banner-image
banner-image

Marijana Petir: Za Srbiju važno da dobro pripremi poljoprivredu za EU

-Pristupni period je dobro vreme kada se Srbija može pripremiti i krenuti sa restrukturiranjem vlastite poljoprivrede. Hrvatska je mogla u tom periodu i puno bolje jer se pokazalo da pre ulaska u Evropsku uniju njena poljoprivreda nije stekla otpornost iako se mogla bolje pozicionirati s obzirom na finansijska sredstva koja su bila dostupna i koja su bila uložena. Sad je vreme da se dobro pripremite, da se ne dogodi da onog trenutka kada pristupite Uniji uđete kao grlom u jagode, da niste restrukturisali poljoprivrednu proizvodnju, da niste omogućili poljoprivrednicima da se mogu nositi sa konkurencijom – poručuje u intervju za Agrosmart predsednica Odbora za poljoprivredu u Hrvatskom saboru i bivša zastupnica u Evropskom parlamentu Marijana Petir.

Jako je važno dobro planirati i programirati, a pre svega dobro pregovarati, ističe Marijana Petir

Naglašava da hrvatski poljoprivrednici imaju konkurenciju u 12 miliona poljoprivrednika koji su na tržištu EU, da je reč i o 500 miliona potrošača, da postoje mnogi trgovinski ugovori sa trećim zemljama koje bi trebalo revidirati jer se u nekim od tih zemalja ne poštuju standardi kvaliteta i bezbednosti proizvoda, zaštite životne sredine, zaštite radnika i drugi propisi koji se traže od EU poljoprivrednika. Dakle, govori se o nelojalnoj konkurenciji i za takve uslove i okolnosti valja se unapred dobro pripremiti.

Srbija u pretpristupnom periodu koristi IPARD fond, koji je i Hrvatska koristila dok je imala status kandidata. Koliko je važan IPARD program i šta je hrvatskoj poljoprivredi donelo članstvo u EU?

-Izuzetno je bitno šta i kako ste u okviru IPARD-a ispregovarali. Važno je pregovarati. Često države koje su u pretpristupnim procesima misle da moraju sve prihvatiti što im se kaže. Pa onda prihvate pravila koja su im ili preteška ili ne daju dodatu vrednost. Na primer, mi smo mogli iz IPARD-a kupovati mehanizaciju ali isključivo novu, dok je Poljska ispregovarala tako da su njeni poljoprivrednici mogli nabavljati i polovnu. Dosta su stroga pravila, naravno, kada je reč o novcu uvek treba voditi računa da tu nema klizavih terena ili malverzacija ali činjenica je da je uvek dobro pogledati iskustva drugih država. Na primer, u Austriji na istom gazdinstvu imate proizvodnju stoke, klanicu i preradu. U Hrvatskoj to nije moguće i događa se da imamo samo nekoliko velikih klanica kojima naši stočari predaju stoku, uz poštovanje svih standarda, a te klanice nekada nisu zainteresovane za otkup od malih proizvođača. Ili su neka sela daleko od otkupljivača pa je otkup fizički otežan. Jako je lepo kada vi želite da primenite sve standarde ali treba voditi računa o realnosti i stvarnim mogućnostima i o tome da se u okviru pregovora nađu uravnotežena rešenja. Jer, ako stavite prevelike zahteve pred poljoprivrednike, pitanje je da li će uspeti da iskoriste ta finansijska sredstva i hoće li ona biti uložena na najbolji mogući način. Znači, jako je važno dobro planirati i programirati, a pre svega dobro pregovarati.

Kada smo postali država članica, imali smo program ruralnog razvoja u okviru kojeg nam je bilo na raspolaganju 2,3 milijarde evra. Plus 360 miliona evra za direktna plaćanja. Tu je pitanje kako ćete izabrati mere. Na primer, naša mera za dobrobit životinja stupila je pred kraj budžetskog programa na snagu, kada je sektor stočarstva već bio devastiran. EU je ukinula kvote za mleko, tržište je bilo preplavljeno, jedini način kako ste mogli pomoći mlekarskom sektoru je da ga finansirate kroz dobrobit životinja. A mi smo tu meru počeli koristiti tek 2019. kada su porodične farme već propale što je bilo prekasno. Takođe, pogrešno su odabrane i mere: da li je logično da se finansira izgradnja biciklističkih staza u ruralnim sredinama kada se ljudi voze po cestama na kojima su rupe? Odlično je to što smo izgradili više od 200 vrtića, društvene domove, vatrogasne domove, ali kada pogledamo prioritete, ako želimo da mladi ljudi ostanu da žive na selu, nije li logično da im prvo obnovimo cestu da mogu da dođu na posao u grad, kod doktora te da im osiguramo osnovnu društvenu, socijalnu i komunalnu infrastrukturu, a potom gradimo ono što ulazi u nadstandard?! Puno je odličnih projekata u Hrvatskoj realizovano, koji imaju dodatu vrednost ali je bilo dosta i lutanja.

Koje mehanizme sada Hrvatska primenjuje za sprečavanje nepoštene trgovačke prakse i zaštitu poljoprivrednika?

-Hrvatska je donela zakon o suzbijanju nepoštene trgovačke prakse, čak pre nego što je to na nivou EU kroz direktivu artikulisano, ali se pokazalo da ni taj zakon nije dao jasne odgovore na pitanje kako zaustaviti ulazak hrane u državu koja stiže po dampinškim cenama i predstavlja nelojalnu konkurenciju našim proizvođačima ali i opasnost po zdravlje potrošača. Zato smo išli ponovo u izmenu tog zakona gde je ministarstvo zaštitilo osetljive proizvode, slično francuskom modelu. Moj predlog je bio da mi tu budemo puno jasniji i da kažemo da je nepoštena trgovačka praksa sve ono što stiže na hrvatsko tržište a prodaje se po ceni nižoj od tržišne u toj državi članici iz koje dolazi. No, to se činilo za predstavnike hrvatskog ministarstva dosta tvrdom linijom odbrane tako da za sad to nisu prihvatili, a videćemo da li će njihova rešenja dati odgovor na problem.

Naime, tokom kovid krize pokazalo se da poljoprivreda itekako ima otpornost koja nije bila dovoljno prepoznata i koja je bila potcenjena. Kada su se zatvorile granice bitno je porasla prodaja domaćih proizvoda, organizovale su se virtuelne pijace. Iako je naša poljoprivreda u nedovoljnoj meri digitalizovana, kriza nas je naterala da se brzo organizujemo i damo odgovor na to. Onog trena kada su se granice otvorile ponovo su prevladali na tržištu uvozni proizvodi gde su stare države članice plasirale svoje tržišne viškove. Jasno je da oni imaju neke skrivene podsticaje i da daju podršku svojoj industriji ali mi želimo da, osim na kontroli tih proizvoda, radimo i na zaštiti naših poljoprivrednika i potrošača. Jer ako se po ceni od evro i po, pa i manje, pojavi kilogram svinjetine na našem tržištu, potrošači treba da se zapitaju kakvog je kvaliteta ta svinjetina i da li žele tu svinjetinu da ponude svojoj deci. Izazova je puno, mi smo još uvek slabi u produktivnosti, nismo konkurentni, imamo slaba kapitalna ulaganja i investicije u poljoprivredu, starosna struktura naših poljoprivrednika je preko 55 godina. Ipak, moram da primetim da raste broj mladih poljoprivrednika, a tome su doprinele i mere Zajedničke poljoprivredne politike (ZPP) gde sada mladi poljoprivrednik za pokretanje poljoprivrednog biznisa može dobiti 50.000 evra bespovratno, a od 2023. kada stupi nova ZPP biće 100.000 evra.

I dalje nisu rešeni problemi kada je o poljoprivrednom zemljištu reč. Kako to rešavate i da li su skočile cene oranica po ulasku Hrvatske u EU i sada, kada se primiče kraj moratorijumu na prodaju zemljišta strancima?

Već 19 puta od samostalnosti Hrvatske menjali smo zakon o poljoprivrednom zemljištu i nove izmene i dopune su sada u proceduri. Nije se našlo pravo rešenje kako da se poljoprivrednicima osigura da uđu u posed poljoprivrednog zemljišta i kako da se zaštite od špekulanata na tržištu. Imamo zabranu prodaje poljoprivrednog zemljišta strancima do 2023. godine i smatram da je do tog perioda neophodno staviti poljoprivedno zemljište u funkciju tako što bi ga kupili domaći, hrvatski poljoprivrednici. Isto tako logično je da prednost u kupovini imaju lokalni poljoprivrednici. Za kupovinu poljoprivrednog zemljišta, zakup ili koncesiju mora se dati privredni program, objasniti šta ćete s njim, na koji način ćete proizvoditi. Neophodno je i prekontrolisati sve ugovore, jer postoje određene zloupotrebe gde se ne poštuju privredni programi, gde je na primer neko dobio zemljište na 30 godina jer je imao određenu proizvodnju, a nakon par godina je tu proizvodnju ukinuo i bavi se sasvim nečim drugim.

Takođe, pokazalo se da kod nas 20 poljoprivrednih gazdinstava prima ukupno 77 odsto svih podsticaja i koristi 75 odsto ukupnog poljoprivrednog zemljišta što je neodrživo.

Problem koji je prisutan u nekim drugim državama članicama, a koji bi se mogao pojaviti i kod nas su osiguravajuća društva i džepni ugovori preko kojih se na nepošten način dolazi do zemljišta. Kada sam bila u Evropskom parlamentu, zatražili smo analizu Evropske komisije o tzv.otimanju poljoprivrednog zemljišta u državama članicama i pokazalo se da takvi problemi postoje u Rumuniji, Poljskoj, Bugarskoj pa čak i Mađarskoj, a mi se moramo dobro organizovati jer će se to nama posledično dogoditi ukoliko ne zaštitimo našeg seljaka i poljoprivredno zemljište.

Cena poljoprivrednog zemljišta u ostalim zemljama EU iznimno je visoka u odnosu na cenu poljoprivrednog zemljišta u Hrvatskoj. Hrvatska se nalazi na samom začelju zemalja EU po tržišnoj vrednosti obradivog tla. Nižu cenu za hektar obradive zemlje moguće je dobiti samo u Estoniji. Naši severni susedi Slovenci cene svoje obradivo tlo gotovo šest puta više od nas, naši zapadni susedi Italijani 13 puta, a Holanđani čak 21 puta više. Prosečna cena poljoprivrednog zemljišta u Hrvatskoj po hektaru iznosi 3.325 evra za oranice, 1.832 evra za livade, a za pašnjake 1.791 evra. Cena za kontinentalni deo Hrvatske je oko tri odsto niža od proseka, dok je za jadranski deo dvostruko viša od proseka.

Prema podacima Ministarstva poljoprivrede, ukupna površina poljoprivrednog zemljišta u Hrvatskoj iznosi 2.695,037 hektara, od čega je u vlasništvu države 890.214 hektara ili 33 odsto dok se u privatnom vlasništvu nalazi 1.804,823 hektara ili 67 posto.

„Rešenje za nacionalnu poljoprivredu je da se propiše kvalitet proizvoda jer će se na taj način zaštiti domaća proizvodnja i eliminisati ono što nekvalitetno što stiže iz uvoza“

Šta hrvatsku poljoprivredu čeka u okviru nove Zajedničke poljoprivredne politike?

Sad smo u fazi donošenja strategije poljoprivrede koja će biti osnova za donošenje strateškog plana koji odobrava Evropska komisija. Zajednička poljoprivredna politika bila je jako zadana i strukturirana a sada ide u smeru fleksibilizacije, što znači da je postavljen okvir koji podrazumeva devet ciljeva, a države članice unutar toga mogu utvrđivati prioritete i mere u skladu sa tim ciljevima. Mi to sad radimo, a akcenat je na obnovi i razvoju sela i privrednih aktivnosti u njemu, poštovanje agroekoloških mera… Nas čeka u sledećem periodu pet milijardi evra za poljoprivredu – za period 2021-2027, s tim što će nova ZPP stupiti 2023. godine i taj novac moramo iskoristiti na pametan način koristeći naše strateške prednosti kao što je najveći potencijal u Evropi za razvoj biogazdinstava, povećanje površina pod ekološkom proizvodnjom, manja upotreba pesticida i antimikrobnih sredstava u odnosu na druge države članice te veliki broj poljoprivrednih površina u okviru NATURA 2000.

A šta po Vama srpsku poljoprivredu čeka u narednom periodu?

Sve ono kroz šta smo mi prošli i prolazimo i dalje. Zato naglašavam da je najvažnije dobro se pripremiti. Ponovo se vraćam na nelojalnu konkurenciju. U stočarstvu je, na primer, kod nas i dalje problematična situacija. Ulaskom u EU usledila je lančana reakcija propadanja porodičnih farmi, preplavila nas je ogromna količina uvoznog mleka ispod cene koštanja, nismo imali dovoljnu zaštitu. Znamo da je optimalna proizvođačka cena mleka oko 50 evrocenti, a u maloprodaji se prodavalo mleko po 30 evrocenti. Naš proizvođač mora da prođe kroz najstrože kontrole nacionalne laboratorije, dok mleko koje dolazi iz EU slobodno dolazi na hrvatsko tržište i niko ga ne kontroliše. Postoji sistem međusobnog poverenja. To je problem i sa mesom gde je osim svinjetine i stizala i piletina upitnog kvaliteta po nižim cenama. Zalagala sam se za to da se pooštre kontrole, da se vrate kamioni s takvom robom, da se kazne uvoznici strogo. Taj sistem poverenja koji je ugrađen u evropske direktive može da funkcioniše do trenutka kada ti nemaš jasna saznanja da te neko vara. Ali ako sumnjaš da roba koja se uvozi može ugroziti zdravlje i bezbednost tvojih potrošača, imaš pravo da zaustaviš i kontrolišeš takve pošiljke i taj mehanizam bi češće trebalo da se koristi. Dugoročno treba da se reši pitanja švercera i nakupaca koji očigledno još uvek, uprkos strogim okvirima i kontrolama znaju plivati u svim okolnostima.  Smatram da je rešenje za nacionalnu poljoprivredu to da se propiše kvalitet proizvoda jer će se na taj način zaštiti domaća proizvodnja i eliminisati ono što nekvalitetno što stiže iz uvoza.

Subvencije do 770 evra

-Od 2022. subvencije za hrvatske poljoprivrede kompetno će ići iz evropskog budžeta. Za sada, oko 80 odsto se isplaćuje iz EU kase, ostatak iz nacionalne. Države članice imaju mogućnost da odaberu proizvode koje će dodatno podsticati. Tako, na primer, za šećernu repu se dobija i 770 evra po hektaru kada se uračunaju direktna plaćanja i proizvodno vezana plaćanja.  Prema pravilima Zajedničke poljoprivredne politike, 15 odsto novca od ukupnog iznosa za direktna plaćanja za razdoblje 2014. do 2020. (koje se produžuje i na 2021. godinu) zemlje članice mogle su usmeriti na proizvodno vezana plaćanja, od kojih 13 odsto za pojedine proizvodnje koje su dozvoljene (npr. nije dozvoljeno podsticanje proizvodnje svinjskog mesa niti piletine) te još dva odsto za sadnju proteinskih kultura.

Hrvatska ima proizvodno vezana plaćanja za proizvodnju mleka, za tov junadi, za krave dojilje (radi se o sistemu proizvodnje krava – tele, u kojem se uzgaja domaća telad na farmama), uzgoj ovaca i koza, za voće, povrće, uzgoj šećerane repe te krmne proteinske useve. U prethodnim godinama su te subvencije usmeravane najvećim delom u govedarski sektor, za krave u proizvodnji mleka dobijalo se preko 266 evra po kravi, zatim za krave u sistemu krava dojilja preko 133 evra po kravi.

Što se pak tiče podrške po hektaru, najveći iznos odobravao se za povrće – oko 400 evra za dosta široki krug povrća. Takođe su voćari dobijali oko 266 kuna po hektaru. Manja je podrška za uzgoj proteinskih kultura – oko 200 evra, tov junadi preko 100 evra. Za prelazak na ekološku proizvodnju kao i za ekološku proizvodnju, podsticaji su vrlo izdašni – za ratarske kulture iznose oko 290 evra po hektaru a za dugogodišnje zasade 723 evra po hektaru.

S. Gluščević