banner-image

Jabučari prevideli loše iskustvo malinara

Uzgajivači malina su više od pola veka važili za najkvalitetnije srpske agrarne izvoznike. Bezmalo 95 odsto proizvodnje plasirali su na strano tržište, a u svetu cenjen kvalitet srpskog bobičastog voća obezbiđavao im je odličnu zaradu. Bio je to sjajan posao za seoske porodice u Zapadnoj Srbiji. No, uspeh ih je uspavao i nisu uočavali ni tržišne promene, ni rast konkurencije.

Dve, tri poslednje sezone uvećana globalna ponuda i orijentacija kupaca ka stonim sortama bacile su na kolena uzdanicu voćarstva centralne Srbije. Cena standardnih sorti maline je drastično pala, pa seljaci jedva da robu mogu prodati i za samo 120 dinara po kilogramu prve klase.

Cena dva i po puta niža nego pre tri decenije teško da obezbeđuje ozbiljniju zaradu. Mada uzgajivači prstom upiru u domaće hladnjačare kao uzročnike nevolja, ne bi se moglo reći da i sami nisu dobrano doprineli zapadanju u probleme koji se često završavaju krčenjem malinjaka. Oslonili su se jedino na sortu vilamet, nisu produžili sezonu konzuma, niti su razvijali preradu voća.

Kada su uočili da su ostali neprilagođeni promenama na tržištu, bilo je kasno i sada će ih povratak na svetsku scenu koštati mnogo više vremena, napora i finansijskih sredstava.

Ekonomisti i poljoprivedni stručnjaci su ranije ukazivali na problem malinara, pa se očekivalo da će njihova sudbina biti dovoljna opomena drugima da se, i kada posao „cveta“, uvek moraju osluškivati glasovi sa tržišta, te neprestano ulagati u modernizaciju proizvodnje i poboljšanje ponude.

Ipak, izgleda da oni od kojih se očekivalo baš i nisu na umu imali (loša) iskustva drugih.

Ovih dana glas dižu uzgajivači jabuka. Za razliku od malinara, jabučari su i suvlasnici hladnjača, ali godinama unazad nedovoljno pažnje poklanjaju plasmanu robe. Navikli su da po inerciji bezmalo sav rod prodaju na ruskom tržištu, sve do nedavno izuzetno zahvalnom i na kome se postizala više nego pristojna cena. I najveći evropski proizvođač jabuka, Poljska, takođe je umnogome bila usmerena na Moskvu, San Peterburg, Volgograd, Omsk, Jaroslavlje. Tu su i uzgajivači iz Moldavije, Ukrajine…

Kada su Evropska unija i Rusija međusobno uveli sankcije na trgovinu pojedinim robama, Rusi su odlučili da razviju domaću poljoprivedu. Brzo su od nekadašnjih uvoznika postali vodeći izvoznici pšenice i uljarica, polako podižu uzgoj pilića, proizvodnju mleka, uzgoj većeg broja povrtarskih i voćarskih vrsta.

Tako su na Krimu i u Krasnodarskoj oblasti već zasadili preko 200.000 hektara pod raznim sortama jabuke i sa ovih voćnjaka svake godine pristiže sve više roda. Sortiment je neobično moderan, pa vrhunska sorta „Fudži“ čini 30 odsto zasada, a još šest, sedam odsto ekskluzivne klupske sorte.

U novim prilikama, Rusija stalno smanjuje uvoz jabuka, pa je od nekadašnjih 1,8 miliona tona već spao na jedva milion. Tehnika ograničenja uvoza je i drastično uvećanje standarda za prvu ili ekstra klasu, uveliko iznad evropskih decenijama najstrožih kriterijuma.

Kako je prošle sezone jabuka rodila širom Starog kontinenta, cena je drastično pala, sa 0,65 na 0,28 evra po kilogramu. No, nevolja je što je drastično palo samo interesovanje ruskih trgovaca. Istovremeno, i Moldavija je podigla desetine hiljada novih jabučnjaka računajući na blizinu velikog tržišta i niske transportne troškove.

Odjednom su uzgajivači jabuka u Srbiji ostali bez tržišta i sada, dva meseca pred sezonu ranog voća, hladnjače su još prepune jabukama prošlogodišnjeg roda.

Seljaci optužuju državu da je uslovljavanjem da izvoznik mora posedovati ili biti u zakupu hladnjače od bar 500 tona, bitno ograničila konkurenciju srpskih izvoznika pri otkupu jabuka. Reč je o meri kojom je država uspela da snažno redukuje nezakonit reeksport poljske jabuke na rusko tržiše i doneta je pre 15 meseci.

Prošle sezone, kada je bio skroman rod i visoka cena, postojanje uredbe nije bilo prepreka za dobar otkup i potonji plasman na rusko tržište. Možda uredba i nije baš najsrećnije formulisana, ali nevolje srpskih uzgajivača su dublje.

Iskustvo malinara, pak, ukazuje da nije dobro bežati od sve brže nagomilavajućih problema. Ako je potražnja sa ruskog tržišta bitno opala, a narednih sezona se očekuje i dalji pad, pitanje je zašto se kvalitetno srpsko voće ne prodaje na drugim tržištima. Kratak odgovor je zato što do godinu, dve unazad ovdašnji proizvođači i trgovci gotovo da i nisu tražili druge kupce.

Uzgajivači koji su na vreme uočili trendove, sada već i polovinu inoplasmana realizuju u Veliku Britaniju, Švedsku, na Bliskom istoku. Istina, kupci iz ovih zemalja imaju svoje zahteve i nije ih lako zadovoljiti.

Nužno je podići produktivnost, kako bi prodaja i po nižoj ceni nego što je u Rusiji donosila dobit. Tu su i tržišta Indije, Tunisa ili Egipta, države koje uvoze ogromne količine jabuka i koja smo, posle nekoliko decenija prekida, nedavno ponovo otvorili za pojedine ovdašnje agroproizvode.

No, uzgajivači voća moraju shvatiti da nije dovoljno samo proizvesti i u hladnjači očuvati rod. Jabuku treba i prodati, a to je zahtevan posao. Najbolje se realizuje ako se proizvođači udruže i međusobno i sa trgovcima, te postanu partneri u zajedničkom poslu. Prošla su vremena kada je otkup i neka vrsta zajemčena cena bila obaveza (socijalističke) države, danas se sve realizuje preko tržišta. Time su umeće trgovine i veći broj potencijalnih kupaca postali najvažnija prednost.

Uzgajivačima jabuka, kada im već iskustvo malinara nije bilo dovoljno, sadašnje nevolje bi morale „otvoriti oči“ i ukazati i na potrebu povećanja profitabilnosti uzgoja, postupno prilagođavanje sortimenta budućoj prođi na tržištu i, ponajviše, na neophodnost partnerskog nastupa sa trgovcima.U suprotnom, proći će i gore nego malinari poslednjih sezona.

Živan Lazić

Izvor:021