banner-image
banner-image

Čuvar autohtonih sorti voća: U njegov voćnjak nije ušla ni kap pesticida

Dragan se voćarstvom bavi preko 30 godina. Međutim, poslednjih godina je odlučio da gaji  isključivo autohtone sorte voća, te je pokrenuo i rasadnik kako bi ih sačuvao od zaborava i omogućio drugim ljudima da ih imaju. Da li je negovanje starih domaćih sorti voća put kojim bi trebalo da krene naše voćarstvo?

Dragan Avdić živi i radi u Žitnom Potoku nedaleko od Prokuplja. Voćarstvom se bavi više od 30 godina, a na dva hektara ima voćnjak od oblačinske višnje. Nažalost, kako kaže, cene višnje su prošle godine toliko bile niske, da mu je gotovo sav rod propao, jer nije hteo da ga pokloni hladnjačarima da zarađuju na njegovoj muci.

Proizvodnjom sadnica autohtonih sorti voća je odlučio da se bavi kada je shvatio šta se dešava na tržištu.

– Odluku o pokretanju rasadnika i proizvodnji autohtonih sadnica voća sam doneo kada sam shvatio da od ovih sadašnjih, drogiranih sorti voća nema nikakve koristi, sem ulaganja i mukotrpnog rada. Tada sam počeo da sadim domaće sorte u mojim zasadima, a zatim sam pokrenuo i priču sa rasadnikom, kako bih mogao da pomognem svima koji žele da imaju domaće sorte – priča nam Dragan.

Od autohtonih vrsta voća ima gotovo sve: od domaćeg duda do šljiva kao što su moravka, crnošljiva, požegača; od jabuka: budimka, kolačarka, šumatovka, petrovača, čepocvetka, kožara, šarenika… Njegov rasadnik neguje i stare sorte krušaka poput karamanke, vodunca, žutice, ječmenke, lubeničarke i mnoge druge sorte za koje ni Dragan ne zna kako se zovu.

Pored toga, Dragan neguje i divlje vrste, a svoje sadnice voća kalemi isključivo na divlje podloge. Tako kod njega žive sadnice mušmule nakalemljene na podlozi gloga, dunja na podlozi gloga, ali i divlji dren, divlja jabuka, divlja kruška.

U njegov voćnjak i rasadnik nije ušla ni kap pesticida.

– Negovanje sadnica se vrši uglavnom ručno. Redovno navodnjavam, bez korišćenja hemije – samo čaj od koprive. Cilj mi je da sadnice budu prirodne,  kao što se u prirodi same adaptiraju na uslove svoje okoline. Na taj način one se same izbore za svoj dugovečni život – objašnjava Dragan.

On u svom radu ne koristi nikakvu mehanizaciju – sve obrađuje ručnim alatima. Kako sam kaže, za negovanje jedne sadnice do trenutka prodaje, odnosno sadnje na stalno mesto, potrebno je od jedne, dve pa do više godina.

U svom rasadniku godišnje proizvede oko 2.500-3000 sadnica starih sorti voća, a za sada prodajom uspeva da pokrije troškove. Kako kaže, njegov pokretač je ljubav prema ovim vrstama, a sve drugo je u drugom planu.

– Ovde ne postoji interes, niti nekakva velika dobit, što se tiče egzistencije. Ima neka para, zaradi se prodajom sadnica. Ali rad, trud i ljubav prema starim sortama voća ne može niko da vam plati – kaže Dragan.

Njegovi kupci su, uglavnom, ljubitelji starih sorti voća.

– Kupci su mi pojedinci, obični ljudi, ljubitelji starih sorti voća. Dosta toga poklonim prijateljima i u humanitarne svrhe. Ne postoji čovek koji ne želi da ostavi svom potomstvu nešto što je zdravo, kao što su naši stari ostavili za nas – kaže Dragan.

Njegov cilj je da stare sorte ostanu takve kakve jesu, da se ne iskvare i ne izgube to što su oduvek imale. Zdrave sadnice nakalemljene na divlju podlogu iz prirode, kao što je divlja kruška ili divlja jabuka su način na koji radi njegov rasadnik.

– Bez takvih sadnica nema ni autohtonog voćnjaka. Mnogi voćari ne žele da sade ove vrste voća, jer mora da se čeka od sedam pa do 10 godina na rodnost. Ali, tu leži i vrlina autohtonih sorti voća, jer mogu da žive i više od 100 godina i da vam daju rod. To je ulaganje za budućnost i to je nešto najbolje što možete da ostavite svom potomstvu – objašnjava nam Dragan.

Podizanje voćnjaka sa autohtonim sortama je daleko jeftinije nego podizanje zasada savremenih sorti.

– Potreban vam je manji broj sadnica i mogu da se posade na svim tipovima zemljišta, bez analiza i nekog preteranog spremanja zemljišta. Operativni troškovi su, takođe, manji jer nema bacanja para na hemiju. Sa druge strane, u savremenim zasadima, to je najveća stavka u troškovima – kaže Dragan.

Nažalost, država još uvek ne vidi potencijal autohtonih sorti, niti potrebu potrošača za njima. Ne postoji motivacija sa njene strane u vidu subvencija, a ni prostor za plasman.

Dragan, za sada, sve što proizvede koristi za svoje potrebe.

– To što ja proizvedem ostaje za sopstvene potrebe i kao poklon prijateljima koji znaju šta je zdravo voće, bez hemije. Jednostavno, savremene sorte voća su dominantne na tržištu, a ne postoji nikakav program niti prostor za prodaju plodova autohtonih sorti voća – objašnjava nam Dragan.

Ipak, on ne želi da odustane od svog cilja, a to je da vrati stare sorte voća u srpske voćnjake.

– Ako uspemo da vratimo stare srpske sorte voća u voćnjake, samim tim postupkom ćemo vratiti sjaj, kvalitet i normalno zdravo voće bez hemije i imaće po čemu da nas pamte naša deca. Ako sam ja uspeo i guram, mogu i drugi. Ja sam, takozvani, bezemljaš. Nemam svoju zemlju, svu zemlju zakupljujem. Nemam savremenu mehanizaciju za obradu zemljišta i sve radim ručno, ručnim alatima. Ovo je posao koji zahteva ljubav i odricanje od savremenog života, u smislu ludovanja bez cilja. Ja svoje voćnjake vidim kako polako rastu, pratim svaku promenu i ispunjavam svaku njihovu potrebu u pogledu zalivanja, plevljenja trave, okopavanja, košenja, hranjenja čajem od koprive koji sam pravim. To je moj život i svaki dan mi je ispunjen blagoslovom  – zaključuje Dragan.

Tijana Todorović
Autor fotografija: Dragan Avdić