Portal pametne poljoprivrede

Danas sam bila u Begeču. Iako je pored Novog Sada, Begeč kao da se sklanja od njega i uspeva da mu izmakne. Ostao je pravo vojvođansko selo, usporen, širok, ušušan i čist. Namestio se tačno  na pola puta između Novog Sada i Bačke Palanke.

Krenula sam tamo sa Mihajlom. Izabrala sam društvo ovog posebnog momka i otkriću vam zašto. Još kao dvogodišnjak, Mihajlo je bio drugačiji od ostalih  vršnjaka. Njegova baka se seća kako ih  je vodila u šetnje po Zlataru i svaki put kada bi drugoj deci dosadilo da šetaju, Mihajlo je želeo još. Svakog leptira, pticu i insekta  primećivao je i pokazivao veliko ushićenje, čim bi ih ugledao.

On sada ide u drugi razred Srednje mašinkse škole u Novom Sadu. Uspešno se takmiči iz stručnih predmeta, bavi se odbojkom, ali voli prirodu iznad svega, i u njoj vidi stvari koje drugi ljudi ne primećuju. Zato stvara fotografije. Stvarno čarobne detalje uspeva da snimi i njegove fotografije govore mnogo više od hiljadu reči!

Kad smo stigli u Begeč, tamo gde Dunav deli Srem od Bačke, uputili smo se na skriveno mesto koje je priroda neštedimice zaogrnula lepotom – Park prirode “Begečka jama”.

Na putu do “Jame”, Mihajlo mi je ispričao da se na ovom području  može videti oko 150 vrsta ptica. U jesen, tokom seobe ptica iz severnijih predela, ovde se zadržava do 1.000 različitih vrsta. Čak 90 vrsta ptica, koje je moguće videti na Begečkoj jami, kandidati su za Crvenu knjigu ptica Srbije, dok njih 55 predstavljaju prirodne retkosti.

– Pored pitica, ovde sam video i divlje svinje, srne,  mnoštvo riba koje su lovili pecaroši. Video sam i puno gmizavaca, kaže Mihajlo i nastavlja da priča o ovom mestu.  – Еskulаpоvog smuka, bеlоušku, bаrsku kоrnjаču, i njih sam video ovde. One su strоgо zаštićеnе vrstе. Inače, ovde je ribolov dozvoljen samo sa obale i ne sme da se koristi čamac na motorni pogon. Vidi čapljiu! – povika Mihajlo

Nisam je videla. Za mene je ona bila samo tačka na nebu, ali njegove oči vide drugačije. Stigli smo. Zatvorila sam oči, otvorila i oduševila se. Vau!

Jama je u stvari jezero. Leži među plavim obalama, ritovima, mrtvajama, u obliku srpa polumeseca. Povezana je dahom Dunava kanalom Begej, tako da nikada ne presuši.

Pošli smo u obilazak obale, kroz šumu, da ne uplašimo ptice. Šuma, koju čine bele vrbe i crne topole, puna je šumskog bilja. Ljudi tuda ne prolaze baš često, pa su ove “Mihajlove staze” baš, baš divlje. Ako dođete na “Jamu” ne očekujte vodiča, morate sami da se snalazite i probijate do mesta koje želite da vidite. Prava avantura!

Ovaj Mihajlov posao uopšte nije lak. Treba kroz šumu nositi svu opremu, paziti da ne padneš preko neke pale grane, a ujedno i gledati ka vodi, pošto većina ptica tamo boravi.

Svaki put kada bi ugledao neku od njih, Mihajlo mi je pokazivao rukom i tiho objašnjavao o kojoj se vrsti radi. Shvatila sam da potraga za pticama zavisi od više faktora: doba dana i godine, vremenskih uslova, ali i da sve treba da se odigrava u najvećoj tišini, da se one ne bi uplašile i odletele. Iako svuda vlada mir, kada priđete vodi, čućete kako život treperi i buja uz samu obalu. Mir i tišinu nad vodom, remeti šuštanje vetra u lišću vlažnih šuma, među kojima svoja gnezda svijaju mnoge ptice, pa se tokom blagog proleća sve ori od glasova vivaka, vodomara i divljih pataka. Našli smo savršeno mesto za postavljanje montažne čeke koju je Mihajlo napravio od svog džeparca i nada se da će još više životinja tako moći da vidi i fotografiše.

Biciklističkom stazom koja od Begeča vodi ka Futogu, naleteli smo na stado ovaca i koza. Mirno i harmonično pasle su na nasipu. Kiša samo što nije počela, pa smo požurili ka Švebu, malom dunavcu, da probamo da pronađemo još neke vrste, pa tako sišli sa nasipa i ponovo ušli u šumu.

Tu nas je dočekalo veliko iznenađenje!

Odjednom, začuli smo neke zvuke i ugledali dva konjanika i konje u sred šume! Prišli su nam, sa osmesima na licu, tako da smo odmah poželeli da popričamo, kao da se poznajemo od ranije.

Jedan se predstavio kao Vojin i reče nam da dolaze sa Mlađinog salaša, koji je tu, u komšiluku.

– Već neko vreme držimo konje različitih rasa, od brdskog šarca do lipicanera, noniusa i anglo-arabera. Plan nam je da u ovoj godini počnemo školu i rekreativno jahanje. Imamo i jedno ždrebe. I magarca! U pripremi su i sobe za odmor, kao i kafić za članove budućeg kluba, kaže Vojin ne skidajući osmeh sa lica.

Za kraj ove avanture, Mihajla sam pitala što bi voleo da radi, čime da se bavi?

– Voleo bih da snimam prirodu, životinje u njoj, predele i da omogućim ljudima da vide puno lepih i zanimljivih stvari koje se nalaze oko nas – kaže Mihajlo.   

Iz Begeča nas je ispratila kiša. Mihajlo mi je predložio da sledeći put kada budemo išli u Begeč saznamo kako je crkva završila u jezeru, koja je veza Proklete Jerine i Begeča, gde se nalaze arheološna nalazišta, gde može da se provede vikend ili godišnji, šta će se desiti devojci ako pije vodu sa javnog bunara, kako izgledaju polja šargarepe  i šta sve ne još…

Izvor: https://varnastarost.rs/begecka-jama-avantura-vidjena-mihajlovim-ocima/