Portal pametne poljoprivrede

Jovan Nikolić iz Opova

Vašari u Debeljači su najčuveniji u Banatu, a na završetku ovogodišnje vašarske sezone na novembarskom okupljanju ponuda povrća, zanatskih proizvoda, novih i polovnih poljoprivrednih mašina i druge robe, bila je uobičajeno dobra, ali je pazar bio skroman. Navikli su paori i drugi zaljubljenici vašarskog ugođaja da se sretnu na debeljaškom vašarištu koje se prostire na 12 hektara, ponude ono što je rodilo ili stasalo u stajama, jedni drugima ispričaju šta ih tišti i da oslušnu nestabilno agrarno tržište.

Sarač Branko Brzovan Brzi iz Rume, rodom iz Dolova, veli da su dobri vašari u Rumi i Šapcu, ali da je i ovaj u Debeljačri izuzetan. Brzi je samouki majstor, saračkim zanatom se bavi 12 godina.

 – Malo ima nas sarača u Srbiji, svega troje-četvoro, zato i opstajemo. Idemo na vašare u Rumu, Debeljaču, Sentu, Bačku Topolu, na šidskom vašaru imamo kupaca iz Hrvatske. Kupaca imamo sa svih strana, jer imamo opreme za konje za svačiji ukus i džep. Cena zavisi od toga da li je u pitanju radna oprema, poluparadna, paradna i visokoparadna. Za jednog konja kompletna oprema u običnoj verziji staje oko 350 evra, a sa luksuznijim paradnim dizajnom je stotinak evra skuplje. Obezvređeno je to u sadašnjim ekonomskim uslovima, ali možemo ipak od saračkog zanata da živimo – kaže Brzovan.  

Crepajcima je Debeljača oduvek u komšiluku, pa su se nekada na vašarima prepoznavali po nalickanim fijakerima i čilašima. Branislav Jankov,predsednik KK “Lipicaner” iz Crepaje, više ne drži konje, ali uvek voli da pogleda sersane, oglavine i drugu robu sarača.

– Nekada je na vašarima bilo mnogo više konja, zaprega i paradnih fijakera, a i druga stoka se više doterivala. Sada za poljoprivrednike ima raznih potrepština, polovne i nove mehanizacija, delova, zanatske robe i poslastica. Volem kad dođem na vašar prvo obiđem ima li konja, a sarač Brzi iz Rume je majstor sa ukusom. Šta god oko vidi od opreme iz njegove radionice, to je stvarno lepota, bez obzira da li je oglava, kajas, trskovac ili žvala. Ima sarača, ali kao što je Brzi jako retko se nađe – uverava Jankov.

Džambasi, koji trguju konjima imali su svoju ponudu, ali za oko nam je zapela zaprega Branka Stojkova iz Orlovata, došao je da proda ždrepca zelenka Sokola.

– Sokolu je šest godina, pravi je domaćin i hoću da ga prodam samo dobrom domaćinu. Za Sokola tražim 1.300 evra, a sad tu kako će i da li će biti pogodbe, videću, možda i popustim za stotinu evra. Sokol je negovan, ustajem i noću da ga hranim, zdravo ga poštujem. Onom ko hoće da kupi Sokola, dajem ga uz garanciju, ako hoće da ga drži i hrani desetak dana pa i duže, a ako mu ne odgovara neka ga vrati nazad. Ako se neko interesuje, može me lako naći u Orlovatu. Kad vidim za kakve konje drugi traže 600 ili 700 evra, onda sam siguran da Sokol vredi mnogo više – kategoričan je Stojkov.                

Užarski zanat Darko Varga iz Kikinde je naučio od par kikinskih majstora i samostalno krenuo sa poslom pre sedam godina, a veli da se od užarskog zanata može preživljavati.

Željko Jerkov iz Perleza drži stoku i malo njome trguje, ali kako kaže na tržištu krupne stoke nema odviše ni ponude, ni tražnje.

– Roba, kao roba, stoji i čeka kupce. Za kravu tražim 650 evra, daje 10 do 12 litara mleka dnevno, a tele koje teži stotinu kila dao bih  za 350 evra. Robu imam, pitaju ljudi za cenu, ali za sada kupaca nema. Doduše, ove vašarske sezone bilo je pazara, ne mogu da se požalim. Idem u Rumu, Žabalj, Bašaid, najbolje se pazari u Debeljači i Žablju – saznajemo od Jerkova.

U staji gazdinstva Jerkov od 30 grla, 26 je na muži, žali se kao i mnogi koji se bave mlečnim govedarstvom na nisku otkupnu cenu mleka.- Cenu mleka više i ne poredim sa cenom mineralne vode, nego sa naftom. Za litar nafte sada treba dati šest litara mleka. Nekada je paritet bio mnogo bolji, jer je litar mleka stajao koliko i litar nafte, a čini se čak da je čak bilo i kada je mleko bilo skuplje od nafte – ukazuje Jerkov. 

Oliver Vladisavljev iz Debeljače prodavao je koze, kilo žive vage 250 dinara. Reče da ima dvadesetak komada, mada je imao i stado od stotinu grla.

– Kozama se bavim šestu godinu i trebalo je to da bude i zbog mleka i zbog jarića, ali nije baš kako sam očekivao, pa sam smanjio stado. Mlekare preuzimaju mleko, slabo plaćaju i nisam zadovoljan. Imao sam stotinu umatičenih grla, država daje 7.000 dinara podsticaja po grlu, to se dobija, ali od otkupljivača pare za mleko nikako da se naplate ili ga uopšte neće da otkupljuju.Nisu dovoljni samo podsticaji države. Svi znamo da je kozije mleko zdravo, ali nisam spreman da se bavim preradom – kaže Vladisavljev.

Penzioneru Stojanu Buzadžiji iz Crepaje, dok je šetao vašarištem stigla poruka da je “legla” penzija, od koje mu ništa nisu oduzimali jer je iovako mala, ali povišica je skromna.  

– Svaki vašar sam tu, nema da omane, dok sam radio uzimao sam slobodan dane da bih dolazio. Ranije je bila još bogatija ponuda, veća tražnja i veći pazar. Kad sam uz posao držao 12 krmača praščara, pa iznesem 50 prasica, za sat sam ih prodao, a sada iznesem pet i nema ko da ih kupi. Nekada je bilo mnogo bolje,a najbolje bi bilo kad bi se vratio Tito, da uvede malo reda – veli Buzadžija.

Stare taljige u dobrom, voznom stanju, nudio je poljoprivrendik Staniša Erić iz Debeljače. Za njih traži 300 evra, nadajući se da ima šanse da će naići mušterija.   

– Stare taljige se sada najviše traže za ukras, da se u njih namesti cveće, pa se nameste ispred kafića. Sad ih nose i za Crnu Goru, odakle ima potražnje. Praznim dvorište pa sam sakupio suviišnu gvožđuriju sa tavana i dvorišta. Nudim još stari špartač i plug. Taljige će možda završiti u Crnoj Gori, ali gde će završiti plugovi ne znam – veli Erić.

Trguje se na vašaru starim i novim poljoprivrendim mašinama. Slavko Mladen iz Crepaje, pojašnjava da mu je prezime Mladen, da kupuje stare berače, plugove, traktore i ostalo.

– Nude mnogo stare mehanizacije, ima je dosta pohabane i istrošene, koja ne vredi mnogo, nego je više za staro gvožđe, jer nema računa da se popravlja. Kupujemo ono što može da se popravi, mi ih remontujemo i prodajemo. Traže se za centralnu Srbiju najviše manje traktore “fergusone” i male plugove, za lakšu obradu manjih parcela. U Vojvodini traže sve veće i veće mašine sa mnogo konjskih snaga, zbog potrebe ali ima i toga, ako neko kupi traktor od stotinu konja, komšija zbog prestiža kupuje jači od 120 konja. Mi radimo najviše sa starim mašinama, ali pratimo i šta se događa na tržištu najmodernijih dostignuća – predočava Slavko Mladen.   

Žarko Jerkov iz Perleza

Robu su vidokrug potencijalnih kupaca izneli i povrtari iz južnobanatskih mesta, koji priznanju da u povrtarstvu ima para, ali da je u povrtarstvu najviše ulaganja i novca i truda, međutim da je za većinu povrtarskih kultura svaka sezona varljiva. Aktuelno je kiseljenje kupusa, kilogram se nudio za 15 do 50 dinara. Najtraženiji i najskuplji je futoški kupus jer se prodaje za 40 do 50 dinara, ali Miodrag Cvetković iz Jabuke objašnjava da je to s razlogom, jer je najkvalitetniji i najukusniji. A, od belog luka i pasulja, ove sezone – muka! Za kilogram belog luka Jano Valenta iz Padine traži 120 dinara, jer jedva tolika cena može se postići na veliko.

– Imali smo pod belim lukom jedan lanac, ima još šest džakova da se proda, ali je cena slaba. Beli luk je jeftin, a i pored toga slabo ide. Nudimo ga od kuće, na pijacama i vašarima u Padini, Ilandži i Debeljači, ali ima ga mnogo na tržištu. Ove godine na jednom lancu rodilo je dve tone. U ataru Padine belim lukom se bavi nas pet-šest proizvođača, a njih nekoliko je odustalo. Ja se belim lukom bavim prvu godinu i odmah je loša cena. Obrađujem dosta svoje zemlje i nešto u arendu, ukupno oko sto lanaca. Sejem najviše kukuruz i suncokret, a ove sezone smo imali crni i beli luk. Već sam odlučio da crni luk više nećemo uzgajati, a kod belog smo smanjili površinu. Doduše, kod crnog luka je bila dobra cena, 35 do 40 dinara i to smo odmah prodali, a beli luk ne ide, pa stane, pa opet ne ide – jada se Valenta.

On dodaje da je u poljoprivredi tako, nikada se ne zna kako će paori proći, bilo da je reč o kukuruzu, suncokretu ili o povrću.

– Cene naše robe padaju, a samo poskupljuju semena, veštačko đubrivo i drugi proizvodi koje mi kupujemo. Paorima bi bilo mnogo bolje da su cene poljoprivrednih proizvoda stabilne i ekonomski održive, da se ljudima isplati trud, a da bi tome sigurno doprinelo smanjenje cene nafte i veće subvencije za poljoprivredna gazdinstva. Vlada stalno obećava, pa valjda ćemo dočekati da bude bolje – kaže Valetna.

Jovan Nikolić iz Opova, znan po nadimku Čakić, proizvodnjom pasulja se bavi već više dve decenije, pa je i ove szone rod ubrao sa dva hektara. Na posedu od 14 hektara uz pasulj uzgaja drugo povrće i ratarske kulture.

– Poljoprivreda je osuđena na propast, načisto, kako koja vlast, sve gode i gore – utisak je Nikolića. – Kilogram pasulja je sada 250 dinara, a pamtim da je najbolja cena bila 90-tih godina, kada je premijer jugoslovenske vlade bio Ante Marković. Onda je cena pasulja bila jako dobra, kada je sedam dinara vredelo koliko jedna nemačka marka. Čini mi se da je tada bilo najbolje, ne samo za proizvođeče pasulja, nego za celu poljoprivredu. Proizvodnja je bila najjeftinija, a cene naših proizvoda su bile najveće.

Naš sagovornik se žali da slabo ko kupuje pasulj, ali i druge proizvode,  jer je tržište prezasićeno svom robom, često i sumljivog kvaliteta iz uvoza.

Jano Valent iz Padine

– U Opovu imamo Udurženje proizvođača povrća, voća, cveća i lekotivog bilja “Lala”, ali slaba je vajda od toga. Da poljoprivredi bude bolje, trebalo bi da agrarnu politiku vodi ko je pametan i razuman, da malo sredi tržište. Pre svega, mi za proizvodnju plaćamo jako skupo gorivo, velika su i druga ulaganja, od obrade, semena i repromaterijala, a nemamo nikakve garancije pa sve idemo na kocku, na naš rizik, jer smo prepušteni da se sami snalazimo na neizvesnom tržištu i preprodavcima. Od našeg truda, preprodavci uzimaju i skidaju kajmak – veli Nikolić, koji smatra da su subvencije od strane države nedovoljne, a da su paorske penzije na nivou socijalne pomoći.

Dodaje da je pre 15 godina odustao od plaćanja penzijskog osiguranja i da je još ranije trebao prestati, jer su jedno vreme on i žena na ime penzijskog osiguranja godišnje izdvajali toliko da se mogao na večito kupiti lanac zemlje, a da su paorske penzije svega desetak hiljada dinara mesečno.

Povrtari iz Idvora su poznati po proizvodnji bostana, a kada prođe sezona lubenica i dinja, nudi se ostalo povrće. Gazdinstvo Žarka i Mire Patuška ove sezone je imalo najslađi bostan.

– Sezona za povrtare iz Idvora je bila solidna, jer smo imali dosta kiše, mada slađe su bile lubenice koje smo brali na kraju sezone, od onih prvih. Beli luk nam je malo lošijeg kvaliteta nego lane, a uzgajali smo ga na četiri jutra. Rodilo je dva i po tone po jutru i većinu smo već prodali, za jedan evro po kilogramu. Cena nije dobra, mala je u odnosu na ulaganj i uloženi trud, trebala bi da bude bar evro i po, da bi se pokrivali, jer ima izdataka za sezonsku radnu snagu pošto beli luk zahteva dosta vrednih ruku, a tako je inače kod svih povrtarskih kultura – naglašava Patuška.

Bundeve za kolače na malo gazdinstvo Patuška prodaje za 40, a na veliko 25 dinara. Bele bundeve su već prodate, a ostalo je još “tamburica”. Uzgajali su oko 500 strukova i dobro su rodile.

– Ove sezone najviše je vredelo uzgajati crni luk, ali smo ga imali na svega pola jutra. Moje kolege povrtari iz Idvora, veći proizvođači koji crni luk uzgajaju na tri-četiri jutra, dobro su prošli. Rodilo je oko 30 tona po jutru, a cena je bila solidna, san jive su ga prodavali na veliko za 30 dinara. Mada bilo je i takvih sezona, kada sam i ja preorao i na njivi ostavio 20 tona crnog luka – saznajemo od Žarka Patuške.

U ataru Idvora lubenice Živana Zakića ovog leta lubenice su bile najkrupnije, u setvenoj strukturi bilo je belog i crnog luka, pasulja, paprike i bundeva, a iz kućne radinosti tegla domaćeg slatkog i ljutog ajvara staje 250 dinara.

Zivan Zakić iz Idvora

– Bostan je ove godine bio najbolji od svega, što sma i potvrdio na našoj “Banatskoj bostanijadi” u Idvoru. Beli luk je solidno rodio ali cena mu je mizerna, svega 120 dinara na veliko, a pasulj je 250 dinara. Kupci su uglavnom preprodavci sa kvantaša iz Beograda, iz okoline Leskovca i Lebana, oni odnesu robu na veliko, po pola tone i više, kako ko. Ove godine izuzetno je bio tražen crni luk. Imao sam oko pet tona, sve sam prodao za 30 do 35 dinara, međutim, sada je cena već 50 dinara. Obrađujem 35 jutara zemlje, obrađivao sam i više, ali je arenda jako skupa, 300 evra po jutru, pa nema računice da se zemlja uzimau u zakup. U paorluku itekako sezona može da bude varljiva. U povrtarstvu se daleko više ulaže i radi, ali se može i bolje profitirati nego u ratarstvu. Ove godine su rodili pšenica, suncokret i kukuruz, ali su cene jako loše. U povrtarstvu je više posla, ali ipak ima više novaca. Eto crni luk je ove godine na ceni, a bilo je kada smo ga preoravali ili bacali u jamure na smetlište, jer nikom nije trebao – zaključuje Zakić.

Na debeljačkom vašarištu mirisalo je praseće i jagnjeće pečenje, ali i čvarci. Na licu mesta na štandu “Kod Brke” iz Kovilja od ranog jutra pa do popodneva mirisali su, a za hrskave rumene čvarke čekalo se u redu. Čvarci po 700 dinara, idu kao alva Radovan Tomić iz Brkine ekipe, koji nadgleda katlanke uverava da je najvažnije za spravljanje hrskavih rumenih čvaraka vatra i da masnoća mora biti sveža.

Irena Nađ