Portal pametne poljoprivrede

U poslednjih nekoliko godina sve više poljoprivrednih proizvođača shvata značaj prerade svojih proizvoda i okreće se razvoju porodičnih manufaktura. Oni, koji nemaju imanja i obradivih površina, ali imaju želju da se samostalno bave proizvodnjom hrane, takođe su prepoznali šta ljudima nedostaje. U vremenu hiperprodukcije svega, pa i hrane, došli smo u situaciju da konzumiramo prerađevine lošeg kvaliteta, prepune pojačivača ukusa koji maskiraju loš kvalitet i da sve to plaćamo papreno, ne znajući šta svakodnevno unosimo u svoj organizam. U ovim malim radionicama za preradu hrane, kvalitet je imperativ, jer je upravo to magičan sastojak koji ljudima nedostaje. Zato, danas želimo da vas upoznamo sa jednom porodičnom manufakturom i njihovim putem u svet pravih domaćih i delikatesnih pašteta.  

Marko Vasiljević je rođen u Novom Sadu, gde je i odrastao. Međutim, imao je sreće da je nana, mamina mama, živela na zapadu, te je uz nju imao prilike da proba bečke viršle, milansku salamu, safalade, guščiju paštetu. Kasnije, u životu, dosta je putovao zahvaljujući poslu. Studije je završio u Nemačkoj, a u svojoj profesionalnoj karijeri je radio u najvećim svetskim kompanijama koje posluju u Srbiji i bavio se prodajom od piva, preko lekova, do nafte, što mu je omogućilo da dosta putuje, upozna mnoštvo ljudi (i neljudi, kako sam kaže), upozna se sa kulturama različitih zemalja, ali i njihovim kuhinjama.

Sa druge strane, tatini roditelji su živeli u Vrdniku. Kao i svako domaćinstvo gajili su kokoške, svinje, imali baštu i voćnjak. Svinjokolj je bio obavezan i sve što ide uz njega. Kako nam Marko priča, iz tog doba pamti svežu pileću džigericu koja se samo baci na plotnu da dobije boju i onda se jede sa domaćim hlebom. Onako roze, mekana, blago pečena, ima miris i ukus, kao paštete koje on sada proizvodi.

– Ideja se, kao što sam rekao, rodila iz tog bogatog iskustva, to je nešto što sam video i probao po kafićima, restoranima, delikatesnim prodavnicama i mesarama u Nemačkoj i Francuskoj. Pomislio sam, zašto ne probati da se napravi nešto slično, da se vratimo korenima, manufakturnoj proizvodnji i da izbegnemo industrijsku, masovnu proizvodnju. Domaći, ručno pravljen proizvod po tradicionalnim recepturama, od najkvalitetnijih svežih sastojaka. Onako, kako se to nekada radilo – priča nam Marko.

Običaji i hrana

Kod nas je običaj da se svaki posao ili bilo kakvo okupljanje završi jelom i pićem. Što poslovno, što privatno, porodično. Dobrim ili lošim povodom. Tada se ljudi opuste i imaju običaj da se pohvale da su nešto jeli, probali ili da iznesu proizvod koji je njihovih ruku delo. Upravo na temelju ovog običaja Marku se iskristalisala ideja svog životnog poziva.

Pileći parfe, paorska i francuska pašteta

Kontaktirao je prijatelje, pribavio uzorke, recepture i krenuo u istraživanje. Naravno, nije sve teklo glatko. Sproveo je bezbroj testiranja. Kako kaže, nije bilo okupljanja, da se na meniju nije našla neka od njegovih pašteta; poklanjao ih je prijateljima da probaju, da daju svoju ocenu. Na kraju je i uspeo, i nakon 2 godine prvi proizvod je ugledao svetlost dana. Uvideo je da ljudi vole domaće proizvode kojima mogu da veruju, odnosno, da znaju šta jedu.

– Prvi ukus koji je bio napravljen je pileći parfe sa jabukama i belim vinom. Vazdušasti delikatesni namaz izuzetnog ukusa u koji se savršeno uklapaju pileća džigerica, slatkoća koju daju jabuke i blaga kiselost belog vina. Uz dodatak milerama, putera i začina dobija se kremasta struktura čije arome bude sva čula. Posle toga sledi paorska pašteta. Starinska, baš kao nekada. Svinjska džigerica, dimljena slanina, pečurke i konjak. Malo grublje strukture da bi se tačno osetilo šta se jede. Zbog svežih sastojaka i začina je veoma aromatična, ali taman kako treba. Francuska pašteta je, recimo, mešavina prve dve. Pravi se kombinacijom svinjske plećke, pileće džigerice, vina, konjaka, putera i specifičnih začina. Već mi je krenula voda na usta dok Vam opisujem proizvode. Znači, to su delikatesni namazi od mesa kako se i po pravilniku kvalifikuju. Ljudi su odmah prozvali paštete bez obzira što sam ja taj izraz izbegavao, zato što svi odmah pomisle na industrijske paštete koje sa ovima nemaju nikakvih sličnosti a ni dodirnih tačaka, osim naziva. Da ponovim, prave se od najkvalitenijih svežih sastojaka, začina i začinskog bilja. Bez konzervansa, aditiva, veštačkih boja, aroma i pojačivača ukusa.Najveća radost je kada čujemo da ih ljudi bez problema daju deci i da ih deca obožavaju – ponosno nam objašnjava Marko.

Stvarna podrška lokalnim gazdinstvima i malim proizvođačima

Marko i njegova porodica se trude da što više sirovina kupuju od domaćih, malih proizvođača. Samo tako mogu da obezbede kvalitet i vrhunski ukus koji daju samo najbolji delovi mesa, začini, sveže začinsko bilje, povrće, citrusni plodovi, vino, konjak i druge namirnice koje koriste u proizvodnji svojih proizvoda. Samo najbolje je dovoljno dobro! – je krilatica na kojoj Marko svaki dan radi svoj posao.

Ime firme je deo indetiteta

Svoju malu porodičnu manufakturu nazvali su Neusatzer (Nojzacer). U ovo ime ugrađeni su deo istorije jednog grada i život jednog mladića.

– Privreda nekadašnje Jugoslavije je bila veoma jaka, posebno su se isticala novosadska preduzeća u raznim granama industrije. Kako se u to vreme brinulo o radnicima, mnoga preduzeća su imala svoja odmarališta u koja su preko sindikata slala svoje zaposlene. Jedna od jačih grana industrije pa samim tim i Novog Sada bila je mesna industrija. Tako je nastao „novosadski doručak“ , obrok koji se sastojao od kifle i konzerve pašete koje su novosadski radnici nosili na plažu i po čemu su bili prepoznatljivi u svojim letovalištima na odmoru. Na osnovu ove anegdote i toga što sam bio nemački đak nastalo je i ime moje firme. Nojzacer, što u prevodu znači Novosađanin, novosadski, novosadsko itd. Nešto što ima prizvuk tradicije, istorije, nečeg domaćeg a u isto vreme internacionalno kako bi jednog dana moglo da izađe na inostrano tržište – objašnjava nam Marko.

Kako započeti proizvodnju

Svi članovi porodice su uključeni u posao. Neko direktno, neko indirektno. Proces proizvodnje je dugotrajan, a sve se obavlja ručno. Oprema je dosta skupa, pa su na početku morali da se snađu za prostor.

– Kada proizvodite hranu, morate da ispunite sve standarde u proizvodnji hrane i da se implementira HACCP. To znači maksimalni sanitarni uslovu, uređaji za termičku obradu, profesionalni sudovi, hladan lanac, itd. Mi trenutno proizvodimo kod prijatelja koji imaju registrovanu kuhinju i ispunjavaju sve standarde. Uporedo, osposobljavamo sopstveni prostor koji će ispunjavati sve gore navedene uslove i koji je trenutno u fazi uređenja – objašnjava Marko kako su se snašli na početku.

Problem je što država i komercijalne banke, u realnosti, ne prepoznaju preduzetnički duh, kaže naš sagovornik. – Postoji dosta programa i subvencija koje državne institucije nude, ali uvek postoji neko „ali“, odnosno, neka začkoljica, tako da su ljudi osuđeni da okušaju sreću sopstvenim kapitalom, ili uz pomoć prijatelja – objašnjava Marko.

Pakovanje i plasman

Marko se odlučio da svoje proizvode pakuje u staklene teglice, što se pokazalo kao idealno pakovanje za poklon prilikom odlaska na slavu, u goste ili na sastanak sa poslovnim partnerima. Takođe, proizvod u teglici je mnogo bezbedniji i bolje očuvan. Svi proizvodi se čuvaju u frižideru.

Kako dalje navodi, pakovanje je dosta skupo, ali je to neophodan trošak i veoma važan, jer se radi o prvom kontaktu kupca sa proizvodom.

– Marketing je veoma važan, tako da za dizajn i izgled pakovanja ne bi trebalo žaliti pare. Mi nismo imali dilemu oko pakovanja, zato što smo znali da želimo ekskluzivan proizvod. Cilj je da ljudima pređe u naviku da se počaste sa teglicom naših delikatesnih namaza, da uživaju. Pozovu društvo, ohlade vino ili neko drugo omiljeno piće, tostiraju hleb, iseku baget i uz dodatak kornišona, čeri paradajz, sira i drugih suhomesnatih proizvoda naprave pravu gozbu. Svejedno da li će to biti meze, predjelo ili glavno jelo – objašava nam Marko.

Najbolja reklama je, za njega, od usta do usta, ali je prisustvo na socijalnim mrežama obavezno.

– U današnje vreme, društvene mreže nam dosta olakšavaju komunikaciju sa klijentima. Mi smo prisutni na Facebook-u i na Instagramu, na stranicama sa imenom naše firme – Neusatzer. Ljudi mogu preko društvenih mreža da nas kontaktiraju, naruče naše proizvode. Za sada smo zbog specifičnosti proizvoda dostupni samo u Novom Sadu i Beogradu. Gledamo da kupci sami preuzmu proizvod u vreme koje njima odgovara. Mada, po gradu nije problem dostava, putem kurirskih službi kojih je baš dosta. Ne šaljemo proizvode poštom zato što želimo da kupac dobije tačno ono što je poručio, u obliku i stanju kakvo zaslužuje, a to niko nije mogao da nam garantuje – kaže Marko.

Planovi za budućnost

Marko i njegova porodica planiraju da prošire prisustvo svojih proizvoda na što više mesta. U vinarijama, restoranima, kafićima, delikatesnim prodavnicama, lokalnim marketima, salama za proslave, celokupnom HoReCa sektoru.

– Želimo da se što bolje upoznamo sa kupcima, da oni prepoznaju kvalitet i da osete sigurnost u proizvodima koje nudimo. Mi se trudimo da što više repromaterijala koji koristimo nabavljamo od lokalnih proizvođača i od malih porodičnih firmi i da na taj način probamo makar malo da podržimo male proizvođače. Bilo bi sreće da nas je što više i da svako može da radi za sebe – zaključuje Marko.

Tekst priredila: Tijana Todorović
Sagovornik: Marko Vasiljević, Neusatzer