Portal pametne poljoprivrede

Život piše najinteresantnije priče, a ovo je jedna od njih. Zašto je Stefan, nakon završenog fakulteta za bankara, svoj život posveti pčelarstvu, sa kojim izazovima se susreće u svom poslu i kako je uspeo sam da se probije na surovom tržištu.

Naš domaćin, Stefan Stevanović je mlad i perspektivan čovek. Diplomirao je smer bankarstvo, ali je master studije posvetio agroekonomiji, a svoj život pčelarstvu.

Pitali smo ga, kako je došlo do takvog preokreta.

„Deo sam porodice u kojoj su pčele uvek bile prisutne. Moj otac se bavi pčelarstvom već 35 godina, a ja, od kada znam za sebe, znam i za košnice. Tako sam, hteo ne hteo, još od malih nogu poznat kao pčelarev sin. Ljubav prema pčelama, u mom slučaju, nije bila oduvek u meni – morala je da se rodi.  Mnogo sam pomagao tati tokom odrastanja, pri selidbi pčela, tokom vrcanja… Pčelarstvo nije lak posao za mladu osobu i na početku me to nije toliko privlačilo“, iskreno nam priča Stefan.

Međutim, Stefan je veliki ljubitelj prirode, a kako su godine prolazile, shvatio je da može da bude u prirodi i deo nje samo ako se bavi pčelarstvom, te da to može da bude njegova profesija i da od toga živi.

„Kancelarija me nikada nije mnogo privlačila. Kada malo zastanete i razmislite o svom životu, shvatite da je mnogo lepše započeti dan na livadi, u pčelinjaku, nego među četiri zida“, priča nam Stefan.

Pridružio se ocu i pčelama, sada srcem i dušom, i polako je počela da se rađa ideja za brend „Pčelarev sin“.

Sledeći korak je bio presudan za uspeh.

Kako nam priča naš domaćin, zahvaljujući praćenju dešavanja u agroekonomiji, shvatio je da na društvenim mrežama ima mnogo različitih tema, ali da nedostaju teme o prirodi i pčelarstvu. Sa druge strane, on je imao direktan kontakt sa pčelama svakoga dana u svom pčelinjaku, iskustvo svog oca i svoje, te je počeo da objavljuje slike i objašnjava šta rade. Ljudi su počeli da ga prate i ubrzo se pokazalo da to što radi ima veliki uticaj.

Samo ime “Pčelarev sin” nastalo je potpuno spontano. Stajalo je tu, ispred njega i čekalo da ga odabere.

“Uvek sam bio pčelarev sin. Med sam dostavljao biciklom porodicama u Beogradu, jer nam je to bilo najrentabilnije. Blizu smo, Surčin nije daleko, pa sam se tako i najavljivao kada bih zvonio na interfon: Ko je? Pčelarev sin. Doneo sam Vam med. Ono što nas je posebno izdvojilo je – kvalitet. Med je najfalsifikovanija hrana na svetu i u tom moru falsifikata, kada probate med stvoren isključivo iz nektara cveta dobijete pravi melem za receptore ukusa”, priča nam Stefan.

Tržište brzo prepozna kvalitet, pa je tako stigla i zlatna medalja sa Novosadskog sajma koju su naši domaćini dobili prošle godine za kvalitet bagremovog meda.

Oni nikada nisu platili reklamu, a kako navode, njihov med se rasproda za 6 meseci i kupci strpljivo čekaju sledeću turu. Za njih, kvalitetan proizvod je najveća reklama i od tog kvaliteta nemaju namere nikada da odstupe.

“Naše zadovoljstvo je da sakupimo najlepši deo prirode u tegle i da ih dostavimo na trpeze porodica”, kaže Stefan i dodaje da se iskreno nada da će meda biti dovoljno u narednim godinama, iako tendencije u prirodi pokazuju suprotno.

Pčelarenje je nomadski život

Porodica Stevanović trenutno ima 230 košnica koje tokom sezone seli na nekoliko mesta kako bi svojim pčelama omogućili najkvalitetniju ispašu.

“Trudimo se da “uhvatimo” sve paše, a glavne su nam na Kosmaju, kada cveta bagrem, zatim idemo na Frušku goru kada cveta lipa. Onda se zaputimo u Banat na suncokret, pa u Banat kraj Dunava pred kraj leta, odakle možemo imati ili livadski ili šumski med, zavisno da li je godina sušna ili kišna”, objašnjava Stefan svoju rutu.

A, da je lako seliti pčele – nije. Za jedno veče treba preći i preko 350 kilometara.

“Najveći izazov u poslednje vreme je svakako selidba pčela zbog situacije u kojoj se svi nalazimo. Bilo je i zabrana kretanja, pa otežano kretanje… Mi ne možemo da čekamo. Priroda ne staje i ako propustimo pašu, svi smo u problemu, i mi i pčele. Za jednu selidbu potrebno je 5 noći. Isto toliko i natrag. Ako imate 5 lokacija za selidbu tokom jedne sezone, shvatićete koliko je to zahtevan posao. Na sve to, neko dođe i krade vam med i pčele”, priča nam Stefan probleme sa kojima se ne susreće samo on, već mnogi pčelari.

Prema njegovim rečima, poslednje loše iskustvo imali su kraj mesta Sakule, gde im je neko vadio remove sa medom iz košnica i opelješio ceo pčelinjak.

Selidba je i velika stavka u troškovima proizvodnje. Samo za benzin za godinu dana naši domaćini moraju da izdvoje oko 80.000 dinara. Srećom, imaju svoje kamionče, ne moraju da iznajmljuju, inače bi trošak selidbe bio još veći, što bi dovelo u pitanje i samu rentabilnost proizvodnje, uzimajući u obzir sve niže prinose meda.

Suncokretova paša izvukla ovogodišnju sezonu

Ova godina je bila izuzetno loša za pčele, pa se najavljuje i nestašica meda, a Stefan nam je objasnio iz prve ruke šta se desilo.

“Kiša je padala dok je cvetao bagrem, a on ima dubok cvet i treba mu toplota. Dok je cvetala lipa bile su vrućine. Preko 33 stepena je bilo tokom dana u lipovoj šumi, a noću temperatura nije padala ispod 23 stepena. Lipa ima plitak cvet i njoj odgovara tropska klima, da je toplo, ali i da ima kiše, da je sparno vreme”.

Suncokretova paša je jedino bila dobra.

“Poslednjih godina suncokret je najizvesnija paša, sve ostale su nestabilne i zato je potrebno  seliti pčele čak na 2 bagrema. To se postiže kada se pčele odsele 7 dana na rani bagrem na nadmorskoj visini do 200 metara a onda se sele na bagrem na nadmorskoj visini između 300 i 500 metara koji cveta kada se prvi završi. Ima i treći bagrem koji cveta na visoravnima iznad 500 metara”, objašnjava nam Stefan.

Trovanje pčela i dalje pravi problem

Prema Stafanovim navodima, trovanje pčela se dešavalo na uljanoj repici, ali ne u toliko velikim razmerama kao što je to bilo ranije. Sada je zakonom zabranjeno prskanje kultura dok su u cvetu i samo pojedinačno drveće u dvorištima može da bude problem, jer tu nema kontrole. Na poljoprivrednim imanjima to više ne bi smelo da se radi, jer slede velike finansijske kazne.

Subvencije su od velikog značaja

“Grad Beograd daje odlične podsticaje i preko grada smo nabavili svu neophodnu opremu, nove košnice. Baš zbog tih podsticaja smo i povećali broj sa 120 na oko 230 košnica. Subvencije po košnici su ove godine 800 din po košnici i znače puno”, kaže Stefan.

Kvalitetan med je prioritet

Kako naši domaćini navode, ljudi postaju sve više svesni lažnog meda i sve su oprezniji. Oni uglavnom imaju dugogodišnje kupce koji imaju poverenja u njih, a drugi krug kupaca su novi – oni koji su čuli za njihov kvalitet.

“Zlatna medalja izuzetno znači za neke nove kupce koji ne znaju ko je “Pčelarev sin”, da ih privuče na prvi korak da kupe med, ali to je samo jedna porudžbina. Kvalitet meda onda zadržava kupca. Kada se sve spoji, i zlatna medalja i stvaran ukus meda koji osetite, onda to stvara jednu pravu stvar koja ima vrednost za sve”, kaže Stefan.

Prema njegovim rečima, oni nikada pčelama ne uzimaju polen iz košnica.

“Smatramo da je to njihova hrana i da su tako pčele zdravije, a jedna generacija dobrih pčela odgaja drugu generaciju dobrih pčela. Ako se negde karika prekine, može da se desi da naredne 4 generacije pčela budu loše odgajane i tu dolazi do začaranog kruga bolesti društva. Mi smo tu, na usluzi pčelama i moramo da ih poštujemo. Ni jedan pčelar ne bi trebalo da sve uzima pčelama, već samo ono što je višak”, poruka je naših domaćina.

 Tijana Todorović
Autor fotografija: Stefan Stevanović, Pčelarev sin