Portal pametne poljoprivrede

Prilikom obilaska Međunarodnog poljoprivrednog sajma, premijerka Ana Brnabić je ukazala na poteškoće oko ostajanja mladih na selu i na slab učinak prehrambene industrije, ali je izostao osvrt na agrarni budžet koji godinama ne premašuje tri odsto ukupne državne kase.

Čak je i zakonska obaveza da se u agrar izdvaja najmanje pet odsto državnog prihoda, dok je u brojnim agrarnim strategijama predviđen postupan rast do deset odsto podsticaja za jedinu delatnost u ovoj državi koja godinama i kontinuirano beleži suficit u razmeni sa inostranstvom. Ipak, zapisano na papiru nikako da se dogodi i u realnosti.

Svakako da je odlazak mladih sa sela velik problem. Zapravo, mladići i devojke iz cele Srbije, podjednako iz gradova ali i manjih naselja, hrle u inostranstvo.

Selo, time i poljoprivedu, mladi napuštaju u još većem broju, galopom. Pri tome je uočljivo da su devojkama tradicionalno mnogo bliži nesigurni i povremeni poslovi bebi-siterki, rada po kućama, kafićima ili restoranima, u kojima se angažuje prilično velik broj radne snage, pa se na odlazak sa sela odlučuju lakše i mnogo brže od mladića.

Tako je u selima nastala drastično izražena demografska nesrazmera, muškaraca je uočljivo više od žena, premnogo je trajno neoženjenih i bez potomaka. Sledstveno, selo dodatno i sve ubrzanije gubi stanovništvo.

Ovakav demografski trend ostavlja posledice i u strukturi zemljišnih poseda. Ostajaći trajno bez porodice, poljoprivednici gube motiv da uvećavaju imanje i modernizuju proizvodnju. Pri kraju radnog veka često imanje izdaju u zakup, obično lokalnom zemljoposedniku, pa tako postupno dolazi i do klasnog raslojavanja. U sve manje naseljenim selima je teško i skupo razvijati infrastrukturu, a preduzetnicima je često neisplativo osnivati prodavnice ili radnje.

Nastala je apsurdna situacija da su jabuka, hleb, mleko ili ulje u seoskim prodavnicama skuplji nego u gradskim, dok je na selu i veoma teško doći do majstora, krojača, frizera. Naravno, i dostupnost zdravstvene zaštite je mnogo složenija i skuplja nego u gradu. Školovanje takođe.

Ne čudi što mladi na selu ne vide perspektivu, posebno ako je udaljenije od većeg grada. Poslednji popisi jasno pokazuju koncentraciju stanovništva u nekoliko najvećih urbanih sredina. Prazni ostaju ne samo sela, već i brojne varoši do pre neku deceniju privlačne za život. Sombor i Kikinda su tipični primeri.

Sasvim je u redu da je premijerka uočila problem i tokom obilaska Međunarodnog poljoprivrednog sajma najavila odlučniju nameru Vlade da se uhvati u koštac sa neželjenim demografskim i migracionim trendovima. Država je i do sada povremeno i parcijalno pomagala, ali je bilo nedovoljno i nekako skrajnuto.

Primećivalo se da nedostaje generalna strategija pomoći selu, baš kao što državu očekuje i problem malih varošica koje, takođe, nestaju. Teško da se rešenja za ovakve boljke mogu naći preko noći.

Uostalom, koreni nevoljama su duboki, još pre šest decenija bile su vidljive početne nevolje ovog tipa. Čini se da se dugo žmurilo na oba oka, a kada se problem našao u fokusu javnosti već je eskalirao do mere da se više nije mogao skrivati.

Pitanje efikasnosti srpske prehrambene industrije je novijeg datuma i na njemu najviše insistira dr Ivan Nikolić, mlađi ekonomista visoke reputacije do čijeg mišljenje aktuelna vlast neobično drži.Čini se, pak, da još nisu dovoljno sagledani uzroci slabijeg doprinosa prahrambene delatnosti. U svakom slučaju, tokom sankcija, bombardovanja i tranzicije prehrambena industrija, koliko i agrar, bila je u funkciji održavanja golog života najšireg sloja stanovništva.

Bez ulaganja u razvoj, zadesila ju je sirotinjska sudbina. No, nakon premijerkinog upozorenja, bilo bi dobro kompletnije analizirati okolnosti koje su dovele do neefikasnosti naših prerađivača agrarnih useva.

Brnabićeva se zadovoljila da u Novom Sadu ukaže na ozbiljnije slabosti u vezi sa poljoprivedom, ali su slabosti i opštijeg karaktera. Migracioni i demografski tokovi su problem i gradskim sredinama, i u mnogo razvijenijim zemljama nego što je Srbija.

Čini se da celokupna prerađivačka industrija gubi efikasnost, prehrambena verovatno najviše, ali teško da je, primera radi, u tekstilnoj industriji bitnije bolje.

Premijerka je, pak, izbegla da se izjasni o specifičnim agrarnim nevoljama. Izostao je osvrt na agrarni budžet kojim država i vodi poljoprivednu politiku.

Za ovu sezonu je definisan na cirka 330 miliona evra, dvadesetak više nego lane, ali to je tek tri odsto ukupne državne kase. Oko ove granice se vrti već godinama, zapravo nakon što je sa čela agrarnog resora uklonjena ekipa Ivane Marković Dulić, tokom čijeg mandata je agrarni budžet dostizao i pet odsto ukupnog.

Kako je Srbija, naročito Vojvodina, izrazito agrarno područje, sa čak 680.00 gazdinstava koji žive isključivo od poljoprivede, uočava se koliko je reč o minimalnoj svoti. Srpski seljak ima oko 35-40 evra po hektaru državnih subvencija, u Hrvatskoj ima i pet, šest puta više, dok u Mađarskoj pomoć seljaku po hektaru premašuje i 250 evra.

O evropskim agrarnim liderima, Holandiji, Danskoj i Austriji da i ne pričamo, još manje o najvećim evropskim državama poput Francuske, Nemačke, Poljske ili Španije. Skromne subvnecije su i osnovni razlog nedovoljne konkurentnosti srpskog seljaka.

Daleko od toga da nema još problema, nefunkcionisanje zadrugarstva, skromna kupovna moć ovdašnjeg stanovništva, ali sve zemlje Evropske unije imaju subvencije kao bitnu stavku u vođenju agrarne politike, čijim specifikovanjem država ne samo da uvećava prihod seljaku, već i šalje signale u kom smeru treba razvijati farmu.

Razočaranje poljoprivednika je tim veće što je premijerka zaobišla i drugi aktuelni srpski agrarni problem – nepostojanje „plavog“ dizela. Svuda u Evropi poljoprivednici gorivo koje utroše u agroproizvodnji plaćaju po ceni nižoj za iznos državne akcize.Objašnjenje je logično: ovaj namet usmerava se ka održavanju putne mreže. Kako se oranje, sejanje ili žetva ne odvijaju na drumovima, ima rezona da se gorivo utošeno u ove namene oslobodi ciljno usmerene akcize.

U Srbiji je sirotinjski. Svi prihodi idu u jednu zajedničku kasu, a vlada potom raspodeljuje novac, bez obaveze poštovanja bilo kakvih prioriteta. Kod nas se još nijedna vlada nije htela odreći lepog dela budžeta zarad „tamo neke poljoprivede i seljaka“.

Tako naš seljak plaća skuplje gorivo, a to je značajna stavka u troškovniku svakog, posebno ratarskog paora, nego što plaća rival iz mnogo razvijenije i bogatije Holandije, Danske, Austrije, Nemačke. Inače, ove dažbine oslobođeni su i neposredni konkurenti iz Mađarske, Hrvatske, Rumunije, Grčke, Turske…Time srpski seljak dodatno gubi konkurentnost.

Dobro je da je premijerka, već u prvoj godini mandata posetila našu najveću agrarnu priredbu. Ostaje, međutim, utisak da je pred kamerama govorila o nekim opštijim temama, veoma značajnim (i) za agrar, vešto izbegavajući da se osvrne na krupnije ili, pak, aktuelnije potrebe seljaka.

Živan Lazić

Izvor:021