Portal pametne poljoprivrede

Srbija je od izvoznika postala uvoznik mesa. Rezultat  je da su sad prazni obori u Srbiji. Jer, nekada je u njima bilo više miliona svinja. Danas zvanično po statistici imamo do 2,8 miliona, a stočari kažu da ih je manje od dva miliona. Ovakvo stanje ukazuje na činjenicu da u Srbiji nestaje svako četvrto selo, da je u zemlji oko 200.000 praznih kuća. Pored toga i tamo gde ima žitelja prazni su obori za tov svinja!

Piše: Branislav Gulan

Najbolji dokaz je da se već decenijama godišnje proizvdi oko 270.000 tona svinjskog mesa i da je njegova potrošnja po stanovniku oko 17 kilograma godišnje. Dogodi se ponekad i godina kada bude po 330.000 tona mesa, ali to je varka. Više mesa imamo samo u situacijama kada nezadovoljni stočari u znak protesta obave pokolj svinja pa budu punije mesare, a prazni obori. I još nešto: mesare nam napuni uvoz iz EU. Međutim, pune mesare u Srbiji nisu rezultat veće proizvodnje!

Pre tri i po decenije u oborima Srbije, odnosno, u seljačkim kućama bilo je više od 5,5 miliona svinja. Ili, još jedan podatak, u vreme kada se raspadala Jugoslavija Srbija je bila veliki izvoznik svinjskog mesa. Tako je recimo, iz nje 1990. godine izvezeno u svet svinjskog mesa u vrednosti 762 miliona dolara. Dobar deo tog mesa otišao je za vojsku SAD, u limenkama. Tada su se od tog novca kupili i autobusi u Beogadu marke ,,Lejland“. Međutim, Srbija je danas veliki uvoznik tog mesa, znatno lošijeg kvaliteta, koje dolazi iz EU, kada oni obnavljaju svoja skladišta robnih rezervi. Tada to meso našim uvoznicima daju po simboličnoj ceni (oko 50 centi po kilogramu). Ono nije štetno za ishranu, ali oni neće svoj narod da hrane sa njim.

Početak devedesetih godina prošlog veka bio je i poslednje vreme kada je svinjsko meso iz Srbije odlazilo u svet. Posle toga, 1992. godine, stigle su sankcije Srbiji i prestao je izvoz ovog mesa. Sankcije su bile i otišle, ali je zabrana izvoza ostala zbog vakcinacije svinja u Srbiji protiv bolesti svinjske, a kasnije pa i danas usled afričke kuge. Zbog nekadašnje vakcinacije i posledica od nje, i danas imamo zabranu izvoza svinjskog mesa u EU.  Više od tri decenije godišnje je Srbija za vakcinaciju svinja trošila po 25 miliona dolara godišnje. Ministri su dolazili i odlazili, ali niko nije smeo da ukine vakcinaciju. Vlasti se plašile  uvozničkog lobija, koji je na tome dobro zarađivao. Vakcine je plaćala država, a stočari su ih dobijali bez nadoknade.

I ta vakcinacija je ukinuta 15. decembra 2019. godine, ali od izvoza opet nema ništa. Jer, pre toga, stigla je i Afrička kuga svinja. Posle ove odluke, o prestanku vakcinacije, trebalo je da prođe četiri do sedam godina, da nestane iz tova i poslednja svinja iz vremena vakcinacije da bi meso krenulo u EU. Pod uslovom da se nađe kupac. Jer, i to je teško, gotovo nemoguće u vreme, kada u EU ima višak od 50 miliona tovljenika, u svakom trenutku. Pored zabrane izvoza, EU je još za vreme sankcija odlučila da svinjsko meso iz Srbije, zbog vakcinacije protiv bolesti kuge, ne može ni da se transprotuje u svet preko država EU, osim ako nije prerađeno na temperaturi iznad 72 stepena. To nije ukinuto ni do danas jer i dalje u pojedinim mestima, čak u blizu 300 mesta, poslednjih godina utvrđeno je postojanje neke od svinjskih kuga! Ovakvo stanje ispraznilo je obore u zemlji svinja Srbiji.

A, Srbija je davne 1866. godine na 1.000 stanovnika imala čak 1.300 svinja. U isto to vreme SAD su imale po 800 do 900 svinja na isti broj stanovnika! Dakle, bili smo razvijeniji od SAD! Ili još jedan primer –  1893. godine, prvi izvoz nekih roba iz Srbije u SAD bila je prodaja 30.000 tona suvih šljiva za 37 miliona dolara. Pored toga u Austrougarsku je bilo izvezeno i 250.000 tovljenika! Sve to je doprinelo da Srbija u to vreme ima trgovinski suficit sa svetom!

Posle takvih blagostanja, Srbija je danas stigla do toga da više novca donosi u zemlju od izvoza meda, nego li od izvoza mesa. To nije dobro.

Jedemo GMO meso!

Da bi se prevazišlo ovo loše stanje agrara (koji je u 2021. godini imao pad od pet odsto u proizvodnji), potrebno je da se stvori novi koncept agroekonomske politike! Dok se o tome samo priča Srbija uvozi zamrznuto svinjsko meso. Samo u 2021. godini u zemlju je stiglo iz EU ovog mesa u vrednosti 64 miliona dolara. U toj vrednosti, malo više ili manje, svake godine se uvozi svinjsko meso u Srbiju.

Na 19. Simpozijumu o zdravstvenoj zaštiti, selekciji i reprodukciji svinja, održanom na Srebnom jezeru, kod Velikog Gradišta, početkom juna 2022. godine, istaknuto je da je za prva tri meseca u Srbiju uvezeno čak 9.000 tona svežeg i zamrznutog svinjskog mesa. I još što je gore, to meso od živih svinja, je proizvod od GMO ishrane tovljenika! Dakle, mi jedemo to GMO meso!

Sve ovo ukazuje da je stočarstvo pušteno niz vodu. Samo u 2021. godini prema podacima RZS, bio je pad broja svinja u Srbiji za 3,9 odsto. U odnosu na desetogodišnji prosek ta proizvodnja je smanjena za 6,5 odsto. Procenjuje se da je proizvodnja svinjskog mesa u Srbiji u prvom kvartalu 2022. godine manja za 48,2 odsto u odnsou na isto vreme 2021. godine! A, uzgoj svinja smatra se tradicionalnom proizvodnjom pretežno ruralnog stanovništva sa elementima socijalnog i kulturošloškog očuvanja i uspostavljanja održivog razvoja iste. To iniciria odgovorniji pristup i strateško uređenje u oblasti svinjarstva.

Zlatan Đurić, stočar iz Srema dodaje, da je stočarstvo u Srbiji zasnovano na  pogrešnoj tezi koja se primenjuje u zemlji da ćemo uvesti ono što nemamo! To je u ovom slučaju svinjsko, ali i sva druga mesa, čija je proizvodnja za poslednje tri decenije na godišnjem novu smanjena u Srbiji sa 650.000 na 440.000 tona!

Profesor Poljoprivrednog fakulteta u Zemunu dr Sanjin Ivanović kaže da se uvek moraju na umu  imati ekonomski efekti tova svinja, pa je potrebmo prvo sagledati sve prihode koje su u ovoj delatnosti javljaju (ne samo prihodi od prodaje svinja, već i odgovarajuće državne subvencije). Pored toga, potrebno je uzeti u obzir i uticaj svih vrsta troškova na visinu dobiti u svinjarskoj proizvodnji. Tu su veoma bitni oportunitetni troškovi koji predstavljaju gubitak koji je nastavak propuštenih šansi za poslovne mogućnosti.

Međutim, one po nalazu državnih revizora veoma često kasne ili čak ni ne stignu do stočara. Takav slučaj je bio od 2016. do 2018. godine, kad je državni revizor utvdio da subvencije u stroačrstvu od 28 milijardi dinara nisu donele rezultat. Dobar deo toga je otišao ka tovu svinja koji je izostao. Nije bilo povećane proizvodnje, ni po kvalitetu niti po kvantitetu, ali u izvozu, a pare su potrošene!

Potreban novi koncept agrara

Srbija, odnosno njene vlasti, kao da namerno rade u korist svoje štete. Profesor novosadskog Poljoprivrednog fakulteta dr Vitomir Vidović,  koji je vlasnik farme svinja i repro centra, ističe da je Srbija pre nekoliko decenija u oborima imala 1,1 miliona krmača, a sad ih je jedva 180.000! Uništili smo sopstveni tov po kome smo bili poznati i priznati u svetu. Sad imamo u oborima 220.000 krmača manje nego pre dve godine. Prošle godine u Srbiju je uvezeno oko 330.000 živih svinja, i ukupno oko 300.000 prasića!

,,Dakle, navikli smo se da uvozimo. To nije dobro. Velika opasnost može nastati ukoliko nam uđu strani industrijski pogoni, koji će organizovati svoju primarnu proizvodnju, posebno ako tovljače zadrže na nivou pukog ekonomskog opstanka i ništa više od toga. U takvim uslovima biće još teže voditi neku sopstvenu politiku razvoja svinjarstva. Jer, sad treba da ga podižemo iz pepela. To znači da za ocenu mogućnosti proizvodnje, plasmana i planskih kalkulacija u našem svinjarstvu valja početi od raspoloživih potencijala oranica. U Srbiji imamo oko 4,1 miliona hektara obradivih njiva, a koristimio, kako to u statistici navode 3.476.000 hektara. Na ovim površinama mi možemo da proizvedemo hrane za bar za 30 miliona tovljenika, što je za 12 puta više nego što sada ostvarujemo.

To znači da i pored odličnih uslova za proizvodnju u Srbiji sad sa jednog hektara prihodujemo oko 1.000 dolara, a zemlje zapadne Evrope deset do 25 puta više! Proizvode tri do pet tona mesa po hektaru njiva, odnosno nekoliko puta više nego mi. Razlika je u tome što oni uspevaju godišnje nekoliko puta više da obrnu kapital nego mi! Ključ uspeha se nalazi u tome. Te zemlje koje nam služe za uzor svoju poljoprivredu su izdigle na nivo industrije.

Odmah posle žetve pripremaju zemljište za drugu setvu uz navodnjavanje i primenu znatnih količina stajnjaka, iz vrlo razvijenog  stočarstva. Mi navodnjavamo samo 1,4 odsto njiva (manje od 52.300 hektara), a u svetu je prosečno oko 17 odsto njiva. Albanija iz koje uvozimo dosta povrća, navodnjava svake godine ne manje od 380.000 hektara.

U vrema kada svet razvija stočarstvo, mi ga uništavamo! Analitičari ukazuju da u razvijenim svetu postoji veliki broj specijalizovanih asocijacija farmera, koji u svom sasatvu imaju i stručnu službu, sertifikovane laboratorije, prerađivačke kapacitete, maloprodajne objekte, pa i izvozne kuće, čime se izbegava sukob interesa ,,na kantaru“. Imaju odgovarajuću službu koja prati kretanja na svetskom tržištu i  blagovremeno obaveštava sve učesnike u svojoj asocijaciji o mogućem plasmanu na nova tržišta. Velikog značaja ima i ugovorena saradnja sa naukom, koja im obezbeđuje, da gotovo sutradan, mogu praktično da primene najnovija naučna saznanja i otkrića. Nauka se finansira na osnovu određenog procentualnog učešća u ostvarenoj proizvodnji.

U obnovu stočarstva, ako vlada i politka to procene za potrebno u Srbiji, možemo da krenemo, pa da odmah napuno obore i da imamo oko 10 miliona svinja godišnje. Za nekoliko godina mogli bi da stignemo Dansku koja danas u oborima ima više od 32 miliona svinja. A, samo 5,6 miliona stanovnika. U Srbiji je danas oko 6,5 miliona stanovnika, ali u oborima manje od dva miliona svinja! Šansu za boljitak nam potvrđuju neke naše velike farme, a takvih imako koje se porede sa najuspešnijima u Evropi. Otvaraju i veliki broj radnih mesta. To nam je sad neophodno jer, hrana više nikada neće biti jeftina u svetu. Posebno u uslovima kriznih situacija kada je samodovoljnost  u prehrambenim proizvodima od presudnog značaja. Analitičari kažu da je u ovom trenutku nemoguće očekivati izvoz svinjskog mesa iz Srbije u Evropu, čak i da ga imamo. Jer,  u njoj se ovog trentuka nalazi 50 miliona svinja kao višak.

Za sve države je meso strateška roba, koja se čuva u odgovarajućim zalihama, uglavnom deset odsto od potreba. Te zalihe svoj značaj pokažu tek u kriznim situacijama. Srbija je proteklih decenija napustila mnoga tržišta. Pogrešno je to radila u vreme tranzicije, posebno u bivšem nesvrstanom svetu. Sad mora da da se vraća na ta tržišta što je teško, ali i da traži nova. Ona se nalaze u Aziji i Africi.  Da bi to postigli prvo se moramo vratiti u Svetsku trgovinsku organizaciju. To se mora uraditi pre ulaska u EU, ako ostanemo na tom putu. Pored toga moramo blagovremeno uskladiti i veterinarsko sanitarne uslove, kako bi plasman bio sigurniji i stabilniji.

Kako treba raditi, ne moramo da otkrivamo toplu vodu. Imamo nauku koja radi po svetu, ali najmanje u Srbiji. Razlog je što nema političkih oduka ni podrške da to činimo u oblasti agrara. U svetu su u toku velika ulaganja u proizvodnju. Najbolji dokaz je Rusija gde su izgrađene 534 komercijalne farme u kojima se proizvodi 70 miliona prasadi od 2,5 miliona krmača. Blizu kineske granice, Rusija gradi velika savremena tovilišta. Uz državnu podršku gradi ih i u drugim sredinama, jer očekuju porast potrošnje i izvoza svinjskog mesa. Samo Moskva dnevno troši 24 šlepera mesa.U Kinu i Vijetnam Rusija izvozi po 60 miliona prasadi godišnje. Kina je najveći proizvođač, ali i uvoznik svinjskog mesa u svetu. I Kina ulaže veliki novac u razvoj sopstvene industrijalizovane proizvodnje svinjskog mesa. Nedavno je izgrađeno tovilište dugo 1.200 i široko 60 metara, na čak sedam spratova, gde će se toviti milion svinja u turnusu u najsavremenijim veterianrsko sanitarnim uslovima.

                                                     (Autor je analitičar i publicista)