Portal pametne poljoprivrede

Srpskoj poljoprivredi neće biti spasa sve dok se ne prestane trabunjati o tome kako nam se stočarstvo varatilo u 1910. godinu, o  tome kako i zašto uvozimo pasulj iz Kirgistana,  beli luk iz Kine i ko zna šta sve i odakle. Što je najgore, o ovim glupostima najviše pričaju oni koji treba da vode odgovornu i na ekonomskim osnovama zasnovanu agrarnu politiku. Priča o pasulju, luku i rotkvi struganoj je čista demagogija i zamazivanje očiju, jer ako Nemačka uvozi automobile, što to ne bi Srbija uvozila pasulj. Ako mi prodajemo Amerikancima šunku, što ne bi Bugari nama cveklu….

Ako bi sve svetska ekonomija merila i organizovala po aršinima srpskih demagoga, onda Amerika, Rusija, Nemačka ili Velika Britanija ne bi trebalo ni od koga u svetu da kupe ni jedno jedino zrno ni kap bilo čega jer oni sve to sami mogu da proizvedu. Naravno da u najvećim svetskim državama nikome ni na pamet nije palo da godinama lupeta i na nos nabija kako treba sve sami da proizvode.

Sigurno bi i Nemci, Amerikanci ili Rusi voleli da svu hranu imaju s vlastitih njiva ili staja, ali tamo su davno shavtili da nije nužno da se proizvode sve već da se gaji ono što će doneti najbolju i najsigurniju zaradu. Prosto, važno je da se od izvoza mnogo više zaradi nego što se potroši na uvoz, a da li ćemo na svetskoj pijaci kupovati hiljadu proizvioda, a izvoziti samo dva ili tri, uopšte nije bitno. Da zaradimo 10 milijardi dolara od izvoza praziluka, a da kupujemo i pasulj i luk i rotve strugane i pšenicu i kukuruz i sve ostalo pa da na to potrošimo pet milijardi dolara, mi smo napravili fantastičnu stvar. Dakle, naši demagozi treba da urade jednu ekonomsku analizu i odrede koji su to proizvodi iz Srbije konkurentbni na svetskoj pijaci. Naravno, i srpski seljaci nasedaju na političke trikove i jeftinu propagandu kvaziagrarnih analitičara pa im mnogo pametni izgledaju oni koji plaču nad sudbinom sela tvrdeći kako je za propast kriv pasulj iz Kirgistana. Vole one koji graknu kako se stočarstvo vratilo u 1910. godinu, a koji im ne kažu šta su oni uradili u poslednje četiri godine da pomognu to stočarstvo.

S druge strane, onaj ko spomene konkurentnost ispada budala, jer šta je nego budala neko ko tvrdi  da treba da proizvodimo samo ono u čemu ćemo biti najbolji na tržištu, a ne sve. Pa zar Srbija ne može da hrani pola Evrope?

Može, ali samo ako bude radila ono što najbolje ume.

Sve u svemu, naš budući premijer Aleksandar Vučić, koji najavljuje da će poljoprivreda biti jedan od prioriteta, prvo što treba da uradi je da prestane da prebrojava krave, a onda da se baci na posao i svojim ekspetima naloži da urade anlizu konkurentnosti naših poljoprivrednih proizvoda. Konkurentnost treba analizirati za svetsko i evropsko tržište i za domaće. Za svetku pijacu je pitanje šta mi tamo možemo da prodamo, a za domaće treba anlizirati šta se strancima ne isplati da uvoze u Srbiju.

Nikad niko ovakvu analizu nije uradio. Pošto Vučić zna da mi nemamo pojma i da Arapi treba da nas uče kako se navodnjava, a Nemci kako se gaje svinje, onda nek uradi još jednu korisnu stvar i naloži izradu konkurentnosti srpskih proizvoda. To je prvi i nužni korak za sve ostalo u razvoju srpskog agrara. Tačno je i da je tržište samo po sebi pokazatelj gde smo konkurentni, ali je veliko pitanje da li kod nas vlada tržište ili tajkunsko-uvoznički lobi potpomognut poltikom „stihija, haos i lov u mutnom“. Sve u svemu, analiza konkurentnosti je nužna.

Da pojasnimo. Za takozvanu unutrašnju konkurenost najednostavniji primer je smenarstvo. Strancima se ne isplati da u Srbiju uvoze seme pšenice, jer ga treba puno po hektaru, dok je sa šećernom repom i kukuruzom  priča drugačija. Treba malo semena pa transport nije ni komplikovan ni skup. Zbog toga je pritisak na semena hlebnog žita daleko manji nego na domaće proizvođače semena repe.

Kod spoljne konkurentnosti treba izračunati da li imamo još nešto da ponudimo osim kukurza i maline, a najvažnije da li možemo da proizvodmo i kvaliteno i stalno i u velikim količinama da bi se zauzela pozicija na nekom tržištu. Već godinama se priča o Rusiji, a mi nemamo jabuka ni da zadovoljimo potrebe Moskve. Možda možemo biti lideri i u proizvodnji lešnika. Neka Vučić izračuna. Pola je južne i istočne Srbije prazno, njive u korovu, a Italijani lešnike gaje usred Bačke. Pa koje ovde lud.

Milovan Lukić