banner-image

Srbija od Tenisa pravi najvećeg latifundistu u Evropi

Prvi efekti novog Zakona o poljoprivrednom zemljištu, usvojenog početkom 2016. godine, više su nego odlični, navode iz Ministarstva poljoprivrede i zaštite životne sredine, ako se uzme u obzir činjenica koliko je opština donelo Godišnji program, kao i imajući u vidu da je veliki broj lokalnih samouprava do sada sproveo i postupak licitacije.

– Kada je reč o uvođenju reda u zakup državnog poljoprivrednog zemljišta i sprečavanju zloupotreba, apsolutno je moguće rešiti ovo pitanje i već smo postigli izuzetno dobre rezultate, svega osam meseci od donošenja Izmena i dopuna Zakona o poljoprivrednom zemljištu. Na dobrom smo putu da rešimo problem uzurpacije zemljišta – navode iz Uprave za poljoprivredno zemljište u razgovoru za eKapiju.

Višemesečna blokada transfernih sredstava iz budžeta Republike Srbije opštini Kula i niz razgovora koji su obavljeni između zvaničnika ministarstva i predstavnika opštine, rezultirali su usvajanjem Godišnjeg programa zaštite, uređenja i korišćenja poljoprivrednog zemljišta i u toj lokalnoj samoupravi.

– Time su, po prvi put otkako se državna zemlja izdaje u zakup, svih 145 opština dobile saglasnost na Godišnji program u skladu sa zakonom. Poljoprivredno zemljište kao nacionalni resurs koristiće se isključivo u funkciji razvoja srpskog agrara i kao takvo ostaje vrhunski prioritet Ministarstva poljoprivrede i zaštite životne sredine – saopštili su iz Ministarstva, uz napomenu da je ovim u legalne tokove ubačeno više od 130.000 hektara državnog zemljišta.

Ipak, kada je reč o trenutno aktuelnom pitanju prodaje poljoprivrednog zemljišta strancima, na pitanje eKapije da li će se produžiti zabrana prodaje koja ističe 2017. godine, ministarstvo poljoprivrede kaže da – „nadležna tela koriste analize dobre prakse država članica EU koje su se već susretale sa ovim pitanjem, uključujući Mađarsku i Poljsku, kako bi se što bolje sagledala najoptimalnija rešenja i efekti“.

Ni Poreska uprava nije imala odgovor na naše pitanje da li postoji način evidentiranja stranih državljana koji bi eventualno postali vlasnici poljoprivrednog zemljišta u Srbiji i kako bi oni u tom slučaju plaćali porez, kao ni ko bi vršio kontrolu da li se zemljište zaista obrađuje.

Zaštititi nacionalno bogatstvo

Za razliku od institucija koje su i dalje neodlučne, profesor Miladin Ševarlić sa Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu smatra da bi svakako trebalo prolongirati zabranu prodaje poljoprivrednog zemljišta strancima, ali i podseća na njegov stav da zemlju uopšte ne bi trebalo prodavati, jer je to nacionalni prirodni resurs koji se ne obnavlja.

– Nisu nama roditelji ni preci doneli zemlju u nasledstvo, pa da je rasprodajemo, već su se generacije vekovima borile za svaku stopu. Mi smo je samo „pozajmili od svojih naslednika“. Aktuelna vlast sada namerava da od nemačkog investitora, kompanije Tonnies, napravi najvećeg latifundistu u Evropi tako što će mu pokloniti 60.000 hektara – 20 farmi površine od po 3.000 hektara, a on tako nešto nema ni u svojoj zemlji, gde nemački farmeri rade za Tonnies. To nije model iz Evropske unije, kako predsednik Vlade Srbije pokušava da predstavi – kaže profesor Ševarlić u razgovoru za eKapiju.

On smatra da je jedini način da makar delimično zaštitimo nacionalne interese promena Zakona o poljoprivrednom zemljištu u koji bi trebalo da ugradimo pravna ograničenja za nove kupce, koja već postoje u zakonodavstvu 28 zemalja članica EU jer – „zašto bi Srbija manje štitila svoje zemljište i druge prirodne resurse kao nacionalno bogatstvo od drugih bogatijih država EU“?

Ševarlić napominje i da je Poljoprivredni kombinat Beograd – PKB samo jedan u nizu primera nebrige o nacionalnom blagu, jer je to praktično najplodnije zemljište „ispred kućnog praga“ koje se, prema starom srpskom običaju – ne prodaje.

Stranci dobrodošli u Sloveniji

Slovenija je u Ugovoru o pristupanju EU iz 2003. godine obezbedila prelazni period od sedam godina kada je reč o prodaji poljoprivrednog zemljišta strancima, koji odobrava donošenje zaštitne klauzule za unutrašnje tržište. Zaštitna klauzula predviđa da o opštim merama ekonomske zaštite, na zahtev države članice, može da odluči Evropska komisija.

– Slovenija je u prelaznom periodu odlučila da ne koristi zaštitnu klauzulu, uprkos pritisku od strane civilnog društva, argumentaciji profesije i povećanoj prodaji poljoprivrednog zemljišta i nekretnina strancima u graničnim područjima, pre svega građanima Italije i Austrije. Vlada je usvojila zaključke Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i hrane i pokrenula Fond poljoprivrednog zemljišta i šuma, tako da je realizacija kupovine poljoprivrednog zemljišta i šuma od strane Fonda produžena do 10 kilometara u graničnom pojasu. Čak i danas, kada je Slovenija već 12 godina punopravni član EU, suočava se sa ogromnom kupovinom poljoprivrednog zemljišta u pograničnom području sa Austrijom, u severoistočnom delu Slovenije, i u Krasu i Slovenskoj Istri, gde su kupci uglavnom italijanski građani – kaže u razgovoru za eKapiju Franc Bogovič, bivši slovenački ministar poljoprivrede, a danas poslanik u Evropskom parlamentu.

Na strance se, prilikom trgovine poljoprivrednim zemljištem, šumama i farmama, odnose i odredbe Zakona o poljoprivrednom zemljištu (ZKZ) i Zakona o šumama, gde je preciziran postupak prodaje, redosled preče kupovine i ograničenja u slučaju kada je u pitanju tržište sa zaštićenim farmama i zemljišne transakcije koje su uređene komasacijom.

– Problem poskupljenja poljoprivrednog zemljišta je često na štetu slovenačkih poljoprivrednika jer su cene, uprkos pravu preče kupovine i drugih zaštitnih odredbi ZKZ, previsoke i tako je otvoreno tržište za ostale građane EU. Važno je napomenuti da je poljoprivredno zemljište opterećeno katastarskim prihodima, a 2013. godine stope su dodatno podignute novim porezom na nepokretnosti koji je doneo dodatna opterećenja za slovenačkog seljaka i poljoprivredno zemljište. Odluka Ustavnog suda uspela je da spreči donošenje Zakona o porezu na nepokretnosti, što pokazuje koliko je važno da država zna da u skladu sa Sporazumom o pridruživanju EU iskoristi i implementira zaštitne mehanizme od nacionalnog značaja i za održivi razvoj svojih ruralnih područja – ističe Bogovič.

Neujednačena praksa članica EU

Sagovornik eKapije navodi da države članice EU imaju veoma različita iskustva sa prodajom poljoprivrednog zemljišta strancima, ali su sva na neki način zajednička u smislu odbrane nacionalnih interesa i vizije razvoja tako važne ekonomske aktivnosti kao što je poljoprivreda na održiv način.

– Akt o pristupanju Češke, Estonije, Letonije, Litvanije, Mađarske, Poljske i Slovačke 2003. godine predvideo je prelazni period od 12 godina za kupovinu poljoprivrednog zemljišta, a rok je određen kako bi se ograničio negativan uticaj na razvoj poljoprivrede, kao rezultat dužeg ograničenja na strana ulaganja u sektor. Ipak, imamo primer Mađarske koja je 2012. godine unela u Ustav zabranu strancima da kupuju poljoprivredno zemljište, koje je zaštićeno kao nacionalno blago. Takođe, Ugovor o pristupanju potpisan 2005. godine sa Bugarskom i Rumunijom predviđa prelazni period od sedam godina, ali u ovim zemljama ne postoji potpuna zabrana sticanja poljoprivrednog zemljišta – objašnjava Franc Bogovič i dodaje da su bugarski poslanici 2013. potvrdili meru kojom do 2020. godine zabranjuju strancima kupovinu poljoprivrednog zemljišta u Bugarskoj.

Ova odluka doneta je uprkos činjenici da je u suprotnosti sa Sporazumom o Bugarskom pridruživanju 2007. godine, u kojem se navodi da stranci nakon 1. januara 2014. godine mogu da kupuju poljoprivredno zemljište u Bugarskoj.

(eKapija)