Portal pametne poljoprivrede

Paori su u večitoj dilemi da li pšenicu prodati u vreme žetve ili je uskladištiti i čekati povoljniji tržišni trenutak, ali uvek ima i onih koji su primorani da pšenicu prodaju „na zeleno“, što je i za kupce i za proizvođače trgovina mačkom u džaku. Računice o ceni pšenice se razlikuju, ali sasvim je izvesno uoči početka žetve da će i ovog puta porizvođačke i otkupnu cenu diktirati ostvareni prinosi i tržišne prilike, kako domaće tako i na svetskoj pijaci.

Vladimir Lazarov iz Omoljice, koji pod pšenicom ima 130 hektara i očekuje rod od oko osam tona po hektaru, precizira da je u ovogodišnju proizvodnju po hektaru imao ulaganje od 495 evra po hektaru, računajući tu standardne troškove agrotehnike, osiguranje i radnu snagu. Nije teško izračunati da će s obzirom na dobar očekivani rod ostvariti solidnu zaradu.

Vladimir Lazarov iz Omoljice

Međutim, proizvođačke cene pšenice razlikuju se od gazdinstva do gazdinstva, jer uz tolike troškove nije svejedno da li će rod biti pet ili osam tona po hektaru. Lazarovu se lane u novembru, kada je bio u dilemi da li da proda pšenicu ili kukuruz, kada su mu zatrebale pare, svidela cena pšenice od 18,50 dinara i prodao je, a kako će biti u ovoj žetvi, tek će videti.

 Retke su godine kada se lager isplati

Dragutin Popov iz Ostojićeva predočava da su mu proizvodni troškovi veći za četvrtinu u odnosu na prethodnu sezoni.

– Cena kilograma pšenice trebala bi da bude preko 20, čak 22 do 23 dinara, za prosečan prinos od oko šrest tona po hektaru. Da bi krenuo u novu proizvodnju to košta, jer su problemi vojvođanske poljoprivrede veliki, zbog toga što o svemu drugi odlučuju. Dosta toga zadužimo unapred, pošto smo veliki proizvođači, uzimali smo i mehanizaciju, pa sve treba servisirati obaveze. Praksa je pokazala da su retke godine kada se isplati lagerovati pšenicu i uglavnom je odmah prodamu žetvi. Mala je verovatnoća da bude pomaka u ceni, pa je korisnije da pšenicu odmah prodam i ulažem u novu proizvodnju – objašnjava Popov.

Živko Rajaković iz Hrtkovaca predočava da paori nemaju sigurnost ne samo u proizvodnji pšenice, nego i drugih kultura, pa je uoči žetve i kada se rod sa njive skine uvek aktuelna izreka „teram da predam pšenicu“.

– Istina je da godinama teramo da predamo pšenicu, a ne znamo cenu, nego je saznamo tek za mesec ili dva, tako da više i priliči ono da „predam“ a ne da prodam – kaže Rajaković.

Živko Rajković iz Hrtkovaca

Cene pšenice koje se pominju, prema mišljenju Rajakovića, zaista su „preteće“, pa ne zna kako će se uklopiti u računicu roda sa 42 katastarska jutra. Već godinama praktikuje da nešto roda proda odmah u žetvi, da bi mogli isfinansirati berbu duvana u koju su ušli poslednjih godina. Ranije su praktikuju da pšenicu prodaju 20 dana nakon žetve, jer je po pravilu cena beležila skok i bila najpovoljnija.    

Za raziku od njih Erne Vajda iz Kanjiže se rasteretio briga oko pšenice, mada je prethodnih sezona ostvarivao dobre prinose i cenu prema isporučenom kvalitetu.

– Odustao sam od proizvodnje pšenice, prešao na uljanu repicu i zadržao proizvodnju šećerne repe – kaže Vajda.   

Još nema pouzdane konačne cene

Silosi „Žitopromet-mlina“ u Senti

Iz jedna od vodećih žitomlinskih kompanija senćanki „Žitopromet-mlin“, u čijim pogonima je lane samleveno 63.500 tona pšenice, predsednik kompanije Predrag Đurović najavljuje da iz predstojeće žetve očekuju da u silose smeste 70.000 do 75.000 tona. On dodaje da od proizvođača hlebno zrno kupuju u vreme žetve i tokom cele godine prema tržišnim uslovima.

– Od poljoprivrednih proizvođača i koperanata preko zadruga koje sa nama sarađuju preuzimamo pšenicu uz obezbeđivanja akontacione cene neposredno pre žetve, a konačnu cenu formirmao u samoj žetvi. Vrlo je nezahvalno u ovo vreme govoriti o ceni koja se predviđa u predstojećoj žetvi, jer u prethodnim godinama bilo oscilacija u ceni pšenice i mimo svake tržištne logike – napominje Đurović, ukazujući da je sličnih kretanja na tržištu bilo i od početka ove godine.

Što se tiče dileme paora, da li rod prodati u žetvi ili je uskladištiti u silose i čekati, Đurović objašnjava da „Žitopromet-mlin“ otkupnu cenu utvrđuje po uslovima koji se objavljuju u žetvi, a potom se ona usklađuje na bazi kretanja na berzi. Od tržišne cene koja se utvrdi za otkup, za pšenicu lagerovanu u silosima te kompanije, na ime troškova skladištenja se odbija 0,8 odsto mesečno.

– Činjenice iz prošle godine kazuju da smo u samoj žetvi kada je bilo tendencija nestašice pšenice, pa cene počele da idu vrtoglavo naviše kod otkupljivača, da bi se vrlo brzo cena stabilizovala na oko 17,50 dinara i to je potrajalo dva-tri meseca. Posle toga je cena pšenica krenula naviše, da bi na berzi dostigla 18,50 dinara i taj zenit držala dvadesetak dana, pa krenula naniže do 16,20 dinara i na tom nivou se zadržala mesec dana, da bi u drugoj polovini marta do sada beležila trend rasta i dolazi se opet do cene od 17,50 dinara. Znači, nekih prvaila nema, naučiti nekoga kako najbolje da gazduje i trguje pšenicom je jako teško. I ova iskustva govore, da nije bilo logično da u samoj žetvi cena ide naviše, da nakon žetve pada, pa da ima oscilacije kakve su se potom dešavale. U takvim tržišnim kretanjima treba biti virtouz, da bi se opredelio i odabrao pravi trenutak kada da prodaš pšenicu!. Čini mi se po ovom iskustvu, lane su najbolje prošli oni koji su u prvom skoku cene pšenice u novembru mesecu prodali pšenicu po 18,50 dinara jer smo je i mi po toj ceni otkupljivali, kada su bili najkraći i najmanji troškovi lagerovanja i kurs evra bio stabilan – precizira Đurović.

On dodaje da svaka prognoza i savetovanje paora kada da prodaju rod, od strane onoga ko čuva tu pšenicu i učestvuje u tom lancu i zbog svog interesa, nije baš zahvalna, ali naglašava da je jako teško pogoditi najbolji momenat.  

Još pre žetve, pre nego što se zna kakav će biti rod i cena u žetvi, pšenicu „na zeleno“ prodaju proizođači kojima su pare neophodne, procenjujući da će ranijom prodajom postići bolji efekat, ali i tu cenu i uslove diktira tržište. Senćanski „Žitopromet-mlin“ ne praktikuje kupovinu pšenice „na zeleno“. Đurović ukazuje da je to rizična varijanta,  jer je moguće da se prođe i dobro i loše.

– Mi radimo isključivo na sigurno, kada znamo da je roba tu, a plaćamo po tržišnoj ceni. Ukoliko je proizvođačima potreban novac, mi dajemo akontacionu cenu i onda se u žetvi definiše krajnja cena. Fiksna trgovina „na zeleno“ znači pogođenu cenu u martu, aprilu ili maju, od koje nema odstupanja i proizvođač je dužan po toj ceni da je isporuči. Rizika ima u pogledu roda, da li će imati prodatu količinu da isporuči. Rizikuje prodavac, ali rizikuje i kupac da plati skuplje nego što će biti u žetvi – smatra Predrag Đurović.

Irena Nađ