Svetska poljoprivreda ide u digitalno doba a naša u rasulo
Svetska ekonomija i poljoprivreda se nalaze pred digitalnom, ekonomskom, naučnom, socijalnom i demografskom revolucijom, a ključne veštine koje će se tražiti su kreativno i kritičko mišljenje, sposobnost da se rešavaju problemi i timski rad. Ima li to neke veze s nama? Naša poljoprivreda je blago rečeno daleko od svega ovoga, a revolucija je u stvari rasulo.
Jedan od najgorih ministara Branislav Nedimović postaće prvi na listi naprednjaka na izborima, a to nam kaže da su Vučićeva istraživanja pokazala da je on najpopularniji i da ga glasači više cene i od Ane Brnabića i od svih onih koji u Vladi Srbije pokušavaju barem malo da promene Srbiju i da je uvedu u 21. vek. Demagogija će opet pobediti a cenu će plati seljaci koji listom glasaju za SNS, jer što bi se Nedimović tako visoko kotirao. Čovek apsolutno ništa dobro i korisno uradio nije. Ništa. Govedina za Kinu Rusiju, Tursku… Papci, Tenis, jeftinije gorivo, pravedan otkup…
Mada se i naprednjaci i seljaci koji ih podržavaju nadaju da će sve to nas mimioći i da će genijalci pout Vučuća i Nedimovića podeliti 1.000 traktora i spasti poljoprivredu to se jednostavno neće desiti. Da budem precizniji, i našu poljoprivredu neće zaobići ni digitalna ni ekonomska ni socijalna ni naučna ni demografska revolucija ali se naši vlastodršci prave mnogo pametni i ne preduzimaju ništa. Prosipaju parole a ministar ide po vojvođanskim selima i za odabrane poljoprivrednike uz doskočice priča o podeli para. Sitne mere za poljoprivredu a velike za pojedine paore miljenike. Tako se mame glasači a upropaštava selo i poljoprivreda, porodičnih gazdinstava.
Da li smo mi idioti ili su oni veliko je pitanje, ali mi nikako nije jasno da niko od kreatora agrarne politike u Srbiji za posledljih 30 godina nije mogao da shvati prostu činjenicu zašto srpska poljoprivreda srlja u propast i u skladu s tim preduezo bilo koju suvisli meru.
A tako je prosto.
Da bi se neko bavio poljoprivredom potrebno je sve više para, a naša realnost je da su nam poljoprivrednici sve siromašniji. Ako je neko sve siromašniji, ima sve manje para za ulaganje i iz godine u godinu živi tako što jede supstancu svog gazdinstva, to jest troši svoju imovinu i rezultat svega je beda i propast gazdinatava. Uz sve to, potrebe za održavnje minimalnog životnog standarda su sve veće i veće pa tako ne da treba sve više para za investicije, mehanizaciju, opremu, zasade, već treba sve više i više i za najbednije preživljavanje.
Voćnjaci su sve skuplji i skuplji, povrtarstvo je sve skuplje i skuplje, navodnjavanje, zaštita, prodaja, marketing standardi, sve traži sve više i više para.
To su zakoni sadašnje a i buduće poljoprivrede. Razlika u budućnosti će biti s tim što će para za investicije trebati sve više i više. A naši seljaci će biti sve siromašniji i siromašniji i to sve više i više njih.
Dakle, ako je to tako ne možete onima koji imaju dve krave pokloniti još dve i reći da ste razvili poljoprivredu. Ne možete poljoprivredu razviti ulaganjem u preradu jer za preradu neko mora da proizvede sirovine, jabuke, grožđe, višnje, kropmir, paradajz… Bilo šta da proizvodite za modernu farmu i plantažu trebaju desetine hiljada evra a za pet godina stotine hiljada evra.
Setite se privatizacije mlekara i silnih priča kako će to biti spas i za preradu i za domaće farmere i muzne krave. I šta bi. Prodate mlekare a kada su nove gazde stigle ispostavilo se da 90 odsto farmi nema mleko za nove fabrike mleka. Hlađenje, bakterija, higijena… Ništa nije valjalo ali mlekare nisu puno učinile da daju pare farmerima već su jednostavno prestali da kupuju mleko po selima. Znači para treba za preradu ali još više za proizvodnju na njivama i u stajama.
Kako rade majstori demagogije? Kad naprednjaci vide da su sve razbucali onda se Nedimović seti da je Tito umro, da nam je pšenica za stočnu hranu, da su nam malinjaci zastareli a rotkve strugane. Seti se i ovaj najpametniji vinarija. Čuli da to dobro prolazi u Francuskoj pa ajde da se sad svi u Srbiji bave vinarstvom. Vućić ima 300 milona evra za razvoj vinarija. Koliko bre predsedniče para treba za vinograde na kojima će se brati grožđe za te vinarije? Ko će imati para i da puni flaše i podigne vinariju i ko će imati para da sadi lozu?
Da stvar bude gora, srpskoj poljoprivredi potrebnija je revolucija više nego bilo kojoj drugoj u Evropi jer je kroz privatizaciju i katastrofalnu agrarnu politiku potpuno rasturena. Nema ni horizontalne ni vertiklane povezanosti a glavnu reč vode tajkuni i politički i interesno organizovana udruženja poljoprivrednika. Svaki napredni tajkun i napredna stranka ima svoje seljake, a rezultat svega je propadanje poljoprivrede iz godine u godinu. Pričamo o onoj u kojoj su važna seoska gazdinstva a ne tajkuni.
Kao što rekosmo, imamo sve manje para a za investicije treba sve više. Znači treba nešto novo i drugačije
Sve ono kako danas funkcioniše naš agrar treba zaboraviti. Priče o povratku na selo i zadržavanju mladih su besmislice a poljoprivredu može da spase samo digitalizacija koju će podržati ozbiljne institucije a ne napredni stručnjaci kojui nisu uspeli da spasu ni Novi Sad od hakerskih napada a kamoli nešto ozbiljnije.
Možeta po gradu zapoljavati na ključna meta polupismene kursiste naprednih akademija. Naprednim biznismenima možete dati da grade zgrade, da ispumpavaju vodu, da drže trgovačke lance i hotele ali prepustiti gradsku informacionu infrastrukturu ili e-upravu bahatom Milošu Vučeviću i njegovim neznalicama je katastrofa kao i dati poljoprivredu Nedimoviću. Kao što Nedimović ništa nije uradio za poljoprivredu tako ni Vučević za Novi Sad. Ume Vučević dobro da radi za Galens i slične firme. Ume da podvikne na Vode Vojvodine ali za Informatiku i gradsku informatičku infrastrukturu se razjari. Novi Sad je grad s najjačom IT industrijom, ali ta industrija uglavnom radi za ceo svet a najmanje za Srbiju, Vojvodinu i Novi Sad. Novosadska kompanija Schneider Electric NS DMS proizvodi softver koji omogućava velike uštede u distribuciji električne energije i koji se danas koristi u gotovo svim zemljama u regionu, kao i gradovima kao što su Filadelfija, Vankuver, Toronto. A znate li gde se najamanje koristi ili se uopšte ne koristi. Pa u Srbiji.
Možda u Novom Sadu nema IT kompanije koja se bavi zaštitom od hakerskih upada, ali Vučević je morao da zna gde ima i da nešto pita pametnije od sebe. Ali on komunicira samo s …
Dakle kao što se IT sketor u Srbiji razvio bez mnogo pomoći naprednjaka, jer oni koji su prepisali dokrotare, završili fakultete u poštanskom sandučetu u Londonu, kupovali diplome, keramičari ili kondukteri i ini majstori s kupljenim diplomama nisu sposobni ni da razumeju digitalno doba a kamoli da pomognu njegov razvoj i fukcionisanje.
Poljoprivreda u digitalno doba mora ući mimo naprednih genijalaca ili će propasti.
Kao nikada do sada naši mali proivođači imaju šansu da se ujedine, ali ne preko Krkobabićevih i Vučićevih zadruga već preko digitalnih platformi za proizvodnju, prodaju i marketing. Setite se samo kako su naprednjaci opleli paljbu po Krkobabiću, ali se ispostavilo da je to samo bilo pranje ruku, jer evo ga Krki opet s njima u koalicji, a deljenje para i otvaranje partijskih zadruga nije Krkobabićev projekat već Vučićev.
Dakle ni Krki ni Vučić već digitalne zadruge.
Za svaku poljoprivrednu kulturu država treba da napravi inetrnet platfomu koja mora biti dostupna svakom našem poljoprivredniku i svakom kupcu na kugli zemaljskoj. Svi koji proizvode beli luk biće deo platforme za beli luk ili biti u digitalnoj zadruzi za beli luk. Svi koji bi da proizvode krastvce biće u digitalnoj zadruzi za krastavce.
Paraleno sve te digitalne zadruge i platforme formiraće digitalni centar za nabavku i distribuciju repromaterijala. Svo seme, gorivo, đubrivo, sredstva za zaštitu bilja kupovaće za svih 500.000 gazdinstva jedna digitalna zaduga i zatim ih distribuirati članovima digitalne zadruge. Nema tajkuna, nema trange frange trgovaca, nema privatnih zadruga i firmi, nema naturalne razmene.
Treći digitalni segment je marketing i istraživanje svetskog tržišta. Ne mogu naši seljaci da prate šta fali Nemcima, Englezima, Nigeriji ili Južnoj Africi. To mora da radi posebna digitalna zaduga koju će formirati i plaćati država a koja će koristiti podatke svake od pojedinačnih proizvodnih digitalnih zadruga. Kad vidimo da u Nigeriji nema suvih šljiva onda marketing pita zadrugu za suve šljive da li ste vi sposobni da isporučite 100 tona u narednih 10 godina po ceni od 10 nečega.
Kad zafali jagoda u Švedskoj ona marketing zapita jagodare udružene u jagodarsku digitalnu zadrugu možete li vi da obezbedite 1.000 vagona godišnje u narednih 10 godina po ceni od 50 feninga po kilogramu. Onda članovi digitalne zadruge, to jest svi u Srbiji, naprave računicu zajedno s onima iz digitalne zadruge koja nabavlja repromaterijal i izračunaju pa kažu možemo…
Ko neće da bude član digitalne revolucuije nak radi sam, i neka zaboravi bilo kakve subvencije od države.
To je jedino što može da razvije poljoprivredu i porodična gazdinstva i da ih uključi na evropsko i svetsko tržište. Sve ostalo su lupetanja naprednih demagoga.
Da li će se to skoro desiti u Srbiji. Pa male su šanse, jer 80 odsto seljaka glasa za Vučića i Nedimovića pa što bi se nešto menjalo kada im je ovako dobro. A bez promena samo ćemo tonuti i tonuti. Milijarde dolara nemamo ali možemo barem deo toga da kompenzujemo pametnim udruživanjem i centralnim sbadevanjem i marketingom.
Da ne zaboravite. Kreativno i kritičko mišljenje, sposobnost da se rešavaju problemi i timski rad. I nikako ne Vučićeve zadruge već digitalne.
Milovan Lukić