem otpadom, problem će doći do zdravstvenog sistema“ – rekao je Vladan Šćekić.
Održivom modom do rešenja problema
„Mi danas u Srbiji imamo ozbiljne organizacije koje se zalažu za različite strane održive mode“ – objašnjava Ana Trošić Trajković. „Sa druge strane imamo sve više dizajnera održive mode, tako da se definitivno pomeraju stvari i mislim da će se baš zbog tih mladih ljudi koji stasavaju u dizajnu i okrenuti su održivoj modi, stvari poboljšati i podići svest“
Biro green 354 concept radnja, koja se nalazi u Beogradu i čiji je Ana osnivač, primer je dobre prakse. U uslugama koje pružaju, trude se da uvrste sve vidove održive mode.
Jedna od tih stvari je iznajmljivanje dizajnerske kolekcije, posebno svečanih haljina za venčanja ili mature. Rade i usluge redizajna klijentima koji donesu neki dragi predmet, koji je izađen od štofa koji je kvalitetan i više se ne proizvodi.
„Trudimo se da radimo i uslužno šivenje, što je opet jedan vid spore mode, te se tako bavimo unikatnim dizajnom. Među svim uslugama koje nudimo, ono što je najvažnije je da širimo dobru energiju. Trudimo se da ljudima pružimo alternativu, da ako već zagovaramo to da ima nade i ima načina, da prosto negde i delom pokažemo kako se to radi.“
Ana tako ističe i značaj kupovine kod lokalnih proizvođača, pre svega kako bi na taj način, bar malo zaustavili količinu ispuštanja ugljen-dioksida tokom transporta i jačali domaću proizvodnju. Ana savetuje da ako ne volite dizajnere, uvek možete da nađete šnajderku u ulici, koja će sigurno uz malo kreativnosti, umeti da vam sašije baš to što želite.
Još jedan od načina usporavanja svih štetnosti brze mode je i doniranje odeće. U Srbiji postoji oko 40 organizacija i institucija koje primaju polovnu garderobu, a sve je više bazara na kojima se razmenjuje odeća.
Od 1. januara EU uvodi odvojeno prikupljanje tekstilnog otpada
Evropska komisija je u vrh svojih prioriteta stavila čistije tehnologije, inovacije i istraživanje radi smanjenja emisije štetnih gasova, navodi CUZS. Shodno tome, Evropa sebe vidi kao globalnog predvodnika u onome što se naziva cirkularna ekonomija. „Evropski zeleni dogovor“ donosi novi Akcioni plan za cirkularnu ekonomiju, koji je usvojen 2020. godine. Naglasak je na održivom korišćenju resursa, pre svega u oblastima tekstila i građevinarstva. Pored toga, usvojena Direktiva o izmeni Okvirne direktive za upravljanje otpadom predviđa obavezu da zaključno sa 1. januarom 2025. godine sve države članice uvedu odvojeno prikupljanje tekstilnog otpada i istovremeno obezbede da ono što je prikupljeno ne završi u spalionicama ili na deponijama.
Silivija Stojić