Kud naprednjaci prođu tu trava procveta
Hiljadu puta ponovljena laž postaje istina. To najbolje u Srbiji važi za priču kako država ne može da utiče na cenu poljoprivrednih proizvoda. Narvano čista laž. Može i te kako.
Pet godina vladavine Srbijom i srpskom poljoprivredom naprednjaci mogu da obeleže fantastičnim rezultatima na izborima i očajnim skorom na njivama, u stajama, u proizvodnji, u izvozu… Kako im to uspeva racionalnom logičkom umu je teško dokučivo, ali stranka koja nije ništa uradila u poljoprivredi po vojvođanskim selima dobija 80 odsto glasova. Ovo je verovatno svetski fenomen, a možda i poljoprivrednici ne glasaju zbog poljoprivrede već zbog toga što je Srbija lider u regionu, zbog sira i vojne muzike…
Najgore od svega što ponavljaju hiljadu puta istu nebulozu koja svaki put prolazi.
Eto da vidimo subvencije. Naprednjački ministri svi odreda kada im se postavljalo pitanje niskih cena poljoprivrednih proizvioda od pšenice preko soje i suncokreta do tovljenika i malina, kao papagaji odgovaraju da na cenu utiče tržište a ne država.
Odgovor tačan.
Samo delimično. Ili bolje reći lagarija.
Zaboraviše naprednjaci da na ovom svetu postoje subvencije te da tako država utiče na cenu poljoprivrednog proizvoda. Prosto. Subvencije su u Evropi i oko nas od minimalnih 250 evra po hektaru pa do 900 evra. U Srbiji su 4.000 dinara. Pa vi sada gledajte kako to države ne može da pomogne.
Znači u državi gde je subvencija 250 evra po hektaru u proizvodnji pšenice na prinos od šest tona subvecija je pet dinara po kilogramu. Seljak na svaki kilogram žita dobija još subvenciju od pet dinara. Ne dinar ili dva već pet. Eto kako država ne može da utiče na cenu. Da ne računamo za zemlje gde su subvencije 900 evra…
Onda ide priča kako naši proizvođači nisu konkurentni i kako nam stiže kropmir iz Francuske, meso iz Italije, sir iz Holandije, kobasice iz Mađarske jer mi proizvodimo preskupo… Možda naša država nema para za bacanje na subvencije poljoprivredi… Možda. Ako je tako zašto se to onda ne kaže i zašto se ponavlja floskula o tome da se nešto ne može kada se može samo što se neće.
Subvencije nisu naravno jedini način. Borba protiv kartela. Pa ljudi moji u Srbiji već godinama o ceni šećerne repe, soje i suncokreta bukvalno odlučuju dva tri čoveka, a naša drža ponavlja da kartelskog ponašanja nema. Da ne znamo gde i s kim živimo i ko su naši otkupljivači i izvoznici, kako rade i kako su se obogatili možda bi neko i poverovao.
Zar nije sramota što Srbija nema pravu robnu berzu. Ona u Novom Sadu je samo neka vrsta zamene. Formiranje prave berze država bi takođe mogla da utiče na cenu poljoprivrednih proizvoda. Što se ne formira i ne donese Zakon. Pa da imamo berzu kako bi Kostić i Mišković i slični bili najveći izvoznici.
Kako naši nadležni znaju da nema kartela kad nemamo pravu berzu s terminskim trgovanjem.
Da imamo stočarstvo i da tovimo 10 miliona svinja tajkuni ne bi izvozili kukuruz već bi on bio stočna hrana i to barem malo skuplja pa bi naši seljaci zaradili i na žitu i na mesu. I ovo je način na koji država utiče na cenu poljoprivrednog proizvoda i to bolji od subvencija.
Ali naprednjaci samo mudruju i obećavaju. Pet godina prođe.
Napredni genijalci kad nemaju plan onda šire optimizam, a kad im se lažna obećanja izjalove onda šire defetizam. Eto vam primer malina. Obećavaju kule i gradove dok se vlasti ne dokopaše, a sada preko svojih malinara i telala posle katastrofalnog otkupa i nesposobnosti da pomognu, plaše narod kako za malinare tek predstoje crni dani. Pa što ne preduzeše nešto za pet godina da crni danu budu barem sivi. Takođe kroz subvencije mogu da utiču i na cenu maline.
Ne znamo kinseke poslovice kao predsednik nam države ali ima jedna ovdašnja da i ćorava koja ubode neko zrno. Izgleda ova naša napredna nije sposobna da utrefi ni jedno jedino.
Voleo bih zaista da nam neko pokaže barem jedan delić srpske poljoprivrede koji naprednjaci nisu unazadili za više od pola decenije svoje vladavine. Samo jedan jedini. Možda je ovo težak zadatak.
Evo im lakši. Neka pokažu šta su unapredili. Samo jedan jedini makar delić poljoprivrede gde je bolje zahvaljujući bilo kojem potezu njihove razvojne strategije. Da li je bolje u ratarstvu, u stočartvu, u voćarstvu, povrtarstvu, preradi, doradi, izvozu, navodnjavanju, otkupu mleka, …? Koliko smo imali krava kad ih je Vučić prebrojavao koliko je sada? Kolike su bile otkupne cene onda, kolike sada od žita preko tovljenika do maline…? Kakva je sigurnost seljaka, da li je otkup pravedniji, da li Zakon o zemljištu valja, da li su tajkuni zauzdani…?
Šta je to agrarna politika za 2018. godinu i šta bi sa silnim obećanjima i investicijama? Ajde da vidimo za to jeftinije gorivo za ovu setvu koja samo što nije krenula…
Milovan Lukić