Portal pametne poljoprivrede

Mali proizvođači hrane u Srbiji je platforma koja okuplja sve male proizvođače hrane iz Srbije na jednom mestu. Grupa na Fejsbuku broji preko 113.000 članova i preko 1.200 proizvođača hrane. Okupljaju ljubitelje domaće hrane koji podržavaju tim putem poljoprivredna gazdinstva širom Srbije.

Imaju i svoj sajt na kom se mogu naći sve potrebne informacije u vezi sa poručivanjem, mapom proizvođača u Srbiji i listom svih proizvođača upisanih na platformi Mali proizvođači. Zahvaljujući publicitetu bloga Ručak za 200 dinara, u septembru 2019. nastala je prvenstveno grupa na Fejsbuku, a potom i njihov sajt.

“Kad je sve to krenulo naravno da ti je uzbudljivo i zabavno ali onda u jednom trenutku toliko ljudi počne da ima koristi, da zavisi nekako od te platforme da više nije ni pitanje da li se tebi to radi ili ne, nego jednostavno moraš da guraš dalje, da vučeš priču zbog tih ljudi kojima to znači”, kaže u intervju za Agrosmart Ana Nešić, koja je pokrenula internet platformu za male proizvođače hrane. 

• Kako je izbila pandemija i sve nas zadesila korona pa je došao i policijski čas koji nam je ograničio kretanje, sve je prešlo u onlajn prostor. Pojavile su se onlajn pijace i bazari ali šta je u tom trenutku falilo kod nas da okupite jednu zajednicu u prometnu grupu kakva je danas? Šta je bio pokretač Vaše ideje i koliko je ljudima bila pristupačna onlajn sfera prodaje i ponude?

Motivacija za pokretanje mi je bila više altruistička. Oduvek sam htela nešto da uradim lepo da pomognem poljoprivrednicima pošto sam dete sa sela, odrasla sam i veliki deo detinjstva sam provodila na selu kod babe u Dragačevu. Uvek sam gledala njih kako se muče i celo detinjstvo sam pratila te priče: “Kolika će da bude cena krompira, da l’ će imati da se otplati, da l’ će imati da se preživi”… Uvek mi je bilo poprilično bizarno da postoji toliko veliki broj ljudi koji zavisi od poljoprivrede – Srbija je zemlja poljoprivrede, a da svi oni žive jako jako loše, nekako mi to nikada nije išlo u glavu, što ne postoji nešto što može njima da olakša plasiranje proizvoda. A sa druge strane, svi mi volimo domaće proizvode i gde god da odeš u Srbiju centralna stvar svake porodice, svake situacije je hrana. Svi su oduševljeni domaćom hranom, a opet ako živiš u gradu jako ti je teško da dođeš do domaćih proizvoda. Ni to mi nije bilo jasno – koliko je moguće to veliko selo u Srbiji, selo kao institucija, a da mi svi koji živimo u gradovima ne možemo da dođemo tek tako do tih proizvoda ako nemaš nekog sa sela s kim si povezan, rođaka ili poznanika. Tu se rodila ideja. Samo sam htela da povežem te ljude i moja ideja je bila dosta skromnija od svega ovoga što postoji danas. Htela sam sajtu “Ručak za 200 dinara” da napravim jednu tabelu gde ću da popišem sve te ljude na koje sam ja naišla na Instagramu ili na internetu, a sad, eto imamo platformu koja ima preko 113-114 hiljada ljudi u Fejsbuk grupi, imamo preko 1.200 proizvođača… Naravno stavila sam srce na teren i dala sam sve od sebe, a okolnosti su se poklopile.

Mislim da kod nas nije baš razvijena onlajn kupovina, to će reći svako ko se bavi onlajn prodajom ili e-trgovinom. Znam da se mnogo radi na tome ali jednostavno ima neko nepoverenje i nisu ljudi baš toliko otvoreni za nove tehnologije, pogotovo što imaš probleme sa dostavom ali mi smo nekako taman našli sredinu da to bude ne neka velika e-komerc platforma nego Fejsbuk, koji im je blizak.

• Da li postoji primer dobre prakse u inostranstvu koji je uticao na razvoj i nastanak Vaše platforme okupljanja malih proizvođača hrane u Srbiji?

Bukvalno ništa nismo imali kao primer. Kad smo kreirali našu platformu moja poznanica koja živi u Francuskoj i pravi ajvar, mi je pokazala da su nešto slično napravili u toj zemlji, ali se ni na šta nismo ugledali. Kad sam se raspitivala kako da napravim tu tabelicu na svom sajtu “Ručak za 200 dinara” sa malim proizvođačima, neko mi je sugerisao da napravim Fejsbuk grupu kao najbolju varijantu, da se napravi neka zajednica i ta osoba je bila u pravu.

• Kakvi su uslovi za naše poljoprivrednike pored svih lanaca supermarketa na tržištu? O čemu ne moraju da brinu prilikom oglašavanja u Vašoj grupi?

Treba lepo da se predstave, da nam kažu ko su, da okače slike svojih proizvoda, da napišu detaljno cenovnik, način dostave, možda neku pričicu o tome kako su krenuli. Iskustvo je pokazalo da što se bolje predstave, što lepše oglase napišu, to su kupcima više interesantni. Takođe, zahtevamo da se svi upišu u našu bazu proizvođača, čisto da bismo se upoznali sa tim ko tu predstavlja svoje proizvode, a od početka sledeće godine ćemo malo detaljnije proveravati ko je u grupi, kroz neke nove mehanizme, ali o tom potom.

• Koja je najčešća prepreka na koju proizvođači i poljoprivrednici nailaze prilikom prelaska na onlajn prodaju putem grupa i društvenih mreža i koliko je njima marketing u stvari važan?

Iz moje perspektive, čini mi se da ti ljudi jednostavno to rade zato što im je to nužno zlo, ne zato što su  preterano zainteresovani da se bave marketingom. Snalaze se kako mogu i samim tim iskoristiće prilike koje im pružaju društvene mreže ili Fejsbuk grupe poput naših ili koja god da im se pruži prilika oni će probati pa ako vide da to ima neke perspektive… Često je slučaj da stariji proizvođači kojima Internet nije blizak imaju nekog mlađeg u porodici ko je čuo za nas. Naravno, prelepo je kad se tako uključi cela porodica da unapredi porodični biznis.

• Na Vašem sajtu nalazi se odeljak pod nazivom “Naberi pa naplati”. Odakle je došla potreba i iz čega se iznedrila ideja za ovim konceptom kupovine i prodaje?

To je miks turizma i poljoprivrede. Možda ćemo taj model i ideju detaljnije da razvijamo – to je kao odlazak s porodicom na izlet ili kod nekog rođaka kojem pomognete da bere šljive, jabuke… Ovo bi bilo slično samo što dođeš da nabereš za sebe, za svoju porodicu i platiš to simbolično, čisto da se ljudima koji te prime isplati. Ipak, to je i izazovno jer neke vrste voća i povrća moraju vrlo brzo da se oberu a domaćini uglavnom nose tu robu na pijacu ili dostavljaju i prodaju i nemaju baš vremena da se posvete gostima.

• Pomogli ste zajednici spojem ekologije i poljoprivrede putem preduzetništva. Da li postoji u Vašem životu prekretnica koja je uticala da se posvetite ovoj delatnosti u Vašoj karijeri?

Moj preduzetnički duh je raspirio moj fakultet. Završila sam Fakultet organizacionih nauka u Beogradu, koji daje osnovu da se otisneš u preduzetničke vode. Uvek sam bila zainteresovana za hranu, te sam imala blog sa hranom, pa sam poželela da iskoristim taj publicitet koji sam imala na Ručku za 200 dinara da ga poklonim malim proizvođačima. I onda kad je sve to krenulo naravno da ti je uzbudljivo i zabavno ali u jednom trenutku toliko ljudi počne da ima koristi, da zavisi nekako od te platforme da više nije ni pitanje da li se tebi to radi ili ne, nego jednostavno moraš da guraš dalje da vučeš priču zbog tih ljudi kojima to znači. Projekat je i dalje neprofitan.

Jelisaveta Zubac