Koren tikve bez korena
Kako se manipuliše Srbijom, srpskim selom i seljacima i nekada i sada jako je slično. To je i najveća tragedija.
Uvek je problematično sagledavati stvaranost uzimajući za svedoka književana dela, ali se nekada to nameće kao jedini izlaz da se dokuči do svesti ljudi uz veliki rizik da se nešto pogreši ili da se o nešto ogreši. Međutim, hajde da probamo kao čitaoci, gledaoci, ljudi… Šta su Koreni? Pa dobrim delom priča o radikalskom mentalitetu koji seje smrt i nesreću busajući se u grudi kako sve to radi u korsit naroda, a u stvari sve je lični interes. Kako teško stanje jednog naroda, nemaštinu, bezizlaznost i neznanje naplaćuju narodni tribuni, to jest navodni boraci za obesparvljene seljake.
Aćim Katić narodni tribun s kraja 19. veka je bio i Sloba i Šešelj i dobrim delom sada Vučić. Možda je to uvideo i pisac Korena Dobrica Ćosić i zbog toga je krenuo u jednom trenutku protiv Aćima Katića 20 veka, to jest Slobodana Miloševića. Zakasnio je nažalost. Morao je to videti još 1988.
Hvale tribuni vlastiti narod, pričaju kako su Srbi i srpski seljaci najlepši i najpametniji, a ogromna većina seljaka voli da čuje kako ih političari hvale. Mada, istorija nas uči da su narodu najveće zlo naneli oni koji su mu se ulagivali i koji su ga hvalili. Pašić, Sloba, Šešelj, Vučić…. Jadni su političari i intelektualci koji hvale svoj narod.
Lažnu istorija radikalske vlasti nakon prevata 1903. objasnio je Dis u pesmi Naši dani. Pljuvali ga svi, od radikala do čuvenih levih kritičara poput Jovana Skerlića. Sve što je Dis napiso tada vredi i sada.
Razvilo se crno vreme opadanja,
Nabujao šljam i razvrat i poroci,
Podig’o se truli zadah propadanja,
Umrli su svi heroji i proroci….
Od pandura stvorili smo velikaše,
Dostojanstva podeliše idioti,
Lopovi nam izrađuju bogataše
Mračne duše nazvaše se patrioti…
To vam je pesma posvećena Pašiću, Petru I Karađorđeviću i inim radikalskim prevarantima o kojima naša istoriografija priča hvalospeve.
Šta je problem s radikalskim menatalitetom i radikalskim srpstvom? Pričama kako narod niko ne sme da bije i kako narod niko ne može da prevari…
Jasno je ko hoće da vidi istinu. NIje srpske pobede s početka 20. veka doneo Aćim Katić to jest Nikola Pašić koji je goloruke seljake slao na nišan Milanovih vojnika bolje reći srpskih vojnika, već Milan Obrenović koga je Srbija mrzela jer su tako svakodnevno propagirali narodni trubuni demagozi i pokvarenjaci. Koristeći naivnost i neznanje običnog srpskog seljaka. Da li narod više voli one koji mu govore o junaštvu i slobodi ili one koji hoće da im otmu puške kako bi stvorili pravu vojsku. Pa naravno, bolji su Pašić i radikalski demagozi Vučić, Beba Popović, Krstić, Mitrović…
Nije Milan govorio kako Srbiju treba vratiti na selo i držati se seoske politike već Pašić i ostala bratija. Da nije ustao protiv navodne tradicije tako što je rasformirao narodnu vojsku i seljacima oteo puške nikada ne bi bilo Timočke bune ali ni savremene vojske koja je donela pobede u balkanskim ratovima, ni Cera ni Kolubare. Narodna vojska nikoga ne bi mogla da pobedi a najmanje Austrougarsku na Ceru i Kolubari, ali je Milan navukao mržnju na sebe a radikali postali heroji.
Mišića, Stepanovića, Bojovića i Putnika stvorio je Milan Obrenović, a ne u narodu obožavani radiklali i Karađorđevići, koji su dok je Milan udaro krvave temelje budućnosti Srbije, sejali laži i demagogiju, išli uz dlaku siromašnom i neukom narodu, imali podršku i preko 80 odsto stanovništva.
Pašić je izvukao korist i iz Timočke bune iako je pobegao ostavivši saborce na cedilu. Da bude gore, izvukao je korist i od vojske koju je stvorio Milan, a protiv koje je on podigao narod na Timočku bunu, to jest i iz balkanskih ratova i iz Velikog rata, a kralju Milanu koji je udario na lažne korene kako bi modernizovao Srbiju zbog Srbije a ne zbog Evrope bagra je ubila sina jedinca da bi na vlast dovela Pašića i Petra I Karađorđevića.
Dežurni dušebrižnici za tešku sudbinu svog naroda koji u stvari sve rade na svoju korist. Radikalski mentalitet, kukanje nad nesrećom, nad selom, nad Kosovom…
Nema veze s Korenima ali ima veze sa Srbijom priča i sudbina 1.300 kaplara. Istina je da je 1.300 kaplara to jest dečaka gurnuto u rovove jer su vojnici zvocali kako oni krvave gaće a deca bogataša navodno uče a u stvari beže od rata. Moral vojske je narušen i odlučeno je da se 1.300 kaplara pošalje na front. Kada su ta deca stigla onda su oni vojnici koji su najviše tražili da oni dođu čak i svoj život žrtvovali da bi ih zaštitili.
Sin jedinac a Branislava Nušića, Strahinja Ban Nušić bio je jedan od 1.300 kaplara i poginuo je, a otac je mogao da ga spase kao što je Pašić spasao svog. Nije, jer ga je bilo srmota. Sramota zbog druge dece. Pašića, Aćima Katića, Miru Marković, Aleksandra Vučića nikad ničega nije sramota. Jer kako reče Vučić, on se nikoga i ničega ne plaši.
Dakle, šta rade radikali i šta radi radikalski menatalitet. Pa od osnivanja 1881. godine do dana današnjeg izazivaju u očajnim i neobarazovanim ljudima najgora osećanja umesto da neguju ona najbolja. Vode demagogiju godinama koja onda i bez njihovog direktnog poziva kulminira tako što se bes i očaj vojnika u najtežim danima usmeri na tuđu decu i 1.300 kaplara. Kad vide šta se dešava onda bagra izađe navodno u susret i dovuku decu na front. Šta Pašića briga, doveo je tuđe sinove, a ne svog. Šešelj poziva i šalje dobrovoljce od kojih su mnogu poginuli, a on danas ide po rijaliti programima.
Šta su radikali u istoriji Srbije – pa samo deo one sile koja večito stremi dobru, a večito tvori zlo.
Oni koji vole Srbiju negovali bi uvek onu drugu crtu našeg karaktera, a i ta se pokazala u slučaju 1.300 kaplara, jer su vojnici žrtvovali svoje živote da bi decu sačuvali. Čast i poštenje izbiju kad je najteže, a ne samo zloba i pakost. To je ona prava Srbija koja je od ničega napravila Jugoslaviju, koja je Srbiju iz 14. veka nekako uvela u 20. To je srbija Milana i Aleksandra Obrenovića a ne Pašića i Karađorđevića.
Zamislite Vučića koji je izneveri sve svoje ideale, koji je branio Srsku krajinu i ne odbrani je, kuka nad sudbinom staradalih u Nato agresiji a da je po njemu Nato bi nas još bombardovao i bili bi smo kao Sirija. Vučić je tada bio veća budala od Milošavića, a kao kulminaciju svega uzeo je stan od države. Posle toga je 15 godina sejao mržnju, organizovao mitinge na kojima se otvoreno aludiralo na smrt prmijera, mahalo robijaškim košuljama. Tad nije trebala stabilnost Srbiji da dolaze strani investitori, tada je Evropa bila nepijatelj. Sabilnost i mir trebaju samo kad Vučić vlada.
Koju je to reformu sproveo Vučić osim što pljuje sve one koji su Srbiju izvukli iz Miloševićevog i Vučićevog blata devedesetih godina. Vućić ne radi ništa nego pere biografiju i hoće da prizna Kosovo. Ne, ne. Ratovi i porazi u zapadnoj Slavoniji i Krajini, 250.000 proteranih iz Hrvatske, gubitak rata na Kosovu 1999. i stan koji je uzeo od države iste te 1999. godine. Po tome će ga Srbi pamtiti. To je njegov doprinos istoriji Srbije i budućnosti.
To su koreni tikve bez korena koja je umislila da je branilac Srbije i Vožd.
Oni koji su izdali sve ne mogu da pomognu nikome pa ni seljacima. Ni maldima ni starima. Ne idite za Aćimom Katićem jer je to put u propast. Za većinu.
Ne pomažu seljacima oni koji pričaju bajke, a vade 20 dinara po litri za grivo, koji hiljade hektara prodaju Arapima a mlade iz gradova pozivaju da se vrate na selo. Nek se vrate oni, a mladima u Srbiji ma gde da žive obezebde pristojne prihode za normalan život. Inače će svi otići iz Srbije, a ostaće samo Vučić, Šešelj i one babe s mitinga.
Milovan Lukić