Pravilnim đubrenjem do visokih prinosa paradajza
Paradajz je jedna od najvažnijih vrsta povrća u svetskim razmerama, pa i kod nas. To je biljka tople klime i zahvaljujući različitim tehnologijama proizvodnje, može uspevati na različitim zemljištima, od ekstremno lakih peskovitih, do težih zemljišta.
Za uspešan razvoj iziskuje obilnu i pažljivo izbalansiranu ishranu. U našim područjima, u proizvodnji na otvorenom, u povoljnim klimatskim uslovima, prinos zavisi od količine hraniva, koju biljka usvoji do kraja jula meseca. Veoma dobro reaguje na đubrenje organskim đubrivima pa se preporučuje njegova kombinacija sa nekim od mineralnih đubriva. Pri đubrenju paradajza, kao i kod ostalih gajenih biljaka, postoji osnovno, startno đubrenje i prihranjivanje. Osnovno đubrenje obuhvata rasturanje stajnjaka i mineralnih đubriva i njihovo zaoravanje pri osnovnoj obradi zemljišta. Preporuka je oko 25-40 t/ha stajskog đubriva s tim da to stajsko đubrivo treba da bude dobro kompostirano. Doze mineralnog đubriva zavise od količine primenjenog stajnjaka. Startno đubrenje se sastoji od primene prvenstveno mineralnih đubriva. Za tu namenu može se koristiti i smeša zgorelog stajnjaka i kompleksnih đubriva. Ova smeša se unosi u brazde ili jamice neposredno pred rasađivanje. Hranljivi elementi u kompleksnim đubrivima treba da su u vodno rastvorljivom obliku, kako bi bili odmah dostupni biljkama. Prihranjuje se više puta tokom vegetacije i to zavisi od same potrebe biljke, odnosno sorte, izgleda useva, zalivanja, ali i od sadržaja mineralnog azota u zemljištu.
Od hranljivih elemenata, svakako, najvažniju ulogu ima azot, jer je nosilac prinosa, potom fosfor i kalijum.
Kod proizvodnje paradajza na otvorenom, retki su izraziti znakovi nedostatka pojedinih hranljivih elemenata. Izuzetak je trulež vrha ploda. Kod proizvodnje u zaštićenom prostoru, može doći do nedovoljne snabdevenosti biljke pojedinim hranivima pri čemu se može pravovremeno intervenisati i izbeći zastoje u rastu i veće štete na usevu. Obilna ishrana azotom potencira vegetativni razvoj, ali ukoliko nije u odgovarajućoj ravnoteži sa ostalim osnovnim elementima izaziva opadanje cvetova, zakašnjenje sazrevanja i pojačan napad biljnih bolesti. Pri nedostatku azota, biljka ima usporen rast i vretenast izgled. Donje lišće je žuto-zeleno, a kasnije cela biljka je bledo-zelena, listovi su sitni s ljubičastom nervaturom na naličju a plodovi sitni. Kod nedostatka fosfora biljka ima ograničen rast. Listovi su takođe sitni, kruti, gornja strana liski je plavozelena dok donja ljubičasta . Staro lišće brzo opada. Slično je i kod nedostatka kalijuma. Takođe, rast je ograničen, listovi su sitni. Na starijim listovima se pojavljuju ožegotine na rubovima, žućenje među glavnim žilama, ali sitnije žile ne ostaju zelene. Plodovi neujednačeno sazrevaju. Tokom cele vegetacije, usvajanje azota i fosfora je ravnomerno, dok se kalijum najviše troši u vreme plodonošenja. Tokom vegetacije može doći i do nedostatka ostalih makroelemenata, magnezijuma, kalcijuma ili sumpora.
Kod nedostatka magnezijuma ivice liske starijeg lišća požute i to žućenje se postepeno širi prema vrhu. U kasnijem stadijumu cela biljka požuti, a donje lišće opada.
Kod nedostatka kalcijuma koren se slabo razvija, vršno lišće je ispočetka sitnije, gornja strana je tamnozelena a donja ljubičasta. Plodovi imaju simptome truleži na vrhu paradajza .
Nedostatak sumpora se ne može odmah uočiti, jer biljka deluje normalno, ali kasnije stabljika, peteljke i nervatura lista dobijaju ljubičastu boju a listovi počinju da žute. Mlado lišće je kruto i uvija se prema dole dok starije nekrotizuje na vrhovima i ivicama, a između nervature pojavljuju se sitne, ljubičaste pege. Nedostatak mikroelemenata može biti problem na zemljištima visoke ili niske pH vrednosti. To se rešava primenom kombinovanih đubriva sa dodatkom mikroelemenata, primenom potrebnih mikroelemenata kroz fertirigaciju ili folijarnom primenom.
Kod nedostatka bora, lišće dobija žutonarandžastu boju, listovi se zavijaju prema dole, a plodovi su deformisani sa smeđim nekrozama u perikarpu.
Kod nedostatka bakra biljke zaostaju u porastu, vršni listovi su plavozeleni, najmlađe lišće je sitno, kruto i uvijeno dok starije savijeno prema dole.
Simptomi nedostatka gvožđa ukazuju na pojavu hloroze na vršnom lišću i šire se od mlađeg prema starijem.
Količine đubriva uvek treba prilagođavati visini planiranog prinosa i stanju i obezbeđenosti zemljišta, pre svega fosforom, kalijumom i azotom.